DESO

Šta mi sve sa sobom donese ta stara fotografija! Donese, istovari prédame i osta da me gleda sa ekrana. Gledam i ja nju, sve vidim, čak i čujem, možda osećam i mirise.

Normalno je, uobičajeno, veoma razumljivo, sin sliku pokojnog oca doživljava naročito emotivno.

Stara priča o očevima i ocima, nova epizoda, svi očevi i sinovi imaju svoje, posebne priče. Ne moram, a mogu, da ovoj našoj, dodam nešto naših posebnih boja.

Jeste, bonvivan je bio moj Deso, oduvek. Jeste, razveo se moj otac Desimir od moje majke Dobrile u mojim „na prste jedne ruke“ godinama. Jeste, nije se tad poneo baš kao div-junak. I jeste, napravio je on novu porodicu, kao i moja majka svoju. Jeste, nismo se viđali prečesto, o većim državnim praznicima, ali ne baš svake godine. I jeste, mnogo kasnije, shvatio sam, peklo ga je to, sve vreme.

Onda smo uprli obojica, da nadoknadimo izgubljeno. I išlo nam je od ruke. Vrlo dobro. Vrlo retko, sevnuo bi u obojici vreli, ali zajebani čačanski karakter. Pa bi smo se ućutali, kao ne govorili, a onda, kao kroz pamuk, prešli preko svega i nastavili da nadoknađujemo propušteno, još slađe, a i još čačanski zajebanije. Kroz lake forme, kafane i utakmice, ali i kroz one mnogo važnije. Za moj, lični, veliki čačanski mozaik, koji celog života pravim u svom srcu, on mi je dodavao glavne kamenčiće.

Uprkos svemu, bio je prisutan na svim važnijim mojim raskršćima.

Sećam se, iznenadio me felinijevskom proslavom mog 25-og rođendana u dvorištu porodične kuće Miloševića, u Ratka Mitrovića, kraj „Belvija“, uz poruku: „Završavaj taj fakultet Duli, ne sviraj klincu!“.

Pet minuta od upoznavanja sa mojom ženom, nasamo mi je rekao: „Mina je dobar čovek, nemoj da praviš sranja!“

Pojavio se pred mojom tazbinom, šarmirao ih za sva vremena, otvorio mi i veliki kredit kod njih, pomislili ljudi, ne može biti loš ni ovaj naš zet, ako mu je otac ovakav.

Zezao me zbog 5. oktobra, „Sve su to elebaci, moj Dulka, čisti šalini i elebaci!“.

Znam i da je jednog duplo mlađeg, nokautirao u kafani jer mu je rekao da je „komunjara“... „Jesam komunjara, što, je l' ti to nešto smeta!“... i... trasss!

I da je svojoj unuci Dini pravio pekarski krompir i pekao pile, „kakvo u životu nije jela“. Ali, i šalio se, onako čačanski, sa svojim, sasvim izvesnim, odlaskom: „Na proleće ću kukurek da gledam odozdo.“.

Žario i palio gde god da smo išli zajedno, stotinu puta pričao svojih istih stotinu anegdota, a mi se uvek iskreno smejali k'o da prvi put čujemo.

I onda, dođe mi ta fotografija.

Odmah sam ga prepoznao, među mnoštvom ljudi.

Visoki štrkljo, vrhuni nad ostalima, tanak k'o crtež, malkice je i klempušast, vidim, podsećaju me na nekoga ta ramena, taj pogled, ćuti, jer svi uvek ćute na fotografijama, ozbiljan posao ih čeka.

Nikad veću bliskost, čak ni za njegovog života, nisam osetio prema svom ocu, nego kao tad, gledajući ga na fotografiji, u timu čačanskog „Borca“, pred meč sa splitskim „Hajdukom“, 30. juna, pradavne 1951.

Šest godina je tu od kraja bratoubilačkog rata, nisu sve rane možda zarasle, vidi li se to sve na slici, Deso tu ima 25 godina, Vojnu akademiju je uveliko završio, moja majka je u to doba devojčurak koji je tek srednju ekonomsku školu upisao, a mene tu možda ima tek na kraju petogodišnjeg plana.

Ipak, imam snažan utisak da ja jesam na toj slici, ali nekako iz budućnosti.

Na kraju shvatam zašto, ramena i pogled su moji, njih sam pozajmio ocu samo za to fotografisanje.

Majka je tu nedaleko od „Borčevog“ stadiona, pojma nema za nas dvojicu i nije joj jasno kakva se to galama čuje.

Proći će posle pokraj njenog dvorišta jedan visoki štrkljo, neće ga ona ni primetiti, samo će je nešto seknuti u donjem stomaku, rano je za mesečnicu, tek što je prošla, mora da je nešto loše pojela.

 

2:2 je bilo protiv velikog „Hajduka“. Štrkljo je, kažu, Splićanima roknuo golčinu s tri'es' metara, Dobrila se prepala od urlika sa „Borčevog“, „šta se dernjaju ovi“, a ja sam to sve, tad prvi put video.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: