detalj slike: slika grada Enkridž (Anchorage)

PUTOVANjE SNOVA – ALjASKA (2005)

Jedanaestog maja Vest Džetov let od Vindzora do Kalgarija bio je udoban i na vreme. Leteći dalje, za Vankuver, iznad slikovitih Roki planina pokrivenih snegom, čist vazduh i plavo nebo bez oblačka omogućavali su pogled na desetine kilometara na obe strane. Uz ljubaznost posade aviona uzivali smo u letu.

U vankuverskom aerodromu osoblje Holand Amerika Kruz sačekivalo je pristigle putnike, ali nas je već u pristanišnoj zgradi Kanada Plejs sačekalo neprijatno iznenađenje, dvoiposatno čekanje u “zmijskim” redovima za sigurnosnu proveru. Od 14 šaltera radilo je maksimalno pet, ponekad čak samo po dva. To je bilo i suviše, tim pre što je kontrola bila sasvim uobičajena provera dokumenata.

Naš brod Volendam podigao je sidro sa 50 minuta kašnjenja i lagano isplovio pored Stenli parka, ispod duginog mosta, uzimajući kurs prema severu. Putnici su se tek tada smirili, neki u svojim kabinama, drugi na palubama. Sveži povetarac sa obližnjih planinskih vrhova delovao je umirujuće. Uz hladni napitak, u ležaljkama na palubi, posmatrali smo narandžasti zalazak sunca, ne primetivši kako je brzo pao mrak i pojavile se prve zvezde. Zvuci lake muzike dopirali su iz unutrašnjosti broda. Utisak je bio da se brod lagano kreće, a da je vreme stalo.

Sledećeg jutra bili smo na otvorenom okeanu, kada su na brodu započinjale uobičajene aktivnosti. Restorani su se otvarali za doručak, prodavnice aranžirale artikle za prodaju, kazino i pozorišta pripremali su se za naredno veče, a počela je i aukcijska prodaja slika. Talasi na otvorenom moru bili su mnogo veći, podsećajući nas da plovimo.

Trećega dana, sunce je bilo svetlije nego prethodnoga, voda je bila plavlja, ptice su letele oko broda i primećeni su prvi delfini, koji su skakali u parovima, izvodeći svoj šou radoznalim putnicima. Ubrzo, zatim, primećene su i prve ploveće sante leda. Putnici su ih fotografisali nebrojeno puta. Volendam je uplovljavao u Trejsi Arm, tesnac koji vodi ka glečerima Džuno. Stenovite padine fjordova sa brzim potocima koji su se niz njih slivali u vidu bezbrojnih vodopada, ogledali su se u čistoj morskoj vodi, dok je dati tesnac postajao sve uži i prenatrpan santama leda, slikovit i nezaboravan. Brod se kretao veoma sporo dok su putnici uživali. Na vrhu jedne stene videla se divlja koza, tako visoko da je odavala utisak, gledano sa broda gotovo vertikalno uvis, da se kreće po oblacima.

Kapetan Vajger van der Zilagano je okrenuo brod, uzimajući kurs prema severu i prošao između nekoliko ostrva u pravcu Džunoa. Brod Volendam je 63000 tona, 254 m dugačak i 33 m širok, sagrađen u Italiji 1999 za 1440 putnika i ima 647 zaposlenih. Pokreću ga dva motora, svaki po 2580 HP, a razvija brzinu od 23 čvorova. Na brodu ima sve što je za život potrebno, manje više, kao pokretni grad na moru.

U luku Džuno uplovili smo u poslepodnevnim satima. Pred nama Gastineau kanal,  premošćen mostom, koji povezuje kontinentalni sa ostrvskim delom. Gradić Džuno sav u briljantnom zelenilu, svih vrsta. Vegetacija Aljaske u punom je proletnjem cvatu. Džimi, vozač autobusa 234 već sačekuje grupu za veliki obilazak Džuno Sitii Glečer Gardens. On nas informiše da glavni grad Aljaske Džuno ima 35000 stanovnika i 25000 automobila, a samo 42 milje autoputa. Grad je vezan sa ostatkom sveta morem i vazdušno. Ime je dobio po istraživaču Džou Džunou, koji je pronašao zlato u potoku koji se uliva u Gestini kanal, uz dozvolu poglavice Kovi, plemena Tlingit, neposredno pre zlatne groznice u Aljasci. U gradu još postoji pravoslavna crkva, iz vremena pre no što su Rusi prodali Aljasku Americi 1867 za 7.2 miliona dolara. Kakva cena, oko 50 centi po kvadratnoj milji, koja bi cena ovoga bisera mogla biti danas? Planine koje štite grad sa njegove severne strane i otvoreni okean, sa njegovog zapada, uslovljavaju da temperature zimi u Džunou ne padaju niže od -10 ºS.

Глечер Гарденс

Glečer Gardens je park lociran na severnoj padini planina Tander, sa čijeg se vrha pruža veličanstven pogled preko Gestini kanala na planine jugoistočne Aljaske u njegovoj pozadini. Jedinstvenost parka Glečer Gardens su naopačke posađeno drveće sa visećim cvećem u njihovim žilama, poput gnezda, ispod kojih se obavljaju ceremonije lokalnih venčavanja. Ovaj unikatni ambijent postoji samo ovde u Aljasci i nigde više. Prevoz u parku, do njegovoga vrha i nazad, obavlja se u izduženim golf kolicima. Utisak je da ne postoji bolje mesto za posmatranje okolnih prirodnih lepota i odmor duše. Planine u daljini izgledaju kao da su oslikane sa belim kapama na njihovim vrhovima, kojim dodiruju oblake na plavičastom nebu, osvetljenom zracima zalazećeg sunca.

Pre samog razgledanja glečera Mendelhal, posetioci se vode u opservatoriju, gde im se prikaže film o formiranju glečera. Glečer Mendelhal je drugi po veličini u Aljasci, a možda i u svetu, dugačak je 13, a širok 1 milju, sa godišnjim padavinama od oko 100 stopa (30 m) snega u njihovoj regiji. Prvi pogled sa terase opservatorije na glečer je fantastičan, pri čemu zastaje dah, odjednom svi zaćute za momenat, a zatim uzvik radosti. Kada se približavate glečeru čuje se pucketanje leda, a pogled se zadržava na njegovoj plavoj boji, nastaloj usled ogromnog pritiska, tokom proteklih više stotina milenijuma. Sa oštrih litica, sa naše desne strane, slivali su se potoci otopljenih glečera, u vidu vodopada, koji su padali sa više stotina metara visine i rasprskivali se u vidu bisernih kapljica, a u svom daljem toku prema kanalu Gastineau odnosili odvaljene blokove leda glečera Mendelhal. Ovde, na ovom biseru prirode, jasno se primećuje efekat globalnog zagrevanja zemlje, glečer se skraćuje godišnje za oko 60 stopa (18 m). Zahvaljujući ljudskoj aktivnosti ovaj biser lagano umire, i doći će vreme kada će potpuno nestati. Kakav gubitak? Krajnje je vreme za poziv čovečanstvu da se probudi.

Sunce je već dodirivalo gornje površine glečera, pokazujući nam svu njegovu lepotu, kada nas je vozač Džimi pozvao u autobus, za povratak na brod. Izvesno rastojanje išao sam unazad želeći da zadržim poslednji pogled na datoj perfekciji prirode. A dugo, zatim, tokom noći u mislima mi se zadržavala ona plava boja glečera, vraćajući mi misli milione godina unazad u doba njenog nastajanja.

Kasno uveče naš brod Volendam isplovio je iz luke Džuno, kroz Gastineau kanal, uzimajući kurs prema gradiću Skagvej. U Skagveju smo uplovili negde u osvit zore, dok su još njegovi stanovnici spavali, izuzev turističkih vodiča, koji su na nas većčekali u pristaništu na uglu ulice Brodvej. Sunce je još bilo iza visokih planina, koje su okružavale Skagvej, a samo su crkvena zvona najavljivala novi dan za svojih 800 stanovnika. Ovaj slikoviti gradić, koji se u celini vidi sa palube broda, simbolizuje brojka pet: ima pet crkava i pet sveštenika, pet policajaca, pet doktora i pet vatrogasaca. Lociran je na ušću istoimene recice Skagvej river, koja nastaje od otopljenih snegova i otuda je veoma hladna. Neposredno uz njenu obalu nalazi se poletno-sletna staza malog aerodroma, bez kontrolnog tornja, na koji sleću samo mali avioni za slučajeve hitne pomoći. Prvi stanovnik mesta bio je izvesni Ben Mur, koji se tu nastanio četrdesetak godina pre čuvene zlatne groznice, a svoj nagli razvoj doživeo je od 1898. godine, kada su u njega iznenada počeli pristizati istraživači najrazličitijih profesija. Počelo je otvaranje prodavnica, banaka, restorana, hotela, sala za pleskove i salona. Tada Skagvej postaje najveći grad u Aljasci, dok bi se svo sadašnje stanovništvo Skagveja moglo smestiti u polovinu kabina broda Volendam.

Uzvodno uz Skagvej River vodi novi put do prevoja Vajt Pas, gde je granica Sad-a i Britiš Kolumbije i sa kog mesta se prostire fantastican pogled preko Klondajk Valija. Upravo na vrhu prevoja jedan potočić deli se na dve struje, jedna otice u sliv Skagvej, američka, a druga u sliv reke Mekenzi, kanadska. Na vrhovima ovih planina zimi vladaju veoma velike hladnoće, usled kojih četinarsko drveće, staro i po 150 godina, ne prelazi visinu od jednog metra. Prvo kanadsko mesto Frejzer ima svega tri kuće i pet stanovnika: carinskog i policijskog službenika, i možda nekog od železničkih službenika na pruzi Jukon Rut. Tu u Frejzeru još uvek postoji prihvatna baraka u kojoj su istraživači u doba “zlatne groznice” morali prikazati posedovanje 2000 lb hrane, da bi im bilo dozvoljeno da nastave put ka severu. Kroz ovu baraku prošlo je oko 400,000 ljudi, koji su išli u potragu za zlatom, od kojih je njih oko 4000 našlo zlato, a svega oko 400 u količinama koje su im omogućavale bogatstvo. Bezbroj je svih onih koji su poumirali ili bivali opljačkani.

Naš autobus, sa vozačem Emili Tompson, nastavio je put u Jukon teritoriju, prolazeći pored jezera Tuš i jezera Tagiš, oba sterilna i napola zaleđena. Pored jezera Tuš velika tabla označava da smo ušli u Jukon. Tu se autobus za kratko zaustavlja, da bi smo se gotovo svi fotografisali sa Emili. Desetak kilometara dalje je gradić Karkros, ime dobio od reci Karibo krosing, a datira takođe iz vremena velike potrage za zlatom. Izgled mu je potpuno istovetan kao u vreme njegovog nastanka, a samo stotinka metara dalje je najmanja pustinja na svetu, na čije peskovito tle sleću mali avioni, za slučajeve hitne pomoći, takođe bez kontrolnog tornja. U međuvremenu, a to je gotovo uvek, na poletno-sletnoj stazi lokalni Eskimi igraju bezbol. U obližnjem kafeu imali smo ukusan ručak i kafu, posle čega smo razgledali lokalni muzej i fotografisali se ispred Gradske kuće i poštanskih kočija, ondašnjeg vremena.

Najudaljenije mesto našeg putovanja bilo je Emerald Lejk, biser prirodne tvorevine, verovatno jedinstveno u svetu po svojoj lepoti. I ovo jezero, kao i sva okolna, je sterilno, u njemu nema života, ali obiluje bojama koje se menjaju od njegovih obala ka sredini ili sa jednog kraja ka drugom, zavisno od doba dana i sunčane osvetljenosti. Milionima godina fosili su se taložili na dno jezera, što je činilac svim nijansama boja, zavisno od njegove dubine. I zaista ime ovoga jezera Emerald (što znači smaragd) s punim pravom mu i pripada. Ovaj prirodni dragulj Kanade podaren nam je svima koji samo jednom u životu imamo srecu i priliku da ga posetimo. Jezero Emerald mora se sačuvati onakvo kakvim ga nam je priroda darovala, a i da nemamo nikakvog drugog razloga dovoljno bi bilo putovati u Jukon da bi smo se divili Emeraldu, u čijoj se bistroj vodi ogledaju vrhovi okolnih planina, sa belim snežnim pokrivačem tokom ranog proleća. Jezero Emerald nepromenjeno je tokom miliona godina, a oni istraživači koji su ovuda prolazili u potrazi za zlatom nisu se osvrtali ka ovim lepotama, jurili su za zlatom a ostavljali smaragd.

Vrativši se u Frejzer oprostili smo se od Emili i ukrcali u voz na liniji Jukon Rue od Vajt Pasa do Skagveja. Ova pruga uskog koloseka, sagrađena izmedju 1897. i 1900. godine, u vreme Klondajk Gold Raš (Zlatne groznice), kada je ovde boravio Džek London i pisao o tim vremenima. Pruga ima najveći nagib na svetu, 3.9%, i prolazi kroz strme litice iznad ponora dubokih do preko kilometar. Pruga je dugačka 22 milje, a putovanje traje sat i 20 minuta. Novi vagoni sagrađeni u ondašnjem stilu naginjali su se i škripali na krivinama, izazivajući strah putnika, poput avionskog propadanja, zadržavajući dah na momente. U vreme gradnje pruge nije bilo teških mašina, samo konjska i ljudska snaga. Radni uslovi bili su enormno teški i oko 6000 konja palo u provalije, od čega je dolina smrdela dve godine, a nakon toga dobila ime Dolina mrtvih konja. Litice ove surove planine pretežno su obrasle četinarskim drvetom Sitka(smrča), koje raste tako uspravno kao da je svako sađeno pomoću viška. Vrh planine napustili smo sa snegom dubokim do krova naših vagona, a dole u dolini, uz slivove reke Skagvej, rascvetalo se šiblje i cveće svih boja, među kojima iris i nezaboravak. Da, nezaboravak, koji nas podseća da ovu dolinu nikada ne zaboravimo. I ne možemo, čak i kada bismo to želeli, utisci su tako snažni.

Глечер Ситка беј

Napuštajući Skagvej, ukrcali smo se u naš brod na doku Brodveja, odakle smo isplovili prema jugu, odakle smo i došli, a zatim se uputili u pravcu Sitka zaliv. Noć je padala lagano, dok je žubor vode iza broda delovao kao uspavanka nakon uzbudljivoga dana.

Sledećeg dana brod je plovio lagano između ostrva. Sa istočne strane zelene padine blago su se spuštale ka moru, obasjane suncem, presijavale su se u vodi tirkizne boje. Druga strana, prema glečerima, bila je prekrivena mnogobrojnim santama leda, od kojih su se odbijali sunčani zraci kao sa komada razbijenog ogledala. Brod se zaustavio neposredno ispred glečera, dajući nam priliku da uživamo u prirodnom spektaklu. Čulo se pucketanje u santama, koje su štrčale vertikalno i često odronjavale uz tresak, propraćen uzdahom putnika. I u ovom ambijentu izgledalo je da je vreme stalo. Na brodu se niko nije čuo, svi su uživali. Odatle, brod se usmerio ka Kečikanu, a tamo stigao sledećeg dana negde oko 10 sati. Usput, opet su nas pozdravili kitovi, među njima i orka, dugačka oko 5 m.

Grad Kečiikan rasprostire se oko zaliva koji okružuju planinu Dir, prolaz Tongas Nerou i ostrvo Reviladžigedo. Ima oko 15000 stanovnika i poznat je kao svetski centar lososa. Ovih godina turizam je u naglom porastu i gradu donosi velike prihode. U luci smo se ukrcali u brzi motorni brodić, za stotinak putnika, kojim smo se uputili ka odredištu Misti Fjords. Usput smo se na kratko zadržali u blizini gnezda Bald Igl (ćelavih orlova), i zaustavili u Šort Pasu, gde je nekoliko kitova održavalo svoj šou. Svakako, kitovi i delfini na “Kruz putovanjima” su sastavni deo turističke ponude. Odatle, levo od nas iz dubine mora štrčala je stena Edyston Rok, poput dvorca bez princa i princeze, stara preko pet miliona godina.

Čarobni fjordovi zaista izgledaju mistično, u stalnoj izmaglici, od mnogobrojnih potoka koji se gotovo vertikalno obrušavaju niz litice visoke više stotina metara, i ogledaju u bistroj vodi dubokoj preko 200 m. Od vodopada voda se raspršava svuda naokolo, a po palubi kao da stalno pada kiša. Lokalni hidro-avioni sleću svakih nekoliko minuta, donoseći putnike sa svih svetskih meridijana. Celokupni ambijent doživljavamo kao putovanje kroz raj, nikako ne želeći da se isto završi. Na povratku talasi su postali dovoljno visoki da je naš mali brod doslovno skakao sa jednoga na drugi. Vodene kapljice prskale su visoko iznad broda. I bio je to pravi događaj, specijalno kao poručen za nas koji smo obožavali nemirno more, što je mene podsetilo na prvu plovidbu brodom Partizanka od Dubrovnika do Rijeke, davne 1957. godine. Iz Kečikana smo isplovili u popodnevnim satima, da bi smo nakon 36 sati stigli u Vankuver, gde se završavalo naše divno putovanje.

Putovanje snova nastavljeno je u Alberti posetama Banfu i jezerima Luize i Morejn, biserima kanadskih Rokiplanina. I mada je jezero Luize izvanredne lepote, ono izgleda još čarobnije kada se pogleda sa vrhova planina sa njegove suprotne strane. Okruženo visokim četinarima jezero obiluje plavom bojom poput najlepših očiju odabranih lepotica. Od jezera Luize do jezera Morejn vodi planinski put, sa mnogo proširenja odakle se pružaju panoramski pogledi, a na nekim mestima i prelazima za divlje životinje. Okolne planine i doline između njih su impresivne tako da se može steći utisak da su sve oslikane na nebu plavičaste pozadine. Jezerska voda, obasjana suncem, deluje čarobno, a sa okolnom florom čini dragulje pred kojima dah zastaje, pravi kanadski Raj. Oni koji, prolazeći ovim krajevima, ne zastanu da uživaju u darovima prirode nikada neće saznati šta su propustili.

Banf je lociran u tesnacu, okružen stenovitim planinama, sa malom rečicom koja protiče kroz gradić, dajući mu dopunsku lepotu. Monumentalni hotel, sagrađen za kraljicu koja ga nikada nije posetila, dominira gradom, a duboka dolina iza hotela, sa slikovitim planinama u pozadini, čiji su vrhovi još pod snegom, daje poseban utisak koji se teško zaboravlja. Od Benfa slikoviti put vodi uz reku ka Jasperu, drugom dragulju kanadskih Rokiplanina.

Reka Bou River vekovima teče koritom uspavane lepote i sjedinjuje se sa sestrom Elbou River u Kalgariju, šapućući jedna drugoj, u svom daljem zajedničkom toku, o lepotama ove nadasve prelepe zemlje.

I konačno, moguće je reći: Oni koji maštaju o raju ne treba da razmišljaju o nebu, dovoljno je da posete Aljasku i Banf. Aljaska, jezera Emerald, Luize, Morejn i Banf, svi zajedno, predstavljaju istinski Raj na Zemlji.

PODELITE OVAJ TEKST NA: