detalj slike: KrkArt

 

KRST    

 

Svako ko šeta ovim gradom,   

izgledom crn, smeđ ili žut

na sebi nosi po jedan krst

i ima svoj zadatak i put.

 

Razlika je u tome što neko s lakoćom

nosi ono što nositi treba,

a neko tetura, zapinje i ropti

i krst smatra kao kaznu s neba.

 

Obično oni što ga s radošću nose

dobijaju nagradu sa nebesa,

postaju blagi, smireni i krotki

uzdignuti duhom iznad telesa.

 

Po težini krsta ispituje se čovek,

istrajnost vere i duše jačina,

a sve su naše muke beznačajne

naspram patnje raspetoga Sina.

 

 

 

STARICA

 

Starica sa štapom onižeg rasta 

sred gradske vreve polagano hodi,

pognuta, sa crnom maramom na glavi

svedočanstvo svoga života vodi.

 

Hodeći tako mistično i tiho

ponekad baci pogled u daljinu,

iz suvog lica bistre oči sjaje,

blagi pogled razotkriva čistinu.

 

Od ljudi tek neko primeti da ona

smirenje u srcu neprestano nosi,

obično misle da je skrenula sa uma

i da je pošla od ljudi da prosi.

 

Starica sa štapom smela i prosta

jurodiva šeta dok prilazi veče,

izgleda ko da odrekla se sveta

a spasenje duše od svega joj preče.

 

Dok se mesec iza brda beli

i jutro svanuća otkucaje broji

ona sama na periferiji grada

sklopljenih ruku k`o ukopana stoji.

 

 

ČUDA

 

Jedan je čovek toplinom pogleda zagrlio polje

i cela poljana uspravno se digla,

nestale su suve vreže

i sve je nekako postalo meko i jasno,

pored puta nikao je cvet i zazujala pčela,

sa brda potekla voda kojom je utolio žeđ.

A kada je srcem izrekao bogougodnu reč

na licu slučajnog prolaznika

pojavio se iskreni osmeh

posle koga je toplina pogleda

zasvetlucala kao plavi biserni kamen.

Dok je razmišljao o nebu

u isti čas sletele mu dve ptice

svaka na po jedno rame

i tu ostale do duboko u noć

bez vode i hrane.

Kada je zavoleo kao dete

prišli su mu svi oni

čija su srca bila tvrda kao kamen,

i svi mačevi koji su potezani do tada

protiv njega – svaki pred njim ponaosob stade.

     

 

TAKAV JE DAN

 

Takav je dan

da bi trebalo osluškivati more,

sa kućnog praga gledati sunca zrake

što se sa obzorja neba pružaju

u nežne dečije šake.

 

Takav je dan da nije potrebno ikog

sresti i ikome išta reći,

dovoljno je da ti vetar šapatom

otkrije tajnu preko kojeg će mosta

sada neko preći.

 

Takav je dan da se sve u nekoj ravnoteži vidi,

očima dok kolutaš zatreperi oblak,

pa sunce grane, i neko iz daljine

koga voliš odjednom pred tobom stane.

 

Takav je dan da dok ćutiš sve o tebi priča,

ispoveda, hrli, na tebi je samo da mirno

gledaš kako se molekul u atom mrvi.

 

 

KRILA 

 

Kako je lepo ptici što može da leti

tamo gde joj je draže biti,

kako je lepo kad krila raširi pa skupi

i priđe novom gnezdu

gde svoje će ptiće skriti.

 

Pa opet tako odleti daleko

sa cvrkutom i lepršanjem perja,

i kao da je na kraju uvek čeka neko,

čeka ili sluti.

 

O, kao da su krila treperenja neba,

te slike besmrtnoga stanja gde ne postoje

sati i minuti, gde sve u ljubavi i radosti leti

i u slavu se Tvorca može čuti.

 

O, šta bih dao da ih imam

da hrlim u susret onom kog želim,

onda kada mi se najmanje nada da zagrlim

ga krilima celim, onako strasno,

u dubini neba dok ponoć pada

i iskrama zvezde večnost kroje –

da moja se nedra već jednom

sa nečijim nedrima spoje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: