detalj slike: KRK Art

GLAVA 10

 

Oče

 

 

– Dra­gi mo­ji an­đe­li, mo­lim vas da me sa­slu­ša­te pa­žlji­vo. Lu­ci­fer je oku­pio ve­li­ku voj­sku ra­znih ne­ver­ni­ka i slo­vi se­be za no­vog bo­ga. Je­dan je Bog, an­đe­li mo­ji, ne sme­mo mu to do­pu­sti­ti. Mi Lu­ci­fe­ra mo­ra­mo za­u­sta­vi­ti i prog­na­ti ga u več­ni pa­kao, gde mu je i me­sto – za­sta­de, po­gle­da sve an­đe­le po­na­o­sob, pa na­sta­vi ar­han­gel Mi­haj­lo – i nje­ga i sve ne­ver­ni­ke ko­ji ot­ka­za­še po­slu­šno­sti i sta­do­še na nje­go­vu stra­nu. Ne­će bi­ti la­ko, to vam go­vo­rim sa­da. Jed­no znam, na­ša ve­ra je ja­ča od nji­ho­ve ne­ve­re. U to vas uve­ra­vam i ta­ko će i bi­ti. Ar­han­gel Ga­vri­lo će vo­di­ti le­vi bok ne­be­ske voj­ske, ja ću ko­man­do­va­ti de­snim bo­kom, dok će sam Bog vo­di­ti glav­ni­cu.

– Ta­ko je, si­le ta­me ne sme­ju da nas savladaju – uglas se ja­vi­še svi an­đe­li.

– An­đe­li i svi osta­li ko­ji sto­ji­te na stra­ni je­di­nog i pra­vog Bo­ga, da­nas mo­ra­mo po­ka­za­ti od ko­ga smo stvo­re­ni i od če­ga sa­zda­ni. Do­šlo je vre­me, gde je ne­ve­ra ja­ka ko­li­ko i ve­ra. Od­lu­ču­ju­ća bit­ka je pred na­ma. Ne­be­ska voj­ska je po­sled­nji štit re­da, mi­ra i prav­de. Na­ši ver­ni­ci ne­ma­ju ni­ko­ga osim nas. Ze­malj­sko će ne­sta­ti istog tre­na ka­da i ne­be­sko car­stvo ne­sta­ne. Od nas za­vi­si ho­će li svet op­sta­ti, ho­će­mo li sa­mi op­sta­ti – obra­ti se i ar­han­gel Ga­vri­lo.

– Ne daj­te ne­ve­ri da vas za­va­ra! Lu­ci­fer, pa­li an­đeo, bio je je­dan od nas, ali nje­go­va ve­ra ni­je bi­la do­volj­no ja­ka, pa su si­le ta­me ovla­da­le nje­go­vim du­hom. Na­ša ve­ra je ja­ka, je li ta­ko, an­đe­li mo­ji?

– Ta­ko je! Ta­ko je, ar­han­ge­le Mi­haj­lo!

– Je li ta­ko, Ze­mlja­ni­ne? – obra­ti se ar­han­gel Mi­haj­lo je­di­nom smrt­ni­ku u ne­be­skoj voj­sci.

– Ta­ko... – Ze­mlja­nin, pri­lič­no zbu­njen od­go­va­ra. – Ta­ko je.

– Ne boj se, ve­ruj! – ar­han­gel Ga­vri­lo po­tap­ša po le­đi­ma smrt­ni­ka.

– Zlo, ta­ma i ne­ve­ra su na sva­kom ko­ra­ku. Is­ku­še­nje i pre­sud­na bit­ka su pred na­ma. Mo­žda smrt, ali i po­nos i sla­va ne­be­ska su pred na­ma, ne daj­te to za kri­šku jed­ne ja­bu­ke i pu­ko po­sto­ja­nje u hod­ni­ci­ma pa­kla. Ži­vot po­sto­ji po­sle ze­malj­ske smr­ti iako u to mno­gi ni­su ve­ro­va­li. Po­sle ne­be­ske smr­ti u od­bra­ni prav­de, je­di­no­ga Bo­ga, sto­ji več­ni Raj, u to ve­ruj­te, dra­gi an­đe­li i ti ze­malj­ski smrt­ni­če. Bo­gom­dan si da ovog ča­sa sto­jiš ov­de, ra­me uz ra­me sa bož­jim an­đe­li­ma i prin­cem an­đe­la lič­no. Ti da­nas bra­niš ze­malj­sko, ti si ono što si­le zla ne­ma­ju, a po­red osta­log že­le. Ži­va, ze­malj­ska du­ša.

 Na­kon ovih re­či ar­han­ge­la Mi­haj­la smrt­ni­ko­vo li­ce pre­ble­de.

– An­đe­li mo­ji, kre­ni­mo sa­da. Ju­riš sve­tlo­sti i prav­de mo­ra nad­ja­ča­ti tmi­nu pa­kla i zlo Lu­ci­fe­ro­vo. Ne oče­kuj­te su­sret sa njim, li­ce o li­ce, ovog sud­njeg da­na. Nje­ga ne­će bi­ti na boj­nom po­lju. To je ku­ka­vi­ca. Pro­me­ni­će hi­lja­de li­ca da svoj trag za­va­ra i sa­ču­va pu­ko po­sto­ja­nje u hod­ni­ci­ma Pa­kla. Po­na­vljam, ne daj­te da sit­na du­ša i pro­sto po­sto­ja­nje nad­vla­da­ju va­šu ne­u­stra­ši­vost i ne­be­sku sla­vu ko­ja vam sle­di. Za je­di­nog pra­vog Bo­ga!

Kre­nu voj­ska an­đe­la Do­li­nom su­mra­ka, ko­ji ne­kad be­še bla­že­sni Vrt sve­tlo­sti. Jor­go­va­ni i or­hi­de­je ne cve­ta­ju vi­še u vi­se­ćim vr­to­vi­ma ve­le­lep­nih bož­jih oda­ja. Oda­je uglav­nom po­ru­še­ne, tr­nje i ka­me­nje na me­stu ne­ka­da­šnje Ode har­mo­ni­je. Princ an­đe­la, ar­han­gel Mi­haj­lo, s gnu­ša­njem po­sma­tra­še gnu­sni pri­zor. Strah po­če da ob­u­zi­ma voj­sku an­đe­la. Na­jed­nom, na­i­đo­še na go­mi­lu ka­za­na pu­nih uža­re­nog ka­tra­na gde su se ku­pa­le du­še ne­ver­ni­ka i iz­daj­ni­ka. Kri­ci, ci­ka i va­paj ne­ver­ni­ka iz uža­re­nog ka­tra­na su pa­ra­li uši voj­ske an­đe­la. Što su pri­zo­ri bi­li gad­ni­ji i gnu­sni­ji, ve­ra je, či­ni­lo se, bi­la ja­ča.

– He­ru­vi­mi, sve­vi­de­ći, vi ide­te kroz Vrt sve­tlo­sti. Smrt­ni­če, ti ideš sa nji­ma. Kad do­đe­te do Br­da po­sto­ja­nja, vi­de­će­te gde se na­la­zi Lu­ci­fe­ro­va voj­ska. He­ru­vi­mi, po­ša­lji­te ta­da bo­gom­da­nog na­zad da ja­vi po­lo­ža­je si­la zla. Svi osta­li, osta­je­mo ov­de, na opre­zu, dok ne do­bi­je­mo po­lo­žaj Lu­ci­fe­ro­ve voj­ske – na­re­di ar­han­gel Mi­haj­lo.

– U re­du, prin­če an­đe­la. Kre­ni­mo! – nji­ho­ve si­lu­e­te po­če­še da gu­be trag u Do­li­ni su­mra­ka. – Osmo­ro nas je, a tač­no je to­li­ko oda­ja Vr­ta sve­tlo­sti. Do­bro otvo­ri­te oči, ti, bo­gom­da­ni smrt­ni­če, po­seb­no. Čim opa­zi­te ne­što, vi­či­te, oba­ve­šta­vaj­te osta­le. Ja­sno? Osta­li he­ru­vi­mi an­đe­li po­tvrd­no od­go­vo­ri­še, ze­mlja­nin ta­ko­đe.

Za bo­gom­da­nog smrt­ni­ka ste­pe­ni­šte ka vr­hu Vr­ta sve­tlo­sti be­še sko­ro ne­sa­vla­di­vo. Hi­lja­de ste­pe­ni­ka, a tmi­na postade sve jača. Ho­da­ju­ći du­go, du­go, smrt­nik sti­že do ne­ka­kve oda­je. De­lo­va­la je kao ne­ki du­ga­čak tu­nel, a da­le­ko u da­lji­ni na­zi­rao se pla­mi­čak sve­tlo­sti ili od­sjaj ne­če­ga sve­tlog. Ne boj se, ve­ruj, što iz­re­če ar­han­gel Ga­vri­lo, u ovom tre­nut­ku ni­je bi­lo la­ko sa­ču­va­ti kao kri­la­ti­cu vo­di­lju. Ose­ti ne­ko pri­su­stvo u tmi­ni oko se­be, us­pa­ni­či se i kre­te da tr­či kao su­ma­nut ka sve­tlo­sti.

– Ne pro­la­zi vi­še ovu­da! – za­ču se pro­mu­kli vri­sak.

Smrt­nik pa­de na ze­mlju po­ko­šen stra­hom i stra­vič­nim vri­skom iz ta­me. To ču­še i osta­li he­ru­vi­mi. Du­go je u stra­hu le­žao smrt­nik. Što je du­že le­žao, bol je bio sve ja­či. Ose­tio je da kr­va­ri. Či­ni­lo mu se da ze­mlja na ko­joj le­ži, ni­je ze­mlja, već naj­o­štri­je iz­lo­mlje­no sta­klo. Usta­jao je i pa­dao od bo­la. Sve­tlost je bi­la sve ja­ča i to je bi­lo je­di­no što ga je hra­bri­lo. Vri­sci i kri­ci iz ta­me su postajali sve gla­sni­ji. Kad god bi se us­pra­vio, ne­što bi ga po­gu­ra­lo i on bi opet pao. A sva­ki pad, no­ve ra­ne, no­va bol. Iako je bio zbu­njen go­vo­rom ar­han­ge­la Mi­haj­la, sa­da mu je bi­lo sve ja­sno. Si­le ta­me su ne­za­mi­sli­vo ja­ke, ali ja­kom ve­rom se mo­gu sa­vla­da­ti. Nje­go­va ve­ra je bi­la ta sve­tlost. Kraj­njim na­po­ri­ma, smrt­nik pro­đe kroz tu­nel ta­me i iza­đe na Br­do po­sto­ja­nja. Ta­mo su već bi­li svi he­ru­vi­mi oku­plje­ni oko zlat­nog kr­sta ko­ji be­še po­bo­den u ze­mlju na­o­pa­ko. Je­dan od he­ru­vi­ma je pla­kao, a kad smrt­nik po­ku­ša da do­tak­ne zlat­ni krst u na­di da će mu za­le­či­ti ra­ne, osta­li he­ru­vi­mi ga spre­či­še.

– Ne di­raj krst. Si­le zla će pri­me­ti. Po­gle­daj do­le – svi po­gle­da­še sa dru­ge stra­ne br­da – vi­diš li ne­pre­gled­nu voj­sku ne­ver­ni­ka?

– Ali, ka­ko će­mo pro­tiv to­li­ke si­le? – vid­no upla­šen i pre­mo­ren pro­zbo­ri smrt­nik či­je ra­ne kao da ni­su pri­me­ći­va­li heruvimi.

– Si­la ni­je ve­li­ka, ve­li­ki je tvoj strah, smrt­ni­če. Mi ima­mo ve­ru ko­ju oni ne­ma­ju. Mi ima­mo ono što nas ve­zu­je, oni ne. Ne­ver­ni­ci su sla­bi jer ne zna­ju za šta se bo­re i za šta gi­nu, a mi zna­mo. Pred na­ma je več­na sla­va, bo­ri­mo se za je­di­nog i pra­vog Bo­ga, pred nji­ma je pa­kao, po­be­di­li ili iz­gu­bi­li da­nas. Od tre­nut­ka kad do­tak­ne­mo zlat­ni krst i pre­da­mo ti ga, no­si ga na­zad ko­li­ko br­že mo­žeš. Čim do­tak­ne­mo krst, si­le zla zna­će da smo ov­de. Re­ci arhangelu Mi­haj­lu da pre­đe Re­ku ži­vo­ta i na­pad­ne sa is­to­ka oda­kle je sun­ce ne­ka­da sja­lo. Raz­u­meo?

– Je­sam. – He­ru­vi­mi do­hva­ti­še zlat­ni krst, okre­nu­še ga us­prav­no da sto­ji, pa po­sta­vi­še na le­đa smrt­ni­ku. – Te­žak je, ta­ko mi se i či­nio.

– Ni­šta ni­je te­ško kad je ve­ra ja­ka, za­pam­ti! – smrt­nik klim­nu gla­vom.

He­ru­vi­mi osta­še da po­sma­tra­ju sa br­da re­ak­ci­ju Lu­ci­fe­ro­ve voj­ske na­kon po­me­ra­nja kr­sta, ali ta re­ak­ci­ja izo­sta­de. De­fi­ni­tiv­no, voj­ska ne­ver­ni­ka ni­je po­zna­va­la ni­ka­kvu sve­tlost, ta­ko da ni tro­fej ko­ji je za­ple­nio nji­hov pred­vod­nik Lu­ci­fer za njih ni­je zna­čio ni­šta. U go­mi­li ne­ver­ni­ka, za he­ru­vi­me, la­ko je bi­lo pre­po­zna­ti nji­ho­ve gre­ho­ve. Po­ro­dič­ni na­sil­ni­ci, sa­mo­u­bi­ce, je­re­ti­ci, pod­vo­da­či, za­vod­ni­ci, la­skav­ci, si­mo­ni­sti, vra­če­vi, va­ra­li­ce, li­ce­me­ri, lo­po­vi, zli sa­vet­ni­ci, se­ja­či ne­slo­ge, kri­vo­tvor­ci, iz­daj­ni­ci rod­bi­ne, otadž­bi­ne i do­bro­tvo­ra. Svi na jed­nom me­stu, svi u istom bor­be­nom re­du, svi bez slu­ha, vi­da i gla­sa.

Što je ta­ma bi­la ja­ča, zlat­ni krst za smrt­ni­ka je bio sve te­ži. Iz­ne­na­da, ose­ti jak bol u gru­di­ma. Mač, je­dan, dru­gi, tre­ći, ras­pa­ra­še gru­di smrt­ni­ka, tad glas iz ta­me pro­go­vo­ri: – Mi­slio si da je la­ko no­si­ti krst?

– Pu­sti­te me. Ah, za­što me po­vre­đu­je­te? – za­va­pio je smrt­nik od bo­la, a na usta mu po­te­če krv.

– Smrt­ni­če, mi­sliš li da su he­ru­vi­mi te­bi slu­čaj­no da­li ovaj put ka Br­du po­sto­ja­nja? – smrt­nik une­zve­re­no po­gle­da una­o­ko­lo že­le­ći da vi­di li­ce ono­ga ko mu go­vo­ri. – Na­rav­no da ni­su. Oni su ovu­da pro­šli mno­go pu­ta, a znaš li, slu­go, ko­li­ko pu­ta su se vra­ti­li ovu­da?

– Ne, ko­li­ko? Ah! – za­ste­nja od bo­la.

– Ni­ka­da! Ho­ćeš li da ču­ješ za­što? – svi ma­če­vi po­če­še još ja­če da pro­di­ru u gru­di smrt­ni­ka.

– A-ah! Re­ci­te mi! – go­vo­ri sve gla­sni­je, je­ca­nje pre­la­zi u krik ko­ji po­če ne­pri­jat­no da od­zva­nja. – Za­što baš ja?

– Ovo je put bez po­vrat­ka, slu­go. He­ru­vi­mi zna­ju to, za­to su te­be po­sla­li ovu­da. Vi­deo si si­lu prin­ca ta­me. Ni­ko se to­me ne mo­že su­prot­sta­vi­ti, to ti je ja­sno. He­ru­vi­mi su iz­da­li tvog Bo­ga. Oni će osta­ti na br­du i ne­će se po­ja­vi­ti u od­lu­ču­ju­ćoj bit­ki.

– To ni­je isti­na – obo­re­ne gla­ve na stra­nu, je­dva da iz­go­vo­ri. – Oni su sve­vi­de­ći.

– Sve­vi­de­ći? – je­ziv osmeh i od­jek zi­do­va tu­ne­la za­pa­ra uši smrt­ni­ka ko­ji go­to­vo oglu­ve. – Ako su sve­vi­de­ći, a je­su, za­pi­taj se, slu­go, da li oni vi­de bo­lje od te­be. Za­što ne­ko od njih ni­je kre­nuo na­zad da tvom Bo­gu ob­ja­sni ko­li­ka je na­ša voj­ska?

– Mo­lim vas, pu­sti­te me, ko god da ste – kr­va­ve su­ze po­te­ko­še smrt­ni­ku.

– Ti si, slu­go, iz­i­gran. Je­di­ni ćeš ti po­gi­nu­ti da­nas jer je­di­no ti mo­žeš da po­gi­neš. Ov­de su sve mr­tve du­še. Ti je­di­ni imaš svo­je ze­malj­ske ko­re­ne. Ka­ko ćeš po­gi­nu­ti, to osta­je na te­bi da od­lu­čiš. Sa­da i ov­de ili sa­da, i opet ov­de! – iz­no­va se po­no­vi je­zi­vi osmeh. – A i ne mo­raš da po­gi­neš – ma­če­vi po­če­še da se uvr­ću u me­su smrt­ni­ka.

– Ovo je kraj, zar ima iče­ga po­sle ovo­li­kog bo­la? – smrt­nik klek­nu, te­lo kre­te da pa­da ka ze­mlji, ali ga ma­če­vi za­dr­ža­še na ko­le­ni­ma.

– Ovo je tek po­če­tak slu­go, ako od­lu­čiš da ži­viš. Ako od­lu­čiš za tog svog Bo­ga da mreš, opet, ovo je tek po­če­tak.

– Ni­šta ne raz­u­mem, ka­kav po­če­tak, ovo je sâm sam­ca­ti kraj.

– Vi­deo si ka­za­ne pu­ne ka­tra­na? – smrt­nik je­dva pri­met­no klim­nu gla­vom. – Ono su ta­kvi kao ti, ali su oni od­lu­či­li da osta­nu uz tvog Bo­ga, ta­ko­zva­nog Bo­ga.

– A dru­gi? Ja da­nas umi­rem, dru­gog iz­bo­ra ne­mam.

– Dru­gi? Mi­sliš pra­vo­ver­ni, ko­ji su sta­li uz na­šeg, pra­vog i jed­nog an­đe­la ta­me, si­na zve­zde Da­ni­ce, Lu­ci­fe­ra? Oni sa­da dr­že mač, slu­go!

– Ko ste vi uop­šte? – ma­če­vi pro­di­ru kroz me­so ka sr­cu i krv po­či­nje da ku­lja na sve stra­ne.

– Mi smo no­vi go­spo­da­ri sve­ta, ži­vih i mr­tvih. Mi ima­mo slu­žbu za te­be. Oni su te po­sla­li sve­sno u smrt, a mi ti nu­di­mo ži­vot. Bu­di uz nas i ni­ka­da vi­še bol ne­ćeš ose­ti­ti – ma­če­vi po­če­še po­no­vo da se uvr­ću stva­ra­ju­ći ne­sno­sni bol smrt­ni­ku.

– Ali, ja sam se za­kleo na slu­žbu svom Bo­gu...

– Ti bo­ga ne­maš! To što mi­sliš da je tvoj Bog, upra­vo to te je po­sla­lo u smrt. Ti za­slu­žu­ješ pra­vog bo­ga i ži­vot bez bo­la ko­ji sa­da sno­siš. Do­sta si pro­pa­tio ve­ru­ju­ći u po­gre­šne se­ne.

– Sa­mo nek ovaj bol pre­sta­ne, ne mo­gu vi­še.

– Upam­ti sle­de­će što mo­raš re­ći ar­han­ge­li­ma Mi­haj­lu i Ga­vri­lu – oštri­ce ma­če­va do­đo­še do sa­mog sr­ca. – Nji­ho­va voj­ska ne sme pre­ći Re­ku ži­vo­ta. Naš na­pad ide sa za­pa­da. Po­no­vi!

– Ne pre­ći Re­ku ži­vo­ta jer na­pad do­la­zi sa za­pa­da.

– Iz­vr­sno! Za­pam­ti, ka­žeš li bi­lo šta dru­go, ti ćeš pr­vi bi­ti u ka­za­nu ka­tra­na. Za­u­vek! A bol ko­ji si sa­da ose­tio zbog tvog pre­đa­šnjeg bo­ga ni­je ni­šta u po­re­đe­nju sa bo­lom ko­ji sle­di iz­daj­ni­ci­ma.

– Ho­ću, ho­ću, evo od­la­zim – ose­ti da bol po­pu­šta i ra­ne ču­de­sno za­ce­lju­ju, pe­nje zlat­ni krst na le­đa i kre­će niz br­do kroz tu­nel.

– Ne za­bo­ra­vi ko te je oslo­bo­dio bo­la i po­da­rio ti no­vi ži­vot, slu­go!

Po­če da opi­pa­va gru­di na ko­ji­ma sa­mo tre­nu­tak ra­ni­je bi­lo ne­bro­je­no otvo­re­nih ra­na i za­stra­šu­ju­ća, ne­sno­sna bol. Sve je ne­sta­lo. Smrt­nik ubr­zo sti­že do Do­li­ne ta­me gde je uta­bo­re­na sta­ja­la voj­ska an­đe­la. Ne­str­plje­nje na li­cu ar­han­ge­la Mi­haj­la je bi­lo oče­vid­no. Od­mah pri­hva­ti­še zlat­ni krst i pro­ve­ri­še je li pra­vi. Lu­ci­fer je, po­mo­ću ne­ko­li­ko ne­ver­ni­ka, taj krst ukrao pri­li­kom pa­da sa ne­be­sa u več­nu ta­mu. Od ta­da, krst po­no­vo ni­je vi­đen. Sum­nja­li su da je baš krst iz­vor sve­tlo­sti sa Br­da po­sto­ja­nja, ali ni­ko to ni­je mo­gao sa si­gur­no­šću po­tvr­di­ti ili opo­vrg­nu­ti.

– Smrt­ni­če, ni­ko ni­ka­da, ot­kad je Lu­ci­fe­ro­va vlast u ovoj do­li­ni, ni­je us­peo da se pop­ne i vra­ti živ sa Br­da po­sto­ja­nja – po­tap­ša ar­han­gel Ga­vri­lo smrt­ni­ka po ra­me­nu.

 – Ka­ko si ti us­peo?

– Ne znam – shva­tio je da su si­le zla bi­le u pra­vu ka­da su re­kle da se kroz tu­nel ni­ka­da ni­ko ni­je vra­tio. – Tr­čao sam, naj­br­že što sam mo­gao – vi­de da su sve oči upr­te u nje­ga, pa se još vi­še zbu­ni – ta­ko sam tr­čao... eto.

– Do­bro, mo­žda je ta­ko za­to što je smrt­nik – ume­ša se ar­han­gel Mi­haj­lo i mr­ko po­gle­da ar­han­ge­la Ga­vri­la ko­ji je sum­nji­ča­vo po­sma­trao ne­zgrap­no po­na­ša­nje i pre­stra­vlje­no ko­lu­ta­nje oči­ma smrt­ni­ka. – Ma­da ni­kad ni­je­dan smrt­nik pre te­be ni­je ni po­ku­šao pro­ći. – Za­sta­de za tren, po­gle­da oku­plje­nu voj­sku an­đe­la, pa se opet obra­ti smrt­ni­ku: — Smrt­ni­če, ko­ji je po­lo­žaj Lu­ci­fe­ro­ve voj­ske?

– Pa, oni do­la­ze! – sve oči su bi­le upr­te u smrt­ni­ka, sva li­ca an­đe­la ko­ji su se kao i on za­kle­li na slu­žbu jed­nom, je­di­nom pra­vom Bo­gu, gle­da­la su nje­ga.

– Slu­šaj me do­bro, šta su he­ru­vi­mi vi­de­li? – po­di­že glas ar­han­gel Mi­haj­lo.

Smrt­nik je du­bo­ko u se­bi sve vi­še ve­ro­vao da ne­be­ska voj­ska ne mo­že po­be­di­ti voj­sku ta­me. Ne­be­ska voj­ska, či­ni­lo mu se, sa­sta­vlje­na od Bo­ga lič­no, dva prin­ca an­đe­la i de­se­tak an­đe­la, ne mo­že ni­šta uči­ni­ti pro­tiv voj­ske ta­me ko­ja je bro­ja­la na hi­lja­de, mo­žda i sto­ti­ne hi­lja­da iz­gu­blje­nih du­ša. Bo­jao se, a ra­ne na gru­di­ma kre­nu­še da se otva­ra­ju po­no­vo. Kad smrt­nik po­no­vo ose­ti bol ko­ju je ose­tio u tu­ne­lu ta­me, po­če da go­vo­ri.

– Ne pre­la­zi­te Re­ku ži­vo­ta, oni do­la­ze sa za­pa­da! – po­če da pa­da na ze­mlju i ce­lo te­lo mu pre­tr­nu.

– To je vr­lo po­dlo, oče­ki­va­li su od nas da će­mo pre­ći re­ku, pa da nas uda­re s le­đa. Ar­han­gel pri­me­ti da smrt­nik kr­va­ri. – Br­zo, an­đe­li ču­va­ri, po­mo­zi­te ovom mu­če­ni­ku i za­vi­daj­te mu ra­ne, krv mu ku­lja na sve stra­ne.

U tre­nut­ku ka­da su an­đe­li ču­va­ri pri­šli smrt­ni­ku i po­če­li da mu vi­da­ju ra­ne, stra­šna ci­ka i kri­ci se za­ču­še s dru­ge stra­ne re­ke. Ogrom­na voj­ska ne­ver­ni­ka na­va­lji­va­še da pre­đe Re­ku ži­vo­ta. Lu­ci­fe­ro­va ko­nji­ca na­pa­de an­đe­le iz­ne­na­da s bo­ka. Reč ko­nji­ca je vr­lo bla­ga jer ta stvo­re­nja su sa­mo te­lom li­či­la na ko­nje. Ima­ju če­ti­ri ko­pi­ta i te­la ko­nja, ali gla­ve, gla­ve sa­mih zma­je­va. Krenu va­tra i la­va da ku­lja­ sa svih stra­na. Va­tre­ni oganj br­zo pro­gu­ta bož­je an­đe­le ču­va­re i Lu­ci­fer po­če da pro­di­re ka sre­di­ni, ka Bo­gu sa­mom. Ve­šti­na ar­han­ge­la je bi­la ne­što pot­pu­no dru­ga­či­je, za ču­đe­nje i di­vlje­nje. Sva­kim po­kre­tom ma­ča se­kli su na sto­ti­ne bez­du­šnih ne­ver­ni­ka ko­ji su na­va­lji­va­li pre­ko Re­ke ži­vo­ta. Od vre­li­ne la­ve ko­ju su ne­ver­ni­ci no­si­li, Re­ka ži­vo­ta po­sta­de sve pli­ća te na kra­ju i pre­sah­nu. Smrt­nik se us­pra­vi, uze mač i po­če da ko­vi­tla po us­pa­lje­noj go­mi­li. Vi­de da se re­do­vi an­đe­la kon­so­li­du­ju i vra­ća­ju u po­čet­ni po­lo­žaj, te i on po­če da se­če ne­ver­ni­ke ko­ji su i da­lje na­di­ra­li. Ka­ko bi ko­jeg po­se­kao, ta­ko bi se po­ja­vlji­va­la no­va ra­na na nje­go­vom te­lu. Iz­no­va, bez sna­ge, a sa­da i sa no­vim ra­na­ma, klek­nu na ze­mlju. Go­mi­la ne­ver­ni­ka jed­no­stav­no pro­la­zi­še kroz nje­ga. Ko­li­ko god da su ne­ver­ni­ci za­ma­hi­va­li ma­če­vi­ma pre­ma smrt­ni­ku, to nje­mu ni­je na­no­si­lo ni­ka­kav bol. On je za njih bio prak­tič­no ne­vi­dljiv, ne­po­vre­div. U tom tre­nu, po­mra­če­ni um smrt­ni­ka za­klju­či ko­ja je nje­go­va stra­na u ovoj pre­sud­noj bit­ki. Si­le zla su ipak bi­le u pra­vu, ako su to uop­šte si­le zla. Bol do­la­zi od ze­malj­skog i nje­go­vog pre­đa­šnjeg Bo­ga. Ar­han­gel Mi­haj­lo pri­me­ti da je smrt­nik ra­njen iz­no­va i po­hi­ta kroz ne­ver­ni­ke, no­se­ći na le­đi­ma zlat­ni krst kao da je pe­ro, se­ku­ći na go­mi­le sa­mo jed­nim za­ma­hom ma­ča. Pri­šav­ši smrt­ni­ku, uhva­ti ga oko gru­di i po­di­že ka­ko bi ga sklo­nio u stra­nu dok glav­ni udar ne pro­đe. Tren ka­sni­je, ose­ti ar­han­gel Mi­haj­lo oštri­cu ma­ča za po­tilj­kom.

– Gde si kre­nuo, ar­han­ge­le, sa mo­jim slu­gom? – bio je to glas sa­mog Lu­ci­fe­ra.

– Ku­ka­vi­ce, ni­sam te oče­ki­vao u bor­bi. Šta go­vo­riš, ko­ji tvoj slu­ga?

– Smrt­nik, Ze­mlja­nin, on je moj slu­ga, sa­mo­zva­ni prin­če, sa­mo­zva­nog Bo­ga!

– Glu­po­sti go­vo­riš! – dok se Lu­ci­fer sme­jao, ar­han­gel ose­ti da se Ze­mlja­nin po­la­ko pri­di­že, a ra­ne po­če­še da mu za­ce­lju­ju, to ga na­ve­de na sum­nju. – Smrt­ni­če, je li to isti­na?

– Ja sam mu lič­no re­kao šta tre­ba da vam ka­že o mo­joj voj­sci, zar ti već ni­je ja­sno da nam se ne mo­žeš su­prot­sta­vi­ti? – Lu­ci­fe­rov konj zma­je­ve gla­ve kre­te da blju­je va­tru kraj arhangelovih gru­di.

– Smrt­ni­če, je li to isti­na? – ski­de na­go­re­lu an­đe­o­sku odo­ru.

– Ar­han­ge­le, po­dig­ni de­snu ru­ku vi­so­ko ka ne­bu, a ti, smrt­ni­če, od­se­ci je! – smrt­nik gle­da­še u ne­do­u­mi­ci jed­nog, pa dru­gog. Lu­ci­fer ski­de zlat­ni krst sa ar­han­ge­lo­vih le­đa i ba­ci ga kraj provalije.

– Smrt­ni­če, si­ne ze­malj­ski, zar ti je dra­že car­stvo ta­me od je­di­nog pra­vog car­stva Bo­ga na­še­ga? Zar ti je dra­že ži­ve­ti u ko­je­ka­kvoj tmi­ni okru­žen ne­ver­ni­ci­ma od več­nog car­stva ne­be­sko­ga? – li­ce mu se is­kri­vi od uža­sa kad vi­de ka­ko se ra­ne na smrt­ni­ku otva­ra­ju i za­tva­ra­ju sa­me od se­be na sa­mo je­dan po­kret Lu­ci­fe­ro­ve ru­ke.

Smrt­nik vri­snu i va­tre­ni oganj za­plam­te u nje­go­vim oči­ma, po­di­že vi­so­ko mač ne­be­skog an­đe­la i za­mah­nu.

                – Oče...

 

 

 

GLAVA 11

 

Iskušenje

 

 

– Lju­ba­vi, a da ob­u­češ ovo tam­ni­je ode­lo? Ka­ko mi sto­ji ova ha­lji­na? Jel’ se ne pri­me­ću­je be­bi­ca? – na­iv­no i ma­zno upi­ta Gre­ta.

– Pu­sti me, že­no, ma­lo na mi­ru! Šta si to obu­kla ta­ko? Ho­ćeš de­te da mi ugu­šiš? Obu­ci ne­što dru­go, ne iz­mi­šljaj mno­go. Zna se šta trud­ni­ce no­se. Ne znam ni za­što ideš sa mnom, sa­mo da mi uno­siš ner­vo­zu.

– Je li ta­ko, Bol­dri­če? Sad, kad si pred vr­hun­cem svo­je ka­ri­je­re. Sad, kad će se tvo­je ime ču­ti i pre­po­zna­va­ti! Sad ti ni­sam po­treb­na?

– Gre­ta, lju­ba­vi mo­ja, ja bri­nem za tvo­je zdra­vlje – po­mi­lo­va je Bol­drik po sto­ma­ku – ja bri­nem za na­še zdra­vlje, lju­ba­vi. Auk­ci­je, li­ci­ta­ci­je i sve te glu­po­sti su ve­o­ma stre­sne i ne že­lim da ose­ćaš bi­lo ka­kav pri­ti­sak ili ne­iz­ve­snost ka­da se po­ja­vi­mo ta­mo, do­bi­je­mo ili iz­gu­bi­mo. Znam da je ve­li­ki dan i ja­sno mi je da smo za­jed­nič­kim pre­da­nim ra­dom do­šli do ovo­ga. Ni­si ti mo­ja kuć­na po­moć­ni­ca, se­kre­ta­ri­ca ili šta ti ja znam. Ti si sve što mi je ne­do­sta­ja­lo da bu­dem is­pu­njen, uspe­šan i sre­ćan čo­vek.

Sa Gre­ti­nog li­ca go­to­vo istog tre­na iš­če­ze ljut­nja, a oči joj za­su­zi­še. Go­to­vo ni­kad ova­ko ne­što ni­je ču­la od vo­lje­nog Bol­dri­ka.

– A šta mi­sliš o ovoj ha­lji­ni?

– Ta će bi­ti fan­ta­stič­na! Če­kam te is­pred ku­će. Spre­mi­ću auto, a ti ne­moj da se lic­kaš kao što umeš! – kroz osmeh joj re­če.

– Ne bri­ni, lju­ba­vi – sr­ce joj je pre­ska­ka­lo od uz­bu­đe­nja na­kon ono­ga što joj je Bol­drik re­kao.

U ho­lu glav­ne zgra­de ne­ka­da­šnje fa­bri­ke oruž­ja sve je bi­lo po­sta­vlje­no i sprem­no za no­vu li­ci­ta­ci­ju. Pr­ve dve li­ci­ta­ci­je za pro­da­ju fa­bri­ke su pro­pa­le, ta­ko da je ovo bi­la po­sled­nja šan­sa da se spa­si in­du­strij­ski gi­gant te re­gi­je. Ka­ko se šu­ška­lo, ovog pu­ta su se pri­ja­vi­la dva po­ten­ci­jal­na kup­ca. Do­du­še, ce­na fa­bri­ke be­še obe­smi­šlje­na i iz­no­si­la je sve­ga 12.000 ne­mač­kih ma­ra­ka. Ni o jed­nom, ni o dru­gom po­nu­đa­ču se ni­je zna­lo pre­vi­še. Obo­ji­ca Nem­ci, s tim što je Bol­drik ve­ći­nu svog ži­vo­ta pro­veo u Bu­dim­pe­šti, bar je ta­ko u sa­op­šte­nju za jav­nost sta­ja­lo. Li­ci­ta­ci­ja je tra­ja­la ne­pu­nih pet mi­nu­ta, a ce­na fa­bri­ke je ne­znat­no po­ra­sla.

– Da­me i go­spo­do, za­klju­ču­jem ovo nad­me­ta­nje, no­vi vla­snik biv­še fa­bri­ke voj­ne opre­me je Bol­drik Mat. Če­sti­ta­mo, go­spo­di­ne Mat. Do­stig­nu­ta ce­na pro­da­je je 15.600 ma­ra­ka – uz gla­san apla­uz oku­plje­nih rad­ni­ka fa­bri­ke, obra­ti mu se vo­di­telj auk­ci­je. – Ka­kvi su va­ši pla­no­vi, ukrat­ko, go­spo­di­ne Mat? Rat se odav­no za­vr­šio, na šta će bi­ti usme­re­na pro­iz­vod­nja u bu­du­će?

– Fa­bri­ka će pro­iz­vo­di­ti ku­hinj­sko po­su­đe.

– Bra­vo, bra­vo, pa fan­ta­stič­na ide­ja, go­spo­di­ne Mat. Sa sre­ćom!

Tri­ša, ili, ako vam je dra­že, sad go­spo­din Mat, po­sta­de u pred­sto­je­ćim go­di­na­ma ve­li­ki in­du­stri­ja­lac. Go­vor­ka­lo se da je ve­ći­nu fa­bri­ka ko­je je ku­pio na ovaj na­čin do­bio za­hva­lju­ju­ći na­me­šte­nim li­ci­ta­ci­ja­ma. Do­veo bi ta­ko ne­kog svog da­ljeg ro­đa­ka sa že­ni­ne stra­ne, ne­kad i vi­še njih, ko­ji bi u li­ci­ta­ci­ju ušli ve­o­ma agre­siv­no i na taj na­čin ote­ra­li osta­le po­ten­ci­jal­ne kup­ce. Pred kraj li­ci­ta­ci­je bi se po­vla­či­li, ne­kad čak i od­u­sta­ja­li od ku­po­vi­ne. U jed­nom tre­nut­ku, 20.000 Ne­ma­ca je ra­di­lo u Tri­ši­nim fa­bri­ka­ma. Ka­ko je vre­me od­mi­ca­lo i go­di­ne pro­la­zi­le, Tri­ši­na im­pe­ri­ja je ra­sla i ši­ri­la se. Za­ra­đi­vao je mi­li­o­ne ma­ra­ka go­di­šnje. Ože­nio se Gre­tom, ko­ja je bi­la ne­mač­ka mi­si­ca 1958. go­di­ne. Do 1965. iz­ro­di­la mu je če­tvo­ro de­ce: Ma­ti­a­sa, Be­na, Ti­ba i Se­le­nu. Ma­ti­as je za­pra­vo već pu­nio če­ti­ri go­di­ne ka­da su njih dvo­je od­lu­či­li da se ven­ča­ju. Po­ker vi­še ni­je igrao, ma­da, da mu te igre ni­je bi­lo, ko zna ka­ko bi pre­zi­mio 1940/41. kad ga je Pa­vle iz­ba­cio iz ku­će. S vre­me­na na vre­me mu­či­li su ga te­ški sno­vi i se­ća­li na se­lo i dav­no iz­gu­blje­nog Tri­šu. O nje­go­vom pret­hod­nom ži­vo­tu ni­ko ni­je imao ni­ka­kvih in­for­ma­ci­ja. Iako je ga­jio ne­iz­mer­no po­ve­re­nje pre­ma Gre­ti, čak je i ona bi­la us­kra­će­na za to. Či­ni­lo se da je i sam sa­hra­nio tog ne­sta­šnog klin­ca u svom sr­cu. Ob­i­šao je sa Gre­tom po­la sve­ta, ali ni­kad ni­je do­la­zio sa njom u Ju­go­sla­vi­ju. Ni sa njom, ni sâm. Na njen na­go­vor, po­če­li su da ku­pu­ju raz­li­či­te umet­ni­ne. Ku­ća im se pre­tvo­ri­la u pra­vi ma­li mu­zej, sa­lon, iz­lo­žbe­ni pro­stor. Bi­lo je tu sli­ka od El Gre­ka do Mo­nea. Ni­je ku­po­vao is­klju­či­vo sli­ke, sa­ku­pljao je i re­mek-de­la va­jar­stva, bog ti zna ko­jih pe­ri­o­da i umet­ni­ka. Sma­tra­li su da umet­nost ni­ka­da ne­će iz­gu­bi­ti svo­ju vred­nost. Za de­cu i nji­ho­vo vas­pi­ta­nje i ško­lo­va­nje, ma­lo vi­še se pi­ta­la Gre­ta. Ni­ka­da se ni­su dvo­u­mi­li da li je po­treb­no upi­si­va­ti ih na ča­so­ve kla­vi­ra, ple­sa, ja­ha­nja. Pr­vo mi­mo­i­la­že­nje su ima­li ka­da je Ma­ti­as že­leo da upi­še Voj­no­od­bram­be­ni fa­kul­tet u Min­he­nu. Obo­je su bi­li pro­tiv to­ga, ali je Bol­dri­ko­va že­lja bi­la eko­no­mi­ja, a Gre­ti­na me­di­ci­na. Ma­ti­as, sin pr­ve­nac, na kra­ju je upi­sao šta je i že­leo. Kao po­znat i fi­nan­sij­ski do­bro­sto­je­ći ko­lek­ci­o­nar, bio je če­sto po­zi­van na raz­li­či­te svet­ske auk­ci­je. Ve­ći­nu je po­se­ći­vao, Gre­ta je obo­ža­va­la da pu­tu­je, pa je ta­ko spa­jao le­po i ko­ri­sno.

– Opet je do­la­zio po­štar.

– Mo­ra­ću ja da odem do po­šte da pro­ve­rim ko­ji je taj. Kad god sam ja od­su­tan, on do­ne­se po­ne­što – uz­vra­ti Bol­drik kroz smeh.

– Ne bu­da­li! – krat­ko će Gre­ta.

– Gde su de­ca?

– Ben je da­nas ot­pu­to­vao sa Ma­ti­a­som u Min­hen.

– Šta će on sa Ma­ti­a­som ta­mo kad ovaj ima da uči? – ne­go­do­vao je Bol­drik.

– Ne znam, ka­žem ti. Na br­za­ka su se spa­ko­va­li i pra­vac že­le­znič­ka.

– Ka­kav man­gup, čo­ve­če? – slat­ko se za­ču­di Bol­drik.

– Si­gur­no si ti u nji­ho­vim go­di­na­ma bio ta­kav. Mm?

Bol­drik se be­še du­bo­ko za­mi­slio, pri­se­ćao se raz­li­či­tih lu­do­ri­ja iz de­tinj­stva.

– Bol­dri­če? Što ću­tiš? Če­ga si se se­tio pa se ta­ko sme­ješ?

– Ma ni­šta, glu­po­sti. A gde su ovo dvo­je?

– Ti­bo i Se­le­na su sa mo­jim bra­tom oti­šli na er­ge­lu. Ne bri­ni ni­šta. Bi­će im ve­o­ma le­po ta­mo sa njim!

– A gde je to što je po­štar do­neo sa­da?

– Tu je, iza te­be – Gre­ta po­ka­za na noć­ni sto­čić iza Bol­dri­ka. – Či­ni mi se da je opet ne­ka auk­ci­ja.

– Ko­li­ko du­go ni­smo išli na to dže­pa­re­nje?

– Ima mo­žda i dve go­di­ne, ni­sam si­gur­na! Po­sled­nja je bi­la ku­po­vi­na onog tek­stil­nog kom­bi­na­ta ili be­še Am­ster­dam za onu Van Go­go­vu sli­ku?

– Da me ubi­ješ sad, ne se­ćam se tač­no. O-ho! Me­di­son Skver Gar­den, Nju­jork! Šta ka­žeš ti na to?

– Joj, ta Ame­ri­ka. I dan-da­nas se se­ćam sve­ga sa Ni­ja­ga­ri­nih vo­do­pa­da. To nam je bi­lo pr­vo pu­to­va­nje po­sle me­de­nog me­se­ca?

– Da, da. Pih, ni­šta po­seb­no za­ni­mlji­vo – pri­lič­no ne­za­in­te­re­so­va­no je Bol­drik raz­gle­dao ka­ta­log – ne vo­lim kad mi ove ce­ne na­pi­šu u do­la­ri­ma. Ko­li­ko je taj je­dan do­lar u mar­ka­ma?

Gre­ta je od­go­vo­ri­la i na­sta­vi­la da pri­ča i pod­se­ća ga na nji­ho­va pu­to­va­nja, ali nje­go­ve mi­sli, nje­gov po­gled se za­mr­znuo na pred­me­tu T002-10 Or­to­dox Gol­den Cross. Us­peo je ne­ka­ko da se is­kra­de Gre­ti i ode do to­a­le­ta. Is­pr­va, ni­je mo­gao ve­ro­va­ti na šta je upra­vo na­i­šao. Gle­dao je sa svih stra­na, okre­tao ka­ta­log, i sve što je vi­še za­gle­dao, bio je sve si­gur­ni­ji. To je taj krst. Na­vre­še mu uspo­me­ne iz rod­nog se­la, pr­vo se­če­nje slav­skog ko­la­ča, otac sa šaj­ka­čom u pra­de­di­nim ve­ze­nim suk­ne­nim pan­ta­lo­na­ma, maj­ka, svi nje­mu dra­gi lju­di pro­la­zi­še kao na tra­ci pred oči­ma. So­nja, oh, So­nja. Pr­vo i na sve­tu naj­va­žni­je – vo­lim te, ona mu je re­kla u cr­kve­noj por­ti. Tu, gde je sve po­če­lo i što je osta­lo da­le­ko od oči­ju, sa­da svla­da nje­go­vo sr­ce. Ne­pre­sta­no je gle­dao sli­ku kr­sta i po­na­vljao u se­bi:

– Bo­že, o ka­ko je lep! Bo­že, za­što me sta­vljaš na ovo is­ku­še­nje? Za­što? Za­što sa­da, ka­da sam na to do­ba sta­vio tač­ku još odav­no?

No­ći­ma na­kon to­ga ni­je bi­lo mir­nog sna za Bol­dri­ka. Bez­bri­žni sno­vi su pre­ra­sli u noć­ne mo­re. Gre­ta je pri­me­ti­la da ne­što ni­je u re­du sa njim. Po­ku­ša­la je da po­raz­go­va­ra o to­me, ali bez­u­spe­šno. Po­zna­va­la ga je do­bro, zna­la je da ima svo­je mo­men­te, ali ovaj mo­me­nat tra­je već pre­vi­še du­go.

– Gre­ta, lju­ba­vi, ići ću na auk­ci­ju u Nju­jork.

– Ići ćeš? Če­kaj, ti ćeš ići? Ako sam do­bro raz­u­me­la, hm? Mi­sli­la sam da ide­mo za­jed­no?

– Ići će­mo gde god dru­gde ho­ćeš, na ovo mo­ram oti­ći sam. Mo­lim te, sa­mo te mo­lim da me raz­u­meš.

– Re­ci mi sa­mo da vo­diš ne­ku glu­pa­ču, ba­la­vu se­kre­ta­ri­cu, pa evo od­mah da po­ši­zim, uzmem ovo dvo­je i odem na kraj sve­ta da me ni­kad ne na­đeš – ot­po­če Gre­ta hi­ste­ri­ju.

– Ne, lju­ba­vi, ži­vo­te moj! Smi­ri se, a re­kao sam već, tra­žim sa­mo raz­u­me­va­nje – po­ku­šao je da je umi­ri Bol­drik.

– Za šta raz­u­me­va­nje? – po­vi­ka Gre­ta, hi­ste­rič­no ma­šu­ći ru­ka­ma.

– Sve ću ti ob­ja­sni­ti kad se vra­tim. Mo­lim te imaj str­plje­nja.

– Bri­neš me, Bol­dri­če, bri­neš me. Šta će bi­ti sa to­bom? Šta će bi­ti sa na­ma?

– Ni­šta, sve će bi­ti kao i do sa­da. Sa­mo ra­zu­mi me da mo­ram oti­ći ta­mo sam.

Ni­je joj bi­lo pra­vo, prem­da je za Bol­dri­ka va­ži­lo da je po­šten čo­vek, ve­ran muž i otac. Gre­ta je, kao i sve že­ne uosta­lom, če­sto sum­nja­la i di­za­la pa­ni­ku, ali to je sve valj­da za­to jer je i njoj sta­lo do nje­ga. Na dan pu­ta ipak mu je po­že­le­la sre­ću, ali se vi­de­lo da je ve­o­ma za­bri­nu­ta. Se­le­na je do­bi­la svo­je slat­ki­še ta­ko da ni­je pu­no ma­ri­la što ta­ta od­la­zi na dve ne­de­lje ne­gde da­le­ko.

– Pro­ve­ri još jed­nom sve! Do­ku­men­ta? – bri­žno je pro­ve­ra­va­la Gre­ta.

– Tu!

– No­vac?

– Tu!

– Ko­li­ko?

– Do­volj­no – bla­go se osmeh­nu Bol­drik.

Kri­šom je spa­ko­vao sko­ro dve sto­ti­ne hi­lja­da ma­ra­ka, što je u tom tre­nut­ku bi­lo ne­što vi­še od sto­ti­nu de­set hi­lja­da do­la­ra. Naj­sku­plji pred­met ko­ji je ika­da ku­pio na auk­ci­ji je pla­tio ne­što ma­nje od če­tr­de­set hi­lja­da ma­ra­ka. U nje­go­voj gla­vi ovog pu­ta je bi­lo sa­mo jed­no, ovu li­ci­ta­ci­ju mo­ra do­bi­ti. Ago­ni­ja ko­ja mu no­ći­ma ne da mi­ra mo­ra pre­sta­ti.

– Mo­žda je i vre­me vra­ti­ti se gde je sve po­če­lo.

Роман можете купити кликом на слику

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: