detalj slike: KrkArt

GLAVA 8

 

Trag u pepelu

 

 

–Otvo­ri­te će­li­ju T002-10. Aj­de, ba­gro ju­go­slo­ven­ska, ula­zi unu­tra! – izdera se na uvo za­tvo­re­ni­ka ro­bu­sni ču­var, šut­nu ga od se­be u će­li­ju, za­lu­pi vra­ti­ma i za­bra­vi ih.

 –Bog­dan Ma­tić, sme­šten! To bi bi­lo to za 5. april 1945. le­ta go­spod­njeg – obra­ti se glav­nom ču­va­ru ko­ji je sve po­sma­trao i za­do­volj­no se sme­jao.

–No­vo me­so! – čki­lje­ći na jed­no oko iz­u­sti de­be­li za­tvo­re­nik.

–Ju­go­slo­ven ka­žu, za­ma­lo pa naš! – pro­zbo­ri dru­gi za­tvo­re­nik. – Po ho­du bi se re­klo da ima jed­nu no­gu kra­ću, prak­tič­no obo­ga­ljen.

–Ko ste vas dvo­ji­ca i šta vam ni­je ja­sno? Šta me gle­da­te? – na li­cu pri­sut­na bol­na gri­ma­sa, le­vom ru­kom se dr­ži za do­nji deo le­đa zbog bo­la na­kon tu­pog stra­ža­re­vog udar­ca.

– Mom­če, pa ne znam iz ko­jeg si ti sve­ta do­šao, al’ ov­de vla­da­ju na­ša pra­vi­la! I ne obra­ćaj mi se vi­še ta­ko! Jel’ ti ja­sno? – za­škr­gu­ta zu­bi­ma de­be­li za­tvo­re­nik.

–Za­što si ov­de?

–Ope­lje­šio sam jed­nog nji­ho­vog – po­gle­da Tri­ša is­pod oka i jed­nog i dru­gog.

–Opa, dru­ška­ne, dru­ži­će­mo se mi, bo­ga­mi, du­go. A, ko­jeg nji­ho­vog?

–Stra­ža­ra. Ma­da ni­sam ni znao ko je.

–Ka­ko si ga ope­lje­šio? – ra­do­zna­lo se po­na­šao de­be­li.

 –U po­ke­ru sam ga ope­lje­šio, pa mu je ma­lo te­ško pa­lo! – čak kroz bla­gi osmeh od­go­vo­ri Tri­ša.

–U če­mu?

–Kar­ta­ška igra, tu­pa­dži­jo! – na to oba za­tvo­re­ni­ka klim­nu­še gla­vom, pa se na­sme­ja­še kao da raz­u­me­ju tač­no o če­mu Tri­ša za­pra­vo go­vo­ri.

–Ceo svet gr­ca u ra­tu, a ova fu­ka­ra igra kar­te! Jel’ to mo­gu­će? – upit­nim po­gle­dom re­če bo­galj.

Noć je po­če­la da pa­da nad Bu­dim­pe­štom, a raz­go­vor do­bro­do­šli­ce je po­tra­jao du­go u noć. Mo­že se re­ći da je Tri­ša iz za­tvo­ra mo­gao iza­ći pri­lič­no bo­gat po­sle od­le­ža­ne go­di­ne. Do­du­še, sve što je za­ra­dio kar­ta­ju­ći se sa za­tvo­re­ni­ci­ma, mo­rao je pre­da­ti uprav­ni­ku. Tom istom ko­ji ga je i do­veo gde je­ste. Tri­ša, kao Tri­ša, znao je šta ga če­ka u Ju­go­sla­vi­ji kao čo­ve­ka ko­ji se ni­je oda­zvao na voj­ni po­ziv. Uprav­nik je bio vi­še ne­go za­do­vo­ljan Tri­ši­nim vla­da­njem, ali po­ku­ša na sve na­či­ne da mu pro­du­ži ro­bi­ja­nje bar na još go­di­nu. Pi­sao je raz­li­či­te la­žne iz­ve­šta­je o vla­da­nju ka­ko bi to i ostva­rio. Ostao je Tri­ša go­to­vo i tri me­se­ca du­že ne­go što je bi­lo pred­vi­đe­no, a iza­đe tek na­kon na­god­be sa uprav­ni­kom. Od uprav­ni­ka je tra­žio slo­bo­du i no­va put­na do­ku­men­ta. Za­uz­vrat, obe­ćao mu je da će u na­red­nih pet go­di­na, sva­kog me­se­ca sla­ti po sto­ti­nu rajhs ma­ra­ka ko­je bu­de za­ra­đi­vao kar­ta­ju­ći se. Uprav­nik je to u po­čet­ku od­bio, ali pro­mi­sliv­ši bo­lje, pro­me­nio je od­lu­ku i pri­hva­tio na kra­ju. Vi­deo je on i sam da Ne­mač­ka po­su­sta­je u ra­tu i da će mu sva­ka mar­ka do­bro do­ći. Par da­na na­kon nji­ho­vog raz­go­vo­ra, Tri­ša bi oslo­bo­đen. Pre­u­ze svo­ju ode­ću ko­ju mu do­ne­se za­tvor­ski slu­žbe­nik i pre­svu­če se. Upu­ti­še ga ka iz­la­znoj ka­pi­ji. Bez mno­go pri­če na­pu­sti za­tvor­sku zgra­du. Od­mah po­če da is­pi­pa­va dže­po­ve, da li je tu sve što tre­ba bi­ti. Na­pi­pa ne­ke knji­ži­ce u unu­tra­šnjem dže­pu ka­pu­ta. Tog trena, sve­tlost da­na je ugle­dao Bol­drik Mat.

Od već po­me­nu­tih lju­di iz se­la bi­lo je onih ko­ji rat ni­su pre­ži­ve­li. Ma­re je po­gi­nuo na Ne­re­tvi. Ka­le sto­lar je ubi­jen is­pred ra­di­o­ni­ce za vre­me tra­že­nja cr­kve­nog kr­sta. Uči­te­lji­ca Ol­ga je umr­la ma­lo pre kra­ja ra­ta, od­mah za njom i Da­ra, Ste­vi­na maj­ka. Ta­no Tref, Si­bin i Ra­de Ajnc ubi­je­ni su na Mo­ra­vi i po­to­plje­ni u čam­cu Mi­le­ta ala­sa s ko­jim su kre­nu­li da pre­la­ze na dru­gu oba­lu i to pred sam kraj ra­ta. O Tri­ši se u se­lu ni­šta ni­je zna­lo. Ne če­kav­ši pad Ber­li­na, Ju­go­slav i Ga­vri­lo su pre­ko­o­ke­an­skim bro­dom is­plo­vi­li iz Mar­selj­ske lu­ke.

Kad je po­sled­nja ne­mač­ka či­zma na­pu­sti­la Ju­go­sla­vi­ju, u se­lo su se vra­ti­li i Ran­ko­vi­ći. Raz­u­me se, većčla­no­vi par­ti­je. Ma­log Acu po­sta­vi­še za pred­se­da­va­ju­ćeg za ob­no­vu u se­lu, pret­po­sta­vlja se zbog vi­so­ke ško­le. Ni­ko ih ni­je vo­leo pre ra­ta, sad či­ni mi se još ma­nje. Ste­vo je sa uči­te­ljem Gvo­zde­nom išao od ku­će do ku­će ko­je su bi­le na­pu­šte­ne i sa­ku­pljao ono što je pre­o­sta­lo. Kra­jem ra­ta, Ste­vo je po­stao krip­to­graf pri voj­sci. Bio je čak i vi­so­ko od­li­ko­van. Hteo je da u se­lu na­pra­vi Mu­zejse­ća­njanarat­nestra­ho­te.

–Da l’ ima šta da se vi­di u So­nji­noj i Ga­le­to­voj ku­ći? Onog da­na kad stre­lja­še Ga­le­ta pred du­ća­nom, tog da­na je i So­nja stra­da­la? – za­sta­de, na­mr­šti se i uću­ta. –Ta­ko su ne­što pri­ča­li, mo­žda dan po­sle. Se­ćam se pri­ča, ih... – Ste­vo pre­kri ru­kom li­ce, te­ško uz­dah­nu i kao da za­pla­ka. – A naj­lep­ša je bi­la!

–Či­sto sum­njam da ima ne­što unu­tra vred­no pa­žnje – Gvo­zden spu­sti tu­žan po­gled ka ze­mlji. – Je­za me po­di­la­zi kad se se­tim šta su ži­vo­ti­nje ura­di­le ni kri­vom, ni du­žnom de­te­tu. – Ste­vu je sve ovo po­seb­no bo­le­lo, jer se pri­ča­lo da je u zver­stvu uče­stvo­vao nje­gov brat Ga­vri­lo.

– Dva­de­set dve – dva­de­set tri go­di­ne... bi­la bi naj­lep­ša že­na ko­ja je ika­da ho­da­la ovim se­lom.

– Haj­de! Znaš da je Ga­le pri­čao da joj je pi­sao ne­ki Šva­bo. Mo­žda ima ne­čeg.

–Hajd – slo­ži se Gvo­zden.

Po­sle po­la sa­ta tra­že­nja, na­šli su ve­ći­nu onih stra­nih po­štan­skih pa­ke­ta, na­rav­no pra­znih. Sve je bi­lo po­ba­ca­no i po­ce­pa­no u po­dru­mu. Sto­je još iz­lo­mlje­ne da­ske gde je krst bio sa­kri­ven.

–Imam ja do­brog dru­ga u po­šti. On će me­ni da ra­za­zna ot­kud je ovo sti­glo. Ove ku­tij­či­ne i ’ar­ti­je bi joj Ljup­če do­no­sio da je bi­lo sre­će, ali... – ko­li­ko god se tru­dio da sa­kri­je emo­ci­je, na­po­slet­ku Ste­vo bri­znu u plač.

–Znam, znam, smi­ri se. Haj­de­mo! Mo­žda je bo­lje da ovo osta­vi­mo za ne­ki dru­gi dan. Vi ste bi­li baš bli­ski, da ta­ko ka­žem. Ja­sno mi je da te ovo po­seb­no po­ga­đa – za­gr­li ga. – Po­ne­si tu is­pi­sa­nu stra­nu ku­ti­je, valj­da će­mo sa­zna­ti ne­što.

Ste­vo se smi­ri, za­gr­li Gvo­zde­na i uz nje­go­vu po­moć usta­de. Ose­ćao se ve­o­ma slo­mlje­no. Pred so­bom je imao sa­mo obič­nu po­štan­sku ku­ti­ju, a to je sve što je osta­lo od ne­ko­li­ko nje­mu dra­gih lju­di. S dru­ge stra­ne, dra­go mu je bi­lo što bar ima ne­kog po­red se­be ko raz­u­me nje­go­vu bol. U po­vrat­ku, mno­go pu­ta se za­hva­lio Gvo­zde­nu za svu po­moć i po­dr­šku oko pri­ku­plja­nja sred­sta­va i ma­te­ri­ja­la za otva­ra­nje mu­ze­ja. De­set da­na ka­sni­je u du­ća­nu po­koj­nog ga­zda To­mi­sla­va, gde je Ste­vo ra­dio pre ra­ta, od­i­gra­va se sle­de­ći su­sret.

–Po­ma­že bo... – kao da se pri­do­šli­ca uje­de za je­zik, te za­ću­ta na tre­nu­tak. – Do­bar dan, dru­go­vi! Do­bar dan, Ste­vo!

–Ko­ga to mo­je oči vi­de? Pe­ro, ti si?

–Ste­vo, pri­ja­te­lju sta­ri, na­šao sam ti ono!

–Alal ve­ra za na­šu slu­žbu! Pa ja mi­slio, te­bi to još ni­je ni sti­glo što sam ti pi­sao. Baš si me ob­ra­do­vao!

Ste­vo se na­kon ra­ta vra­tio sta­rom po­slu. Po­ma­gao je ocu da ob­no­vi du­ćan po­što na­kon smr­ti ga­zda To­me ni­je imao ko da vo­di po­sao. Iz te po­ro­di­ce ni­jed­no mu­ško ni­je do­če­ka­lo kraj ra­ta, pa je To­mi­na že­na vo­đe­nje du­ća­na pre­pu­sti­la Ste­vi uz ne­ku sim­bo­lič­nu me­seč­nu na­kna­du.

–Ži­va le­gen­do! Šta ka­že? Oda­kle je sti­za­lo?

–Pr­vo iz Lin­ca, pa iz Salc­bur­ga, pa iz Ruh­pol­din­ga. Kad po­gle­dam kar­tu, ovaj kô da be­žao! – gla­sno se na­sme­ja Pe­ro.

–Bo­že bla­gi, ko bi to mo­gao bi­ti? – se­ti se u tom tre­nut­ku, kad po­me­nu bo­ga, da to baš i ni­je po­želj­no u no­vo­na­sta­loj si­tu­a­ci­ji, ali se ne uz­ne­mi­ri pre­vi­še po­što je to isto uma­lo iz­u­stio Pe­ro na sa­mom do­la­sku. – Ja sam bio ube­đen da je ne­ko od ge­sta­po­va­ca odav­de pi­sao i slao. Imaš li još ne­što? Ime?

–Po­ja­vlju­je se ne­ko ime, Lars Mej­ser, ne­go ne znam da l’ je to ot­prav­nik po­šte u tom Ruh­pol­din­gu ili onaj što je slao. Ne­go, jel’ znaš šta ima no­vo?

–Pa me­ni je sve ovo no­vost! Re­ci, le­gen­do!

–Šu­ška se da će svi za­slu­žni iz sva­kog se­la bi­ti od­li­ko­va­ni i una­pre­đe­ni u par­ti­ji. Mo­žda ne­ko ode i do ko­mi­te­ta čak. Po­sao, ka­žu, za­ga­ran­to­van i to do­bro pla­ćen.

–Opa, ba­to! – za­ca­kle­še oči Ste­vi, pa pro­tr­lja ru­ke.

– A iz ovog se­la se naj­gla­sni­je po­mi­nje tvo­je ime, da znaš!

– Ma ni­je mo­gu­će! – re­če sav us­pla­hi­ren i ra­do­stan. – Joj, ka­ko sve ti znaš, sva­ka ti čast. Da­će bog – na­ka­šlja se – ovaj, da­će valj­da... – pot­pu­no se zbu­ni i obra­zi mu se za­cr­ve­ne­še – da­će ne­ko.

–I te­bi i me­ni te­ško ide ova pro­me­na, s go­spo­di­na na dru­ga i... to.

–Šta ćeš, ta­ko je–ka­ko je.

–Mo­ram kre­nu­ti po­la­ko – po­tap­ša Ste­vu po ra­me­nu. – Dra­go mi je što sam te vi­deo. Na­dam se da će me put na­no­si­ti ova­mo če­šće. Ima mno­go to­ga o če­mu bih vo­leo da po­pri­ča­mo, a sa­da ne­mam vre­me­na, a i ni­je ni pri­li­ka ov­de.

–Šte­ta što mo­raš ići. Na­dam se sko­ri­jem vi­đe­nju.

–Po­zdrav, dru­že. Ako is­ko­pam još ko­ju o ovim pa­ke­ti­ma, ja­vljam ti! – Ste­vo klim­nu gla­vom, na­sme­ja se i pri­di­že se sa sto­li­ce ka­ko bi is­pra­tio po­gle­dom svog pri­ja­te­lja.

 

 

 

GLAVA 9

 

Žuč

 

 

Gr­meo je go­vor­nik sa dr­ve­ne bi­ne – Ovim or­de­nom od­li­ku­je­mo Mi­lo­ša Mi­šu Pe­tro­vi­ća – ar­ti­ljer­ca Dru­ge po­mo­rav­ske di­vi­zi­je za ne­mer­ljiv do­pri­nos Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi pro­tiv na­ci­stič­kog oku­pa­to­ra. Voj­nim dru­go­vi­ma je ostao u pam­će­nju pod na­dim­kom „Pri­li­ka” zbog na­či­na od­re­đi­va­nja ko­or­di­na­ta pri­li­kom ga­đa­nja ne­pri­ja­telj­skih po­lo­ža­ja. – svi se slat­ko na­sme­ja­še – Isti će do­bi­ti po­sao u no­vo­o­tvo­re­noj fa­bri­ci u Tr­ste­ni­ku, u po­go­nu ko­ji će se ba­vi­ti pro­iz­vod­njom voj­ne opre­me na­me­nje­ne do­ma­ćem i me­đu­na­rod­nom tr­ži­štu, na me­sto po­slo­vo­đe.

– U Tr­ste­ni­ku čak, jel’ ču­je­te?! – oku­plje­na go­mi­la apla­u­di­ra, uz­vi­ku­je ži­veo, ži­veo. – Ka­ko ga­đa­mo da­nas, o, Mi­šo? – do­vik­nu ne­ko.

– Od pri­li­ke k`o i do sad! – kroz osmeh od­go­vo­ri i iz­gr­li se sa ne­ko­li­ko lju­di ko­ji pri­đo­še da mu če­sti­ta­ju.

Go­vor­nik na­sta­vi – Ovim or­de­nom od­li­ku­je se Ste­van Ste­vo Pro­da­no­vić, ši­frant, krip­to­graf za iz­u­zet­ne za­slu­ge u raz­bi­ja­nju ne­pri­ja­telj­skih taj­nih po­ru­ka. Bi­će za­po­slen već od su­tra, na Ma­šin­skom fa­kul­te­tu, gde će mo­ći svo­je zna­nje da do­dat­no una­pre­di i pre­no­si dru­gi­ma. Oku­plje­na ma­sa kli­če, go­vor­nik si­đe sa bi­ne i uru­či or­den Ste­vi. Upra­vo kad je oku­plje­ni na­rod po­mi­slio da je ce­re­mo­ni­ja go­to­va, go­vor­nik na­sta­vi: – Ovim or­de­nom od­li­ku­je se Alek­san­dar Ran­ko­vić za ne­mer­ljiv do­pri­nos po­ve­ća­nju ugle­da i pro­mo­ci­ji vred­no­sti Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be u rat­noj i po­sle­rat­noj Evro­pi. Zbog do­brog zna­nja ne­mač­kog, en­gle­skog, fran­cu­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka, na­da­lje će vr­ši­ti funk­ci­ju po­moć­ni­ka mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va i za po­če­tak bi­će ras­po­re­đen na slu­žbu u Be­ču. – na bi­ni se po­ja­vi Aca u prat­nji To­ze i Le­le.

Oku­plje­ni na­rod za­ne­me. Na­sta­vi go­vor­nik pri­vo­đe­nje pro­gra­ma kra­ju, al’ i da­lje je oku­plje­ni­ma od­zva­nja­lo u uši­ma ime Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća. Čo­vek, mo­mak, voj­nik, ro­do­ljub, ko­ji je s pr­vim puc­njem na Be­o­grad zbri­sao iz se­la kao stri­na, gla­vom bez ob­zi­ra. Ne­mač­ka či­zma još po­šte­no ni­je ni kro­či­la na na­šu na­pa­će­nu Ju­go­sla­vi­ju, a Ran­ko­vi­ći su već udob­no bi­li sme­šte­ni u Be­ču na­do­mak Šen­bru­na. Mi­ša to ni­je čuo jer je go­to­vo oglu­veo u ra­tu. A Ste­vo, Ste­vo je već uve­li­ko na­vi­kao na ne­prav­du i dvo­stru­ke ar­ši­ne. Or­den je istog da­na od­neo na grob svog je­di­nog pra­vog pri­ja­te­lja.

– Lju­bo­dra­že Mi­ši­ću, o, Ljup­če pri­ja­te­lju! – gor­ko je pla­kao. – Od­li­ku­jem te or­de­nom dru­ga, pri­ja­te­lja, čo­ve­ka svih vred­no­sti – još ja­če za­pla­ka, sta­de sa go­vo­rom, uze or­den i bla­go ga za­tr­pa ze­mljom iz­nad gro­ba. – Da mi je, da mi je sa­mo još jed­nom da te vi­dim! Da te za­gr­lim, ma sa­mo ru­ku da ti sti­snem. O, Ljup­če, po­ra­nio si ta­mo go­re – po­gle­da ka ne­bu – po­ra­nio si! – ot­ću­ta ma­lo, pa se na­sme­ja. – A se­ćaš li se onog na­šeg do­go­vo­ra da ku­pi­mo ča­mac? Kao Mi­le­ta ala­sa onaj, se­ćaš se? Pa ja i ti, Ljup­če, dru­že moj, ce­li dan ov­de i on­de po Mo­ra­vi. Šta ka­žeš? Ja to ne­ću za­bo­ra­vi­ti, da znaš! – na­no­vo za­ću­ta, za­gle­da se u obli­žnji ka­me­no­lom. – A jel` se se­ćaš onog tvog lu­dog sna da utr­čiš u ka­fa­nu, raz­le­piš ša­mar­či­nu de­be­lom Ra­den­ku i po­ku­piš nov­ce sa Gr­gi­nog sto­la? To je baš bio je­dan ot­ka­čen san.

Ste­vo je u vi­še na­vra­ta pi­sao iz­ve­snom Lar­su Mej­se­ru. Pi­sao je, za­pra­vo, sva­ki put ka­da je do­la­zio u se­lo i pro­la­zio po­red So­nji­ne ku­će. Po­ku­ša­vao je na sve mo­gu­će na­či­ne da do­đe do te oso­be, pa ma­kar to bio i ot­prav­nik po­šte, ka­ko mu je Pe­ro jed­nom re­kao. Slao je pi­sma na sve adre­se oda­kle su po­šilj­ke sti­za­le. Od Lar­sa ni­ka­da ni­je do­bio ni­ka­kav od­go­vor. Sve re­đe je do­du­še i pi­sao i u se­lo do­la­zio. Mu­zej, bo­lje re­če­no za­vi­čaj­nu ku­ću ko­ju je ra­dio sa uči­te­ljem Gvo­zde­nom, za­vr­ši­še sep­tem­bra te go­di­ne. Do­sta lju­di je po­se­ći­va­lo, pri­se­ća­lo se, ču­va­lo od za­bo­ra­va ono što je pre­o­sta­lo od ra­ta. Ško­la je u okvi­ru svo­jih ča­so­va u pri­ro­di i na­sta­ve isto­ri­je vr­lo če­sto do­vo­di­la uče­ni­ke u za­vi­čaj­nu ku­ću. Kra­jem 1950. Ste­vo je do­bio pre­me­štaj u Lju­blja­nu na do­ško­lo­va­nje. U se­lo se vi­še ni­je vra­ćao. Ne­ki u se­lu pri­ča­ju da je ka­sni­je oti­šao u Ame­ri­ku, kô mno­gi na­ši ko­ji se ni­su uklo­pi­li u no­vi re­žim, ali se to sa si­gur­no­šću ni­je zna­lo. Du­ćan je pre­dao na­zad To­mi­noj že­ni na upra­vu, ko­ja je to vo­di­la pri­lič­no uspe­šno. U du­ća­nu ju je i smrt do­če­ka­la i od­ne­la Sve­tom Pe­tru na pri­čest.

Opo­ra­vak Ju­go­sla­vi­je i sa­mog se­la te­kao je ubr­za­nim tem­pom, pa su zgra­da ban­ke i ško­la vr­lo br­zo opra­vlje­ne od rat­nih ošte­će­nja. Mo­sto­vi su be­to­ni­ra­ni, as­fal­ti­ran glav­ni put ko­ji je vo­dio kroz se­lo. Po­če­la je sa­o­bra­ća­ti re­dov­na auto­bu­ska li­ni­ja pre­ma Vr­njač­koj Ba­nji, Kra­lje­vu i Tr­ste­ni­ku, dva pu­ta dnev­no. Ne­ko­li­ko ma­njih ot­kup­nih sta­ni­ca za ma­li­ne, šlji­ve, gro­žđe i mle­ko je for­mi­ra­no u okvi­ru Po­ljo­pri­vred­no in­du­strij­skog kom­bi­na­ta. Sva­ke ne­de­lje, duž glav­nog pu­ta ko­ji je vo­dio od ško­le pre­ma cr­kvi, bi­la je po­sta­vlje­na ze­le­na pi­ja­ca gde su me­šta­ni pro­da­va­li uz­ga­je­no vo­će i po­vr­će. Kup­ci su uglav­nom bi­li put­ni­ci sa po­me­nu­te auto­bu­ske li­ni­je. Ba­ger Me­sne za­jed­ni­ce, ko­ji je ostao za­ple­njen na­kon po­vla­če­nja ne­mač­ke voj­ske, uve­li­ko je ras­ko­pa­vao te­ren za no­ve vo­do­vod­ne ce­vi, ka­ko bi sta­ri vo­do­vod bio u pot­pu­no­sti za­me­njen zbog ošte­će­nja i du­go­roč­ne ne­is­pla­tiv­no­sti. Iako je se­lo sve lep­še iz­gle­da­lo i bi­va­lo sve raz­vi­je­ni­je, lju­di u se­lu je bi­lo sve ma­nje. Mno­gi me­šta­ni su još uvek te­ži­li mo­nar­hi­ji, ta­ko da im pre­la­zak u ko­mu­ni­zam baš i ni­je naj­bo­lje pao. U de­ka­di na­kon ra­ta, emi­gra­ci­ja je bi­la ša­re­no­li­ka, ma­da, ve­ći­na je oti­šla put Švaj­car­ske, Šved­ske i Ame­ri­ke. Kraj­nje omra­že­na Ne­mač­ka po­sta atrak­tiv­na tek kra­jem še­zde­se­tih go­di­na. Mo­že se re­ći da je se­lo iz­gu­bi­lo vi­še ljud­stva po­sle ne­go za vre­me ra­ta.

 

Роман можете купити кликом на слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: