ŽIVITE LI?
Sem bremena morbidnog vremena
ja ovde ne vidim nikoga.
Sem bremena modernog vremena
ja ovde nemam nikoga.
PONEKAD
Ponekad me više i ne brine.
Skidam teg,
skidam sve,
posmatram te
sklopljenih usana.
Tišina odzvanja etrom,
koji postoji,
ne.
Ovde su svi digli ruke,
osim mene,
na samog sebe.
Ponekad bih ti prošaputao,
ponekad bih zaplakao, viknuo,
sklopio pogled, zaspao.
Ovde su se stvari promenile,
nikada zapravo nisu.
Ja te ne poznajem.
Više ne želim,
dok želim baš sve,
jer kotrlja se
dok stoji.
Da uvenem ne umem dok svetlost ne osećam
POSLE MESECA
Evo četiri je posle meseca
punog
i ne mogu da sklopim oči.
Kidaju mi se misli,
poput umornih sumornih vojnika,
krvavih umijenih ruku opijenim.
I bruji mi unutar lobanje,
unutar sopstvene duše.
Diverziju svoju spremaju,
akciju svoju odlažu,
meni mira ne daju,
struje nemirnih svetova
neshvatljivih, mojih.
Dok svi umorni skupljaju snagu,
premoren spokoju širim zenice,
preplašene, utopljene, ugušene.
Nešto mi odvlači misli,
vezuje ih u trostruki zamršeni niz
i mira mi ne da.
Odgovori mi!
Ove sekunde kao momenti ističu,
utapaju se, bledilu se predaju
poput mene.
Ja više ne mogu ni san da zagrlim,
ja više ne mogu da sklopim života oči.
PRAH
Neću da čekam na tebe,
molim,
oči mi pružaju reku,
svega me zaboli dan.
Nije mi važno da li umeš da misliš,
kojim ćeš putem ti odvesti sud.
Udaram ivicu slepim okom.
Ne bih da mislim o sebi.
Bolje je pobeći
iz potpunog pakla.
Ti i ne znaš
šta ti se sprema,
moraš da ostaneš stena
priznaš da jesi jak.
Nemoj gledati dole
videćeš me u vrtlogu.
Nemoj da misliš o njima.
Neću više da gorim u sebi,
hoću vodom da odagnam bes.
Oči ti umorne vidim u sebi,
oči ti poznajem,
tugu koja se budi,
bol koji prikrivaš,
sad moj red je da prećutim.
Neću da puzim
pred tobom,
mislima da dodirujem
tvrdi prašnjavi svod.
Neću da šapućem jutru.
URLIK
Urlam i vrištim u sebi
potapam kapaka dah,
tonem potpuno gonjen.
Odlazim i dolazim,
sve srebro daljina prstima prizivam.
Vrištim i kidam se dok klecam,
sabijam razlamam gnev,
on postaje jači od mene,
gnev se u meni bori,
ljuti i urla i on.
Tonem dok pogledom ispraćam senku tvog obrisa,
gušim se u sopstvenom
košmarnom snu
koji me budi
iz tebe, iz sebe,
semena, ovoga, onoga,
prokletog, smernog i ne.
Ja ćutim dok bih te kidao,
suzdržavam poslednji muk,
na kraju se samo nasmejem.
Moje vene ne venu
dok na čelu bubre,
lobanja postaje pretesan roj,
ruka mi drhti kao sito
što bi te samlelo
svog.
Ja neću više da čekam
ja ću ti zadati udarac poslednji,
nije me briga,
nije me briga, ne
zavaravaj sebe.
Još uvek su poslednji dani!
