Zabranjena srpska operska pevačica - 6. deo
Anastaisa H. Larvol

Samo šest nedelja posle toga, Danica Ilić je mirakulozno izvela trijumfalan povratak na scenu Bečke državne opere, igrajući krhku japansku gejšu Čo-Čo-San u Pučinijevoj “Madam Baterflaj”, po kojoj će zauvek ostati zapamćena. Pevala je kao nikada do tad, a publika ju je dočekala dugim, stojećim ovacijama.

Даница Илић у Њујоку. Званична насловна фотографија представе и насловна слика на плочи

Beč je ostao epicentar njenog umetničkog života. Pevala je stare uloge u “Wiener Staatsoper-i”, ali pošto je zgrada bila porušena bombama, predstave su se igrale u “Volkstheater”-u i “Theater an der Wien”. Zanimljiv i čudan je detalj da su Rusi, odnosno Staljin donirali veliku sumu novca za rekonstrukciju zgrade Bečke opere, a novi gradonačelnik Beča je išao ulicom i tražio od naroda da doniraju po novčić za njenu brzu popravku. Tako je “svako” kasnije imao osećaj da je opera po malo njegova ili njena, a sve ukupno nam to govori koliko je opera u to vreme bila važna u društvu.

Međutim, kako je kasnije Danica ispričala jednom njujorškom novinaru, ubrzo je uvidela da se raniji fašisti i njihovi “fanovi” lagano ipak vraćaju na svoja radna mesta u bečkom umetničkom životu i to nije mogla da podnese. Zato je vrlo rado već proleća 1946. otputovala u Milano, da peva pred Herbertom Grafom, “stejdž-menadžerom” metropolitenske opere, prilikom njegovog boravka u Italiji. Njegov pozitivni utisak potvrdio je i glavni direktor njujorške operske kuće i ponudili su joj da dođe. Odmah posle svog rođendana, februara 1947, Danica je u Parizu sela u avion i preletela Atlantik.

Метрополитен опера

Već u martu je debitovala na zlatnoj metropolitenskoj sceni, ulogom Dezdemone u Verdijevom „Otelu“. Primljena je za stalnog člana ansambla na godišnji ugovor, kao i ostali “stalni” u Americi. Došla je na upražnjeno mesto soprana za italijanske opere, koje je do tad imala slavna i izvrsna, ali nešto egocentrična hrvatska primadona Zinka Kunc-Milanov, koja se posvađala s direktorom. Ona je bila malo starija i došla je ranih dvadesetih u Met, takođe kroz nemačku muzičku “školu”. Često se prave nevažne paralele između njih dve, samo zato što su obe bile soprani za italijansku operu i poticale sa teritorije nove Jugoslavije, koja se oformila na mestu njihovih domovina. Međutim, to poređenje je bespotrebno, jer se ni po čemu drugom ove dve vrle pevačice nisu preplitale, niti jedna na drugu uticale.

Зинка Кунц Миланов

S Metropolitenom je Danica pevala glavne uloge u Pučinijevoj Aidi i Madam Baterfjal, u Đokondi, kao i Verdijeve likove Leonoru u „Trubaduru“ i Amelije u „Balu pod maskama“. Iz tog vremena potiču i studijski snimci sa Kurtom Baumom i Ričardom Takerom, koji su pretočeni u odlično prodavane LP-ploče. One su upravo tada postajale veliki, svetski hit, a Danica je snimila mnoge ploče, pevajući glavne uloge i u operama “La Boheme” i “Madam Baterflaj”, koje su često puštane na radiju.

Даница Илић

Tokom proleća 1947. u američkoj štampi mogli su da se pročitaju mnogi osvrti na nastupe gospođice Ilić, novog lica na operskim scenama Njujorka, Bostona, LA-a, Čikaga i čitavog sveta. Opšti je utisak bio da se radi o velikom, svežem i bogatom glasu, te odličnoj tehničkoj spremi. Divnim finesama, ali ponekad nestabilnim nastupima na sceni. Sve češći napadi fizičke i psihičke slabosti sprečavali su Danicu da jednako “pošteno” uradi svoj posao kao do tad, ali se nije predavala. Na radiju je emitovana i cela opera Pučinijevog “Bala pod maskama”, koja se odigrala uživo u Metropolitenu, opet sa Danicom u glavnoj ulozi, Janom Pirsom i Leonardom Vorenom, što je kasnije pretočeno u CD, a danas je sve to na Jutjubu.Tokom proleća 1947. u američkoj štampi mogli su da se pročitaju mnogi osvrti na nastupe gospođice Ilić, novog lica na operskim scenama Njujorka, Bostona, LA-a, Čikaga i čitavog sveta. Opšti je utisak bio da se radi o velikom, svežem i bogatom glasu, te odličnoj tehničkoj spremi. Divnim finesama, ali ponekad nestabilnim nastupima na sceni. Sve češći napadi fizičke i psihičke slabosti sprečavali su Danicu Ilić da jednako “pošteno” uradi svoj posao kao do tad, ali se nije predavala. Na radiju je emitovana i cela opera Pučinijevog “Bala pod maskama”, koja se odigrala uživo u Metropolitenu, opet sa Danicom u glavnoj ulozi, Janom Pirsom i Leonardom Vorenom, što je kasnije pretočeno u CD, a danas je sve to na Jutjubu. 

U jednom od samo dva članaka o njoj ikada objavljenih u Srbiji (2011. i 2013. u časopisima za “klasičnu” muziku), jedna od autorki piše da je Danica u Njujorku, pored sve češće fizičke bolesti, bila “i psihički rastrojena (što je, šuškalo se, za nju bio čest problem u tom periodu).” U pozadini tog podatka, koji nije netačan, treba ubaciti ne samo prećutana logorska iskustva, nego i dramatične vesti iz Beograda, koje su joj stalno stizale. Već jeseni i zime 1945-46. njenim familijama u Jugoslaviji komunisti su oduzeli svu imovinu. Familiji Jarolimek su oduzeli fabriku tepiha, radnje u Knez Mihajlovoj, Zagrebu i Nišu, veći deo kuće, basnoslovan novac u banci, magacine, robu, automobile, nameštaj, srebrninu, pokućstvo, odeću, koja im je odgovarala, sve mašine i fotoaparat.

Зграда Јаролимека у Маршал Бирјузовој улици

Zoran Jarolimek, Daničin brat od ujaka, je kao muški predstavnik familije sa 16 godina poslat da novoj vlasti preda ključeve od Jarolimek-fabrike na Voždovcu, ako nameravaju da ostanu živi. Njegov otac Aleksandar, visoko odlikovani ratni heroj iz Prvog rata i učesnik u Drugom, nije mogao. S obzirom na to da su učestvovali u “narodno-oslobodilačkoj borbi”, nisu ih sve pobili na mestu, kao što se desilo nekim porodicama koje su poznavali. Nego su im “ostavili” čak i ceo drugi sprat njihove zgrade, gde su svi morali da se sabiju i ćute.

Oduzeli su im telefonsku liniju, kao i aparat. Revnosno su ih izbrisali iz telefonskog imenika, a bili su među prvima koji su u Beogradu ugradili telefon i platili da se žice dovedu i bandere postave. Pisma u oba smera su im jako dugo putovala, jer su prethodno iščitavana i beležena kod jugoslovenskih službi. Kao i u svim većim, građanskim kućama Starog grada, uselili su im šest partizanskih porodica, koje su se samo pojavile na vratima jednog dana, s koferima i pismima, koja im ta vrata otvaraju.

Prizemlje je konfiskovano, gde su bile knjižara i velike prodavnica nemačkog porcelana, i predato je upravi grada. Ona je prostore izdavala do proleća 2019. i prihode distribuirala po socijalno “pravednijim” kriterijumima. Sama zgrada je pocrnela, utihnula i uvenula, kao uostalom i čitava ulica, koja je postala slepa. Iako paralelna s Knez Mihajlovom i Obilićevim vencem, ubrzo se pretvorila u mračni, skriveni prolaz, s redom kontejnera iza obnovljenog hotela Mažestik i buduće gradske garaže.

Jarolimekovi su na tavan svoje zgrade spakovali brojne vojničke uniforme, epolete, ordenje, mačeve, zlatni venac “prvog reda” i pisma, koja su sinovi i očevi slali kući s frona, u ratovima između 1912-1945. Prošle godine je sve to poklonjeno Vojnom muzeju u Beogradu, da ostane uspomena, a neke od tih stvari su jedini primerci sačuvani do danas.

Božena Jarolimek-Ilić prestala je da putuje između Beograda i Beča i ostala je da živi u Daničinom stanu u Beču, dok je ona bila u Njujorku. Ankica nestaje iz priče, a Rada se srećno udala za Čeha s čudnim prezimenom Bšteh i takođe se nije vratila u rodni grad. Ostali su se zavukli u kuću, tiho završili škole, nisu se isticali, niti mnogo mešali s građanima novog društva i niko nije imao dece. Ko bi, sa svešću i saosećanjem, stavio malu decu u takav svet? Deca Aleksandra Jarolimeka, njih troje, porasli su bez slobode, prijatelja, imanja, svetlosti i muzike. Aleksandar je brzo umro, a deca su ostala uz “duha” svoga oca i samo s majkom, koja se psihički mnogo razbolela i postala “naci” od svega što joj se desilo odjednom. Živeli su dugo i neprimetno u crnoj ulici, bez pristojnog posla i ikakvog razumevanja okoline za njihovu nesreću.

Iako se na ovim prostorima dugo zlopamti, a posle jedne generacije zaboravljaju i činjenice i imena, stranci, kojima su bespravno zaplenjene imovine i rodbina izbrisana iz telefonskih imenika, nisu zaboravili. U svakom savremenom “uputstvu” za poslovanje sa Srbijom, i uopšte Balkanom, napominje se ova opasnost. Posledica toga je da danas sa Srbijom posluju isključivo oni stranci, što će uložiti ništa ili najmanje moguće, a gledati da zgrnu sve što mogu na brzinu, pa da zbrišu dalje. Isisaće iz ogoljene kičme srpske kulture, ljudstva i ekonomije čak i moždinu, ako je se domognu, ostavljajući za sobom samo hrpu nepokretnih kostiju.

Oni smatraju da je to jedini način da se posluje sa ovim narodom i da je to fer; nažalost. Pozvaće i primiti svakog nadarenog, obrazovanog i kvalitetnog pojedinca da kod njih stvara svoja čuda, i misliće da su učinili dobro delo, što, nažalost, i jesu. U tom se vrtlogu, nesporno, događaju i mnoge nepravde i stradanja nedužnih. Sada su to mnogi Srbi, a pre 75 godina su to bili mnogi stranci, a i mnogi Srbi – dobri ljudi. “Dođoše divlji i isteraše pitome”, jer se pitomi ne biju, bez obzira koje su narodnosti.

U posleratnoj Jugoslaviji Danica je proglašena izdajnikom i nemačkim kolaboratorom, tako da više nije dolazila u Beograd. Živela je u Njujorku, smatrana Jugoslovenkom i koristila je svaki trenutak da vežba ili peva na sceni ili u studiju, ne samo u Njujorku, nego i putujući sa Metropolitenom po svim većim gradovima Amerike. Klivlend, Čikago, Atlanta, Hjuston, Memfis, Boston, Sant-Luis. Putovala je i u Južnu Ameriku i Južnu Afriku, snimala ploče i nastupala u radio-prenosima opera. Tokom leta 1947. je pevala i u dve postavke u Nacionalnoj operi u Meksiko Sitiju. Nema ni jednog podatka o tome da je imala ljubavni život. U svakom slučaju je bila vrlo diskretna. Teško je poverovati da je moguće da baš nikoga nikad nije volela, ali dešava se i to, kada se ljudi jako i strastveno posvete karijeri.

U novembru 1947, operski kritičar Njujork Tajmsa komentariše da je „jedna pevačica pokazala više temperamenta od svih ostalih zajedno i posedovanje impozantnog glasa. Ali, često ga je koristila loše. Mislimo na Danicu Ilić, Ameliju. Ona je, izgleda, vrlo neujednačena izvođačica, koja može pevati izvanredno jedne večeri, a osrednje već sledeće večeri – ili sledećeg trenutka.“ Nije im se, takođe, dopala njena “nedovoljno upečatljiva” gluma i debeljuškasta, niska i “trupasta pojava”. Nije im bila fizički dovoljno impresivna. Amerikancima je “pakovanje” veoma važno. Danica stvarno jeste sve više bolovala, što takođe kod Amerikanaca nije aktuelno.

Даница Илић у Америци

Početkom zime 1948. Danica bila je veoma bolesna, žaleći se na “svoj laryngitis”. Direktor opere Edvard Džonson je tog dana rezervisao termin na radiju, hoteći da prvi put u direktnom prenosu emituje njihovo vanserijsko izvođenje Aide. Već mu je bilo dosta tih hirovitih, jugoslovenskih pevačica! Posebno od kada se Zinka Milanov udala za generala Ljubomira Ilića, otišla da živi u Beograd i postala Titova “miljenica”, kako su ljutito javile prvo ruske, pa američke novine. Zinka Milanov se posle vratila u Met, kada je došao novi direktor. Ne zaboravimo da je ovo “era” Marije Kalas, koja je bila Grkinja i smatrana “vrlo emotivnom”, i doba kada su operske dive bile društveni faktori i zaista bile dive. Tek je na samom kraju 50-tih, a ozbiljnije krajem 60-tih krenula televizija. Pre toga, radio je bio glavni, novi medijum za masovnu komunikaciju, tako da nije bilo govora o izostanku.

Danica je bila poznata po izvrsnoj interpretaciji Verdijeve Aide, antičkoj princezi, koju drže zarobljenu u Egiptu, dok se njenom dragom dešavaju užasne stvari i na kraju bivaju izdani. Pevala je tu ulogu 20 godina i sa njom je, samo par dana po dolasku u Njujork, impresivno nastupila pred američkom publikom. Ipak, na visokom C u ariji „O patria mia“, glas joj je pukao!

Pevači znaju šta znače reči koje izgovaraju dok pevaju, da bi u ton uneli emocije, koje jedino mogu da dodirnu slušaoca. Upravo to je bila Daničina najveća umetnička čarolija, zbog čega su joj “opraštali” minorne tehničke “improvizacije”. Koristila je i jauke i snažan, čujan dah, da bi glasom dočarala ulogu, a ne telom. “O patria mia” je bilo previše za nju. Za sledeći čin je već došla zamena. Bio je direktan prenos i slušali su milioni ljudi.

Odmah, za par dana, Danica se vratila u Evropu, gde ju je kod kuće dočekala mama. Ona je uglavnom ostala tu do kraja. Austrijanci su bili presrećni što im se primadona vratila! Danica Ilić je i dalje imala veliki uspeh na staroj, takođe zlatnoj sceni “Wiener Staatsoper”-e, koju su u međuvremenu obnovili. Ali, kako kažu na nemačkoj Wikipediji, suzdržano, ali ne ispuštajući ni jednu važnu stvar, “Kao tumač uloga lirsko-dramskih, italijanskih tema, još uvek je bila cenjena u međunarodnim okvirima, ali više nije bila tražena diva.”

Bez obzira na to, Danica je radila. Snimila je s bečkom operom novu ploču sa “Madam Baterflaj”, koju je onomad, kad je izbegla iz logora, pobednički otpevala baš na toj sceni. Gostujući nastupi odveli su je u Nemačku, Italiju i Čehoslovačku, gde je snimila još 4 LP-ploče. Austrijanci su želeli da je snime kako peva Štrausa na nemačkom, tako da je 1950. snimila i njegovu Elektru. (Užasna je.)

Iste godine počela je da peva i kompleksnu ulogu sebi pomalo slične Turando, koja iz straha ne želi nikoga da voli. Spektakularno je otpevala Pučinijevu “Turando” na “Magio Musikale Fiorentino” u Firenci i “Teatru Komunale” u Bolonji. Istu ulogu je upečatljivo otpevala i u Kraljevskoj operi u Kovent Gardeni u Londonu 1951. U svoj opsežni operski repertoar je, pored Turando, dodala i Tosku od istog autora, a Bečka opera je odmah zabeležila LP s Danicom i o Toski i o Turando. Tako, praktično nije bilo italijanske opere čiju glavnu ulogu nije otpevala "kon ekšelenza"(izvornim) glasom u kom se u svakom trenutku čuje neizmerna sreća i uživanje – što peva.

Sve vreme je paralelno radila u državnoj operi, mada ne toliko kao ranije, jer više stvarno nije mogla. 1955. se na kratko vratila u Njujork, gde je učestvovala u recitalu za dobrotvorne svrhe jugoslovenskim žrtvama rata. Tu su je najavili kao srpsku pevačicu, ne jugoslovensku. Otpevala je pesme Bramsa, Šuberta, Volfa, Petra Konjovića i Jakova Gotovca, a publika je se dobro sećala. Putovala je sa operom na gostovanja i održala je još jedan koncert u LA-u nevezano od njih 1957. Uloga Turando 1958. u “Štat teatru” u Gracu pamti se kao jedan od poslednjih velikih koncerata.

Ponekad je kratko nastupala u staroj, matičnoj kući tokom 1959, a od 1960. godine nije više mogla samostalno da stoji i samo je ležala u krevetu. Mediji koji su se bavili ovom temom navode da je umrla opskurno i sama u Beču, ali to nije tačno. Boženka je bila sa njom. Ona je već imala preko 70 godina, ali je pažljivo i usrdno negovala svoje hrabro dete do poslednjeg daha.

Гробље 'Feuerhalle Simmering (Abt. ML, Gruppe 184, Nummer 6) in Wien

Danica je doživela 50 godina i 11 meseci. Tiho je 15. januara 1965. napustila ovu ravan, a za njom je ostao njen radosni glas. 

Austrijanci i Nemci su najusrdnije i najdetaljnije registrovali njeno veliko životno delo i bogat umetnički opus. Iako su je onako bizarno ranili, pre nego što je otišla, potrudili su se da snime sve što je ikada otpevala. Njihovim rečima ćemo i zaključiti ovu priču:

“Im einstigen Jugoslawien und im heutigen Serbien wurde und wird sie kaum je erwähnt, obwohl sie die außerhalb Serbiens möglicherweise bekannteste serbische Opernsängerin war.”  U bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji ona se nikada ne pominje, iako je van Srbije ona verovatno najslavnija srpska operska pevačica – svih vremena.

KRAJ

PODELITE OVAJ TEKST NA: