VIDEO SAM INDIJU

 

Dr Simo Jelača

Bio je mesec januar, sa dosta snega i prilično hladno, dok smo zimovali u Bovcu na Kaninu u Sloveniji. Po povratku u Novi Sad, u Agroindustriji, gde sam radio, dočekao me je nalog da već sutradan moram putovati u Indiju. Supruzi Bosi sam telefonirao da mi pakuje odeću, dok sam  pripremao projektnu dokumentaciju. Avio-kartu su mi obezbedili u firmi, prvo sam morao ići u Beograd na Medicinski fakultet da bih primio vakcine protiv malarije i ambasadu Indije da dobijem vizu, sve u jednom danu pre poletanja aviona. Rekli su mi da se regularno vakcina prima u tri doze tokom tri dana, ali kako sam ja imao avio-kartu za isti dan, dali su mi ''koktel'', sve odjednom. Morao sam samo čekati jedan sat radi provere da neću imati reakciju. Vizu sam dobio odmah, gotovo sa vrata. Nakon toga odjurio sam na aerodrom Surčin i ukrcao se u avion za Frankfurt, odakle sam imao let za Nju Delhi. U Frankfurtu je te večeri temperatura bila  -25°S.

Kada sam stigao u Nju Delhi, bilo je oko 2 sata ujutru, čekao me je Nune Burzevski, predstavnik ''Tehnometal Makedonija'', sa ugovorenim znakom raspoznavanja. Odveo me je u svoj stan na spavanje, gde sam upoznao njegovu suprugu Ljilju, specijalistu za tropsku medicinu, i sinove, dečake, Vanču i Mišu. Nune je bio sin Vanča Burzevski, prvog posleratnog predsednika makedonske vlade i kasnije jugoslovenskog ambasadora u Lusaki.

Sutradan me je Nune smestio u hotel Interkontinental, a zatim smo zajedno imali prijem kod predsednika kompanije TATA, koja je objedinjavala konzorcijum indijskih čeličana, izvođača kapitalnih projekata. Kompanija TATA takođe je vlasnik avio-kompanije Er Indija. Svrha moje posete Indiji bila je učlanjivanje Agroindustrije u konzorcijum za izgradnju silosa za žito u Indiji. Predsedniku kompanije TATA izložio sam profil Agroindustrije i izvedene objekte u svetu, na osnovu čega je postignut dogovor da Agroindustrija, u slučaju dobijanja poslova na tenderu, bude nosilac tehnologije, a TATA izvođač građevinskih radova. Predsednik TATA firme, mlad čovek veoma lepog izgleda i impozantne figure, sa turbanom na glavi, predao nas je posle dogovora svome tehničkom direktoru, sa kojim smo detaljnije razgovarali o svim našim aktivnostima i patentnim rešenjima u domenu siloske tehnologije. On nas je vodio na ručak, a za kratko i u privatnu posetu svojoj kući. Odavao je utisak veoma poslovnog čoveka internacionalnog iskustva. Još istoga dana Nune me je odveo u posetu lokalne opservatorije, u kojoj su se indijski naučnici u stara vremena orijentisali prema zvezdama.

U neposrednoj blizini glavne kancelarije firme TATA neopisiva gužva mnogobrojnog sveta, prolaznika i servisnih usluga. Berberi obavljaju svoje usluge ispod drveća, sa ogledalom okačenim na drvo. Drugi prodaju odevne tekstilne predmete na provizornim tezgama, dok velika većina glasno nudi prehrambene proizvode. Tu se povremeno nađe i po neka krava ''lutalica'', koju ovde smatraju ''svetom kravom'' i svi joj se sklanjaju. Čak se i celokupni saobraćaj zaustavlja da krava lagano pređe ulicu. A većina prevoznih usluga obavlja se u rikšama. Njihovu brzinu kretanja diktira onaj ko se vozi.

Ugovorena nam je i poseta kod ministra poljoprivrede federalne vlade Indije. Moja je čast bila da sedim neposredno pored ministra, na poderanom sedištu stolice od bambusa.

Jednoga dana Nune me je odveo do stuba Kjutb Minar, napravljen od nerđajućeg čelika, koji treba obuhvatiti sa leđne strane, pa ko to uspe biće posebno srećan. Svakako, gotovo nikom to ne uspeva. Posetili smo i Vrata Indije, kao i lokalnu tvrđavu, te spomenike Mahatma Gandia i Džavaharlala Nehrua. Svratili smo i u kuću Nehrua i Indire Gandi. Nehrua i Indiru sam inače lično video, sa Titom i Jovankom na tribini partizanovog stadiona, prilikom njihove zvanične posete Jugoslaviji, kojom prilikom sam ja bio učesnik sleta u njihovu čast.

Jedne prilike vozio me je taksista, a kako je saobraćaj levom stranom, stane vozač ispred semafora, kada mi prosjak pokuša ugurati ruke u auto otvorenih prozora, sa kojih mu je formalno od lepre otpadalo meso. Ja sam vrisnuo od straha, a vozač mi je staloženo reče: -''Ne dajte mu ništa, Indiju ne možete spasiti''. 

Nju Delhi mi je ostavio prvi utisak da je dosta prljav grad i svakako sa premnogo stanovnika. Domaćini su nam rekli da tokom meseca aprila padaju monsunske kiše, u ogromnom količinama, da formalno spiraju sve prljavštine, u kojima se povremeno mogu videti i leševi životinja, pa čak i ljudski.

Indija je tokom moje posete, 1978. godine, imala 635 miliona stanovnika. Toliko je pisalo u zvaničnim informacijama. A danas stigli su Kinu, udvostručili se brojčano.

Nunetov vozač me je za vikend vozio u Agru da posetim Tadž Mahal, udaljen oko 220 kilometara od Nju Delhia. Ljilja mi je spakovala sendvič, a za šofera jabuku. U usputne restorane nisam se usudio da svraćam, izgledali su mi suviše prljavi. A Tadž Mahal, spomenik ljubavi vladara Šaha Jahan svojoj ženi Mumtaz je fenomenalan spomenik, prepun bezbroj dragog kamenja svih boja i veličina, uklesanih u zidovima i sarkofazima. Turistima se dozvoljava da razgledaju detalje spomenika koliko god dugo žele i da fotografišu sve što im je drago.

Službeno smo imali posetu gradu Čandigar na severu nedaleko od Himalaja. To je grad koji je projektovao Korbizije,savremen u njegovo vreme, pretežno od betonskih blokova, ali bez ikakvog zelenila između zgrada, zbog čega deluje avetinjski. U Čandigaru smo imali posete u dva ministarstva. U zgradi jednoga od njih nezaposleni ljudi ložili su vatru na betonskom hodniku, pa smo mi, primetivši ogroman dim, pomislili da je zgrada u požaru. Ispred zgrade tog ministarstva provozao sam se u rikši, tek za uspomenu i platio uredno vozaču rikše. Na povratku iz Čandigara navratili smo u jednu čeličanu, negde posle ponoći, kada smo svi bili pospani pa nas proces proizvodnje nije ni interesovao. Zapamtio sam da su radnici imali na sebi ogrnutu ćebad, koja im služe umesto odeće, a noću kao pokrivač. Za divno čudo nisu im spadala sa ramena dok su se vešto okretali oko kokila koje su prihvatali i prenosili.  

Za Bombaj smo leteli Airbasom 300 kompanije Er Indija, gde nas je prvo primio predstavnik Privredne komore Jugoslavije, jedan Slovenac, i odveo nas kod sebe na 25 sprat. Kako je u to vreme u Bombaju bilo veoma toplo, +28°S, odveo nas je odmah na bazen, sa koga smo sa uživanjem imali divan pogled na nepregledni Indijski okean. Iz njegovoga stana posmatrali smo i postupak sahrane indijskih Jevreja, koji su umrloga izložili kondorima da ga tokom pola sata pojedu, nakon čega su oni sakupili kosti i odneli ih u kapelu. U Bombaju domaćini su nam bili dvojica inženjera firme TATA, od kojih je jedan spavao sa nama u kući čuvenog filozofa Mahatme Gandija. 

U Bombaju sam imao prijatan susret ispred hotela Šeraton. Tu ispred hotela okupila se grupa građana, a mi nismo znali zbog čega. Ne pitajući nikoga, mi ulazimo u hotel i ja otvaram vrata, zadržim ih gostu koji je upravo izlazio iz hotela i pozdravim ga sa naklonom. On mi pruži ruku i reče da je on predsednik Irske. Na to se ja okrenuh svojim kolegama i upitah ih: - Vidite li ko mene pozdravlja?

U Bombaju sam doživeo i gotovo neprijatnost, koja me je mogla skupo koštati. Kada nam je taksi stao ispred semafora, a ja sedeo sasvim na levoj strani zadnjeg sedišta, opet sa otvorenim prozorom zbog vrućine, žena prolaznik pokušala je da mi ugura svoju bebu u krilo. Jedva sam je uspeo sprečiti zatvarajući prozor, a rekli su mi domaćini da to rade majke koje imaju više dece pa žrtvuju jedno da bi od alimentacije, dobijene sudski, prehranjivali ostale. Domaćini su nam ispričali da je američki ambasador u Bombaju pogazio jedno dete svojim kolima, a pošto je on znao za zakon Indije po kome će on biti svakako osuđen da doživotno plaća alimentaciju, on je odmah produžio na aerodrom, ostavio auto i ukrcao se u prvi avion koji je leteo bilo gde, pre nego je policija stigla na uviđaj.

Saznali smo, takođe, da u Bombaju, gde hiljade radnika rade u fabrikama TATA, obezbeđuju tople obroke od svojih kuća u šifrovanim konzervama koje se dostavljaju svakome tačno na vreme. Sigurno je da takav sistem kod nas ne bi nikada proradio.

U Bombaju, ispred hotela Tadž Mahal, u kome smo ručali, posmatrali smo ostrvo Elefantina, koje gledano iz vazduha ima oblik slona, po čemu je dobilo ime, a o kome je pisao Švajcarac Erih fon Deniken.

Vrativši se u Nju Delhi, primio nas je tadašnji jugoslovenski ambasador, čija je dužnost bila da zna ko i zbog čega poslovno posećuje Indiju, a za slučaj dobijanja poslova oni su tu da se nađu u pomoći prvenstveno po pitanjima lokalnog zakonodavstva i privrednih propisa. 

Po povratku iz Indije stavljen sam u karantin zbog provere na malariju, ali sve je proteklo dobro, bez ikakvih simptoma.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: