Milica Milenković

 

NIŠ–ISTANBUL ILI POZIV NA NEOBIČNO PUTOVANjE IZMEĐU PROŠLOSTI I SADAŠNjOSTI

(Lena Jo, Jedan sat, Sven, Niš, 2019; Drugi sat, Medivest KT, Niš, 2020)

Foto: Lena Jo

 

Milena Jović, arhitekta iz Niša, pod pseudonimom Lena Jo, objavila je dve od tri knjige iz svoje romaneskne trilogije najavljujući i treću kojom će zaokružiti celinu o satima utkanim u strukture svojih novelističkih poniranja u dva grada, Niš i Istanbul, spajajući ih ljubavlju prema fotografiji; koristeći fotografiju kao motivacioni stožer za nadgradnju priče. Ili kako autorka to objašnjava: „Prepletom tih puteva slile su se i pomešale mnoge ljudske sudbine... Zato kada čuješ za Niš i kada čuješ za Istanbul kreneš da razmišljaš naboranim čelom o svim istorijskim previranjima preko tih gradova.“

Niš i Istanbul, u istorijskom i savremenom kontekstu, na poseban način postaju junaci Leninih povesti zavodljivo privijajući čitaoce u svoja nedra ispunjena zajedničkom prošlošću, zajedničkim konstantinovskim korenima koji u mozaiku snova i orijenta dobijaju svoja puna značenja.

Jedan sat, prvenac Lene Jo, metaforička je novela o Milinom boravku u Istanbulu gde će doživeti poznanstvo sa devojčicom Sadiki koja je obolela od kancera. Mila postaje njena vila koja je vodi istanbulskim ulicama pripovedajući najveće istorijske tajne ovog velelepnog grada na Bosforu. Tako jedan sat postaje i sintagma ostvarenja poslednje želje devojčice i Milinog posvećenja poslu koji je pred nju postavio izazov patnje.

Jedan od naznačajnijih nivoa knjige jeste predstavljanje Istanbula iz ugla strankinje Mile, Nišlijke koja otkriva lepote ovog grada vodeći čitaoce kroz tokove osmanske i turske istorije: Galata most, Aja Sofija, Egipatska čaršija, Džamija Laleli, Džamija Sehzade, Valensov akvadukt, Dolmbahče palata... Mila je strankinja sa kojem će se poistovetiti svaki turista, a ponajviše svaka čitateljka ove knjige, pogotovo u onim redovima gde se nazire prvi susret sa Istanbulom: „Obući nešto veoma interesantno za prvi izlazak u metropolu... Biti odmerena, maksimalno seksipilna, i najlepša u tom trenu... Želela je da taj grad osvoji i pogleda na jedan srdačan, zavodljiv način. Na onaj način kojim muškarac gleda ženu koju želi pored sebe. Sve vreme dok je razmišljala kako da se obuče i koju šminku da nanese, razmišljala je kao o svom muškarcu za koga se sprema i koga želi da zavede.“

Dakako, zavodljivim pripovedanjem, snovidovnim simbolima i znacima pored puta nad kojima se kao poseban znak izdvaja srpasti mesec, Lena Jo čara nad čitaocima poput Šeherezade iz Hiljadu i jedne noći ne ostavljajući nas ravnodušnim pred istinom sudbine koja je jednako uperila svoj prst u svakog čoveka na ovoj zemlji bilo da je savremenik prošlosti ili sadašnjosti: sudbine se dešavaju i u svakom vremenu žive po jedan Murat, Arman, Mila ili Sadiki – svedoči priča o satima. A simbolika sata u naslovima knjiga grana se u dva pravca. Prvi je tačno određeno vreme imenovano satnicom, danima, minutima i sekundama, a drugi pravac je onaj skriveni, onaj koji čitalac otkriva u redovima: „Postojali su sati u njenom životu koji su imali takozvane nazive dugih hodnika. To su oni sati slomljenosti duše nakon priča njenih prijatelja ili ljudi koje uopšte ne poznaje, koje je pažljivo slušala u poverenju i čuvala njihove tajne, a onda primajući tu njihovu ogromnu tugu na sopstvena pleća, koračala takozvanim dugim hodnicima ispred sebe.“ Dugi hodnici su i najbolje objašnjenje pripovedačkog diskursa ove knjige, oni su jednako i unutrašnji i spoljašnji, i ovovremeni i istorijski, i prećutani i izgovoreni, i snovidovni i realni. Dugi hodnici smo svi mi, samo je pitanje koliko ih prepoznajemo i koliko smo spremni da ih otkrivamo u sebi. Jer tama na koju možemo naići u mraku dugih hodnika ponekad je teška čak i za pripovedanje. Te tame ne kloni se Lena Jo u svojoj drugoj knjizi. Baš naprotiv, ona će je ogoliti bojeći mrakom portret Istanbula. Dakle, Drugi sat je nastavak prve knjige i on otkucava priču o životu u Turskoj, o Milinom strancu i Abas, čineći svojevrstan trougao koji će se naći na trusnim predelima simbolički ukazujući na životne lomove, potrese i zemljotrese u čovekovoj duši koji, i kada se dogode, moraju da rode novu nadu, jer vreme prolazi, skazaljke se okreću i svaki dan donosi nešto novo. Čovekova duša je poput vode koja teče, nekih dana mirno, a nekada u valovima i talasima uzburkana spoljašnjim uticajima. A Bosfor? „Bosfor sve vidi. Bosfor sve spaja. Nekad Bosfor i razdvaja. Nekada je most prvo i poslednje što je neko video na ovom svetu... Sudbina je to, spaja i razdvaja oba kraja.“

Između takva dva kraja, dve polarnosti, između sna i jave staće i treći deo trilogije koji najavljuje Lena Jo, koji se bavi pitanjem porekla, korena i krvne osvete.

U vremenu izolacije i "lokdauna", kada su turizam i turistički potencijali svedeni na minimum, knjige Jedan sat i Drugi sat predstavljaju dobar povod da se podsetimo lepota zavičaja i lepote bosforskog grada, da putujemo čitajući, kako u unutrašnjost likova ovih knjiga tako i putevima kojim oni hode. Naučićemo mnogo, jer foto-aparat je u pravim rukama, onim rukama koje su vešto prihvatile životnu sudbinu i nose je na svojim ramenima.

O Leni Jo znamo jako malo, predstavlja se kao neko ko je završio arhitekturu, bavi se fotografijom i još uvek sanja u boji. Verujemo da će i njeni potonji romani doneti nove boje čitaocima. U međuvremenu iščekujemo da među koricama knjige počne da otkucava i treći sat.

PODELITE OVAJ TEKST NA: