HIMNA, sveta pesma srca

Pitanje identiteta porodice, ognjišta, tradicijskih vrednosti ili značaja otadžbine gube svoje primarne civilizacijske vrednosti, a u urbanim potrošačkim konceptima brzine, površnosti i dezorijentacije savremeni čovek više ne poznaje i ne priznaje nikakva objektivna merila, ni prirodna, ni običajna, ni moralna. Duhovno nasleđe, na koje ekskluzivno pravo polažu različite kulture i subjekti društvenog života, sve više postaje samo uspomena, što je savremeni čovek zaboravio, što se na njega ne poziva, ne osvrće; to je zaborav koji nije izašao iz sfere pamćenja, već iz samog sebe. Tradicija i savremenost su u dinamičkom procesu i interakciji, u stanju stalnih promena; nestajanje i nastajanje uvek se prožimaju, dodiruju i naslanjaju. Diskontinuitet je neminovnost iako svaka nova egzistencija počiva na nekom prethodnom životu. U svakom prevrednovanju i dijalogu sa savremenošću drevni, ali živi simboli, pokušavaju da uspostave nove veze, da pokrenu nova pitanja, da sugerišu drugačija značenja, da probude drugačiju nadu.                         

Na skali najvažnijih državnih i nacionalnih simbola himna ima počasno mesto budući da se oslanja na potencijale dveju umetnosti – poezije i muzike. To je službena državna pesma i duhovna vertikala, glas naroda, simbol onoga što narod i država jesu, ugrađena u kolektivnu svest etničke zajednice, koja seže iz dubine prošlosti. Uvek je bila ljudska fascinacija, podjednako iritantna, jer ima večnost ontološke raskoši i bogatstva, i velika tema koja u svom tkanju ima pozlatu istine, koja omogućava da uđemo u narodnu dušu, da otkrijemo drugu stranu te duše i njegov identitet. Možemo je odgonetati, ali je ne možemo odgonetnuti budući da ljubav koju narod oseća prema njoj potire svako objektivno vrednovanje. Uz mnogostranost simboličkih značenja, himna je identitetska karakteristika države i njenog naroda, dubokim damarima vezanog za ponorne tokove svoje istorije i prošlosti; to je fenomen koji zadire u vanvremensko i u nešto što neće biti omeđeno nestankom bilo koga ili bilo čega.[1]                         

Reč himna potiče od grčke reči himnos – hvalospev.[2] U samom početku himnom se slavio svet i sva njegova čuda, a kasnije bogovi i heroji. Kao stvarnosna metaforična dimenzija počinje da egzistira kod Egipćana, Vavilonaca, Asiraca, u staropersijskoj svetoj knjizi Avesta i indijskoj literaturi (Rgveda). U Grčkoj se javlja kao molitva, zatim kao epsko-lirska rapsodija ili preludij. U klasičnom periodu himna postaje doterana strofična pesma koja se peva praćena muzikom. Potom se pojavljuje i kao svetačka pesma u slavu Hrista. Najranije poznata hrišćanska himna datira iz drugog veka. Imala je istaknuto mesto u vizantijskoj liturgiji, a u zapadnoj crkvi vernici su je pevali do srednjeg veka kada tu funkciju preuzimaju horovi. Himna kasnije gubi religiozni karakter i pozicionira se kao manifestacija ljubavi i lepote života. S nacionalnim zanosom u Evropi nastaju himne patriotskog karaktera, kada je stvorena i popularna Marseljeza. Tokom devetnaestog veka pojavljuju se reprezentativne instrumentalne ili vokalno-instrumentalne himne kao simboli naroda, države, pokreta ili organizacije, koje se pevaju i sviraju u svečanim, odnosno službenim prilikama.                         

Himna nastaje na temelju duboke srodnosti teksta i muzike. Ta kohezija poetskog prostora vaseljenskog beskraja postaje himnička formalna celina i jasna koherentna skladnost, gde svako treba da pronađe sebe, svoj duh i um. Njihov višeslojni odnos uspostavlja naraciju u više smerova kao suptilnu sintezu između nežnosti i snage, romantike i tradicije, naklonosti i radosti. Tekst i muzika duboko u sebi sadrže spiritualnu tajnu poruku koju je lako ispustiti ako se himna ne razume kroz iskreno proživljenu emociju. Pročišćen i sveden tekst inspirativnog, filozofskog i poetskog potencijala, britkih misli i bogatih značenja daje joj suštinsku vrednost, toplinu i čistotu osećanja. On mora biti izvan svih puteva, neiskazane lepote, siguran u svoj smer, koji se ni sa kojim drugim ne može pomešati. Iz prve i prave reči treba fatalno i duboko da prokulja sav njen život, pun snažnih osećanja, bujne, kipuće i neobuzdane snage. Spajajući razdvojene elemente mašte i stvarnosti, tekst pomaže da se glasovi čuju u svojoj silovitosti i posebnosti, pružajući običnom ljudskom životu poseban smisao i značenje. Pored toga što svaka reč sadrži talog vremena, ona nosi u sebi bar po jedno zrno čistog bisera, a ona su okupljena oko svojih reči kao čovek oko svojih kostiju.                         

Muzika je oduvek bila sredstvo da se izraze zamršeni senzibiliteti. Prema himničkoj muzici treba otvoriti srce sa istim uzbuđenjem dok slušamo tekst. Uzdrhtala energetska i emocionalna muzička rascvetalost, osenčenog tona, duboke emocije, mora imati potencijal i ikonični korpus za dijalog sa stvarnošću. Muzika treba u potpunosti da prati njenu naraciju skladnošću i ritmičnošću, prožeta lepim slikama, da zalazi prisno u najskrivenije kutke svesti. Noseći u svom biću vibrantne i aromatične asocijacije svog podneblja, muzika postaje katalizator čišćenja uma i sredstvo energetskog povezivanja sa svetom oko nas jednako kao i podizanje stanja svesti na viši nivo emocije. Muzika je oduvek bila sredstvo da se izraze zamršeni senzibiliteti sa sposobnošću da osetimo radost, pobedu, ranjivost i snagu. Ona rađa metafore i asocijacije koje prodiru u damare i čula sa ritmom snažnih osećanja. Himnička melodija emituje najlepše note koje vremenom čovek memoriše kao nešto najdragocenije.                         

Utapajući se u jedinstvenu himničku celinu i kompoziciju, u njenu kolektivnu memoriju, tekst i melodija tvore jedinstven ritam i estetski sadržaj odnosa, veza i dodira. Doduše, postoje državne himne bez teksta, što ne umanjuje njihovu vrednost, dostojanstvo i melodičnost. I takvi pomiriteljski simboli u višenacionalnim i višejezičkim zajednicama, gde je teško postići dogovor, zaslužuju puno poštovanje, ni manje ni više od himni koje imaju i tekst i melodiju. Svaka priča o ovakvim himnama jeste priča o vremenima i ljudima koji ih tvore, budući da svaka himna ima svoju magiju koja u čoveku budi nadahnjujuća osećanja o neprolaznosti lepog i uzvišenog, o zatvorenom krugu njegova duha. Treba napomenuti da se himne u pojedinim državama veoma cene, nasuprot onima gde su znatno marginalizovane. Doduše, u raznim narodima one imaju srodna, ali i različita značenja.                         

Poštovanje državnih simbola jeste čin kulture svakog pojedinca. Kao kardiogram narodne duše i simbol lojalnosti, poštovanja, odanosti i privrženosti, himna snaži osećanje unutrašnjeg ponosa i dostojanstva, najlepših i najvrednijih emocija. Svojim prvim taktovima ona podiže ljude na noge. Opšteprihvaćena pravila nalažu da se himna izvodi sviranjem, pevanjem (horsko i solističko), ili sviranjem i pevanjem. Himna mora biti himna, poručuju najugledniji stručnjaci za protokol, bez previše umetničke slobode, bez promene teksta i melodije, bez aplaudiranja. Izuzetno, mogu se izvoditi samo prve dve strofe. Postoje mišljenja da se himna može i treba interpretirati na više načina hrabrom i naprednom kreacijom, koja daje nov smisao poznatoj temi, ali sa punom odgovornošću i dignitetom prema ovom uzvišenom nacionalnom simbolu. Takvo izvođenje mora da bude emotivno, uz iskrenu emociju zdravog patriotizma. Nepotrebno je naglašavati da su se himne, u bilo kojoj prigodi, od svečane do svakodnevne, pevale i slušale s jednakim oduševljenjem i zanosom.[3]                         

Nijedan fenomen se ne može posmatrati iz jednog ugla, pa ni himna. Pokušajmo da otvorenim srcem razumemo značenje himne. S tačkama koje utiru koordinate kulturnog identiteta jednog naroda, himna predstavlja snažan protivteg veoma moćnoj banalizaciji prošlosti; u ovaj simbol je ugrađen DNK i genetski kôd naroda kojem pripada; ima svoju naraciju, mitologiju. U modernim društvima gde je težište kolektivnih identiteta prebačeno na nacije došlo je do razgradnje i smanjenja uloge i značaja prenosilaca tradicije, pa i himne. Dragocenost i svedočanstvo sa moćnom patinom vremena lagano se gasi. Oblik vremenske kapsule kojom se uspešno prenose drevne moralne poruke do sadašnjih generacija silovito se menja, a samim tim počinje da manjka dragoceno iskustvo prošlosti za život u budućnosti. Gubi se, tanji, štaviše i briše, poveznica između onoga nekad i ovoga danas.                                   

Svaka himna govori o karakteru naroda, o njegovoj sudbini, istoriji, tradiciji, o patnji i borbi za najsvetlije nacionalne i ljudske ciljeve. Ugrađena u identitet zajednice, kao duboko rafinirana i spontana euforija, u njene etičke, filozofske, istorijske i religijske korene, predstavlja svetu vezu sa prošlošću, sponu sa životom. Nedeljiva od kulture i tradicije nacionalnog duha, ima snagu pune ljudske radosti, koja sve nadilazi; daje osećanje sigurnosti i pojačava svest o identitetu. To je supstrat najdublje kulturne sedimentacije koju svaki pojedinac svojim znanjem, duhom, delovanjem i ponašanjem unosi u način života. U njoj se generiše identitet, lična intimna priča, sudaraju se prošlost i budućnost, staro i novo, rat i mir, ljubav i mržnja, sreća i tuga. U tom simbolu ima folklornih, karakternih, običajnih, molitvenih i drugih specifičnosti koji ga čine placentom emocija i pesmom nad pesmama.                         

Po rečima Žorža Gurviča, simboli skrivaju i otkrivaju, spajaju i razdvajaju, a oni nisu samo oko nas već i u nama. Kao izraz stanja duha kroz vekove, himna izaziva posebnu senzaciju koju nije lako odrediti ni kao radost ni kao setu. To je pojava koja dira ljude na prilično univerzalan način, nezavisno od kulture i generacije. Himnička snaga postoji u svakom pojedincu, samo što negde tinja, negde plamti, negde se razgoreva, a negde je, nažalost, nasilno ugušena. Srasla sa narodom i njegovim nasleđem, himna pokušava da sačuva horizonte nacionalnog iskonskog prostora, duhovnu vertikalu koja se spušta ka istorijskom pamćenju i arhetipskim znamenjima. Spajanjem nasleđenog i modernog, himna je autentična. To je zapravo njen pravi identitet.                          

Čovek koji ne poštuje himnu svoje države ne poštuje ni samog sebe. Takav pojedinac, iz tamnih vilajeta i skrivenih tokova podsvesti, o tom svetom simbolu ima manjak znanja i višak predrasuda. Nažalost, to se dešava u našem okruženju; niti himna pripada pojedincu, niti on pripada tom simbolu. Ima li još nečeg pod kapom nebeskom što ljudi, manji ili veći moćnici i poslušnici, neće zgaziti, uprljati, izneveriti? Uostalom, sveto je ono što čovek izabere da mu bude sveto. Intenzitet tog uzbuđenja zavisi od lične percepcije vrednovanja ljubavi prema otadžbini; može biti dnevnik nečijeg života ili združenih sudbina. Himnička melodija ne prikriva sudbinu, već je otkriva pozivom da ostanemo ono što treba da budemo. Taj simbol ima intrigantnu i neviđenu emotivnu dimenziju, ponekad i ritualnu: integriše rasutu nacionalnu i socijalnu energiju u kulturnu. Oslikavajući karakter naroda, himna zna hrabro da priziva, ukazuje, prigovara, savetuje. Povremene zaborave i delimične izgovore ne prihvata kao opravdanje ljudske slabosti i nemara. Ona je naša zaštita od loše, patogene, hibridne stvarnosti, manifest protiv otuđenosti i udaljavanja od svojih korena, karaktera, običaja. Čovek je jedino iskren dok slušajući himnu vodi dijalog sa samim sobom.                          

U savremenoj zbilji, himnička afirmacija dostiže svoj zenit tokom velikih sportskih događaja, od olimpijskih igara do raznovrsnih svetskih takmičenja. Ove manifestacije prate milijarde ljudi na planeti i uspeh svake reprezentacije krunisan je himničkom melodijom, kako na samom takmičenju tako i povratkom svojoj kući. U takvom ambijentu i raspoloženju mlađe generacije lakše prihvataju taj nacionalni simbol kao božanski glas u sopstvenoj duši i srcu. Slavljenička i pobednička katarza, začinjena himnom, po svom potencijalu i intenzitetu strasti nadilazi i prevazilazi svaku emociju. To je afirmacija osećajnosti i tanane intimnosti unutrašnjih vrednosti, dostojna ljubavi i divljenja odanosti prema svojoj zemlji, i emocionalno obogaćenje kakvo se može doživeti samo jednom u životu.[4]                          

Kao odlivak duhovnog mentaliteta hibridnog bogatstva, himna se peva iz dubine srca, radosno i dobrovoljno, uz trepet snažnih i ličnih doživljaja. Ona upotpunjuje, transformiše, budi svest, pomaže da svako otkrije sebe, vraća čoveka u punoću svog bića, duhovno integriše ideju državnosti i civilizovanosti. Svako izvođenje liči na putovanje kroz sopstvenu i nacionalnu memorijsku mapu; njeni tonovi se osećaju kao neki izgubljeni trenutak nanovo oživljen. Posle intoniranja čovek ostaje otmen, svečan, prosvetljen, ozaren; ostane nem pred velikim stvarima. Tišina i ćutanje su rečitiji od svake reči dok se sluša. U toj samosvesnoj stilizaciji i emotivnoj razlivenosti istančane osetljivosti i poetsko-muzičkog lirizma krije se ispitivanje čoveka do srži i žudnja za njegovom celovitošću; otkriva se znamenje samog života kao najvećeg iskušenja. Dok je slušam, moram da je osećam iznutra, da kroz sebe propustim sve svoje pretke, sve ljudsko i izvanljudsko, živo i još nezaživelo... proživljenim situacijama, osećanjima međusobne povezanosti, sličnosti i identitete, osećajnost prema svakom biću drugačijem od nas. Pred himnom se iskušava čvrstina svoje vere u dobro i uzvišeno, a uznesena stanja stvaraju duh u kome se teško prosuđuje i misli.                         

Specifične pulsacije kondenzovane energije, himna poseduje moć fascinacije, koliko efemerno toliko i na duže. Umnoženi glasovi, kako savremeni tako i oni koji dolaze iz minulih vremena, imaju trenutnu snagu da omoguće čoveku da izađe iz samog sebe, da izlije svoju istinu i da pređe u drugu dimenziju života i vremena. Oblikuje kulturnu tradiciju i savremenost; ima svoj osmeh, ali i svoju sudbinu; inspiriše, ukrašava, poziva, smiruje, greje. Zrači svekolikom pozitivnošću i meditativnošću; ima asocijativne kopče. Korespondira sa više vremenskih dimenzija. Kao onovremeni damar ona figuriše kao metafora dalekog i bliskog, sebe i drugog. Puna slave, rodoljublja, prkosa i ponosa, transponuje večni san nacionalnog bića, dostojan pamćenja. Himna tajne je najviša tajna; stabilizuje memorijski i duhovni kôd. Tragikom svog postojanja ona otkriva ne samo našu prirodu i karakter već i stubove društva.[5]                         

Utonuli u nejasnu ravnodušnost prema svemu što je ćutanje vekova ovde videlo i svedočilo, valja priznati da nam nedostaje više spremnosti, osećanja i smisla za poštovanje tradicije, njenog autoriteta i potencijala, a često i osnovne pristojnosti prema kulturi sećanja. Savremenost daje mogućnost i ima kapacitet da se proverene i vredne tradicijske forme života, po kojima smo prepoznatljivi u svetu, izvuku iz nanosa ljudskog zaborava i njegovog nehata. Zato verujem da ćemo razumnim čitanjem rukopisa svoje tradicije, uspomenama i predstavama o prošlosti graditi sliku o sebi, blagovremeno uočavajući izazove budućnosti. Svako od nas ima poseban odnos s tradicijom i prošlošću. Nekad nam je dosadna, nekad nas uveseljava. Ona je deo nas i našeg života, a prošlost će trajati i posle našeg nestanka, budući da ima kapacitet da nam kaže nešto novo i nepoznato, a možda će nam reći nešto i o nama samima.                         

Kao amajlija i ogledalo nacionalnog identiteta, kao jedinstvena i vanvremenska tapija da nismo od juče i svetkovina naše kulturne baštine, sa snagom pečata nacionalnog autoriteta, himna treba da bude i ostane uzor nama i našim potomcima, da svojim trajanjem ostane svekoliko nacionalno svedočanstvo. Prenošenje poruka preko nje i ostalih državnih simbola i znamenja neprikosnoveni je zadatak svake generacije koja prihvata ovu svetu priču kao neupitni sveprožimajući princip kolektivnog bivstvovanja. Moramo imati jedan demokratski horizont u kome živimo uvereni da je država i društvo kome pripadamo nešto čime treba da se ponosimo. Iako izvanvremenska pojava, himna će trajati onoliko koliko odbrani sebe, budući da ništa ne traje što je na trajanje računalo.  

 

[1] Danas postoji mnogo međunarodnih himni. Službena himna Evrope jeste Oda radosti iz Betovenove Devete simfonije.

[2]Himnologija – nauka o himnama.

[3] U Americi školski časovi počinju himnom. Svaka sportska manifestacija, bez obzira na nivo, takođe. U letnjim kampovima ili kod skauta dan počinje dizanjem zastave i pevanjem himne, kao kod naših gorana, ferijalaca i izviđača, u bivšoj Jugoslaviji.

[4]Himna je pesma uz koju sportisti plaču, a ostali stoje; to je pjesma koja ide pravim putem; himna je pjesma koja se ne pjeva onako već iz duše; to je pjesma puna energije – odgovori dece na pitanje šta je himna.

[5] „Kad narod nema glasa, čuje se to čak i kada se himne pevaju” – Stanislav Jerži Lec (l909–1966), poljski književnik.

PODELITE OVAJ TEKST NA: