BELI VUČJAK

Negde u svitanje, dok preko sokoćala pričam sa prijateljima rasutim po celom svetu, koje muči nesanica.  Neko kuca poruku:

„Sećaš li se vučice sa Vlakova?“

I odnekud, sa neke davno potisnute memorijske kuke, u moju sobu ulazi priča koje se mnogo godina nisam setio. Bilo je to prvo ratno leto u Sarajevu iz kojeg se povukla vojska. Ulične borbe po Dobrinji, Aerodromskom naselju...

Sa studenskih domova u Nedžarićima gađaju nas snajperisti. Svakog dana neko gine. JNA se povukla, ostavili su, kao zastarele, puške M-48. Kada se na tu pušku montira optika, postaje snajper. Odličan snajper. A u Sarejevu je ostala fabrika optike „Zrak“... Oni umeju da čekaju. To je za snajperistu najvažnije. „Nije u Turskom adetu hićiti“, kaže Đorđo Šuvajlo, robijaš iz muslimanskog logora za Srbe „Silos“, u knjizi „Sarajevski Aušvic“. Na pisaćoj mašini opljačkanoj iz jedne knjižare u Dobrinji, pišem o smrti koja je tu oko mene. Svakoga dana pogine neko od branilaca Kasindolske, jedine ulice koja spaja Nedžariće sa Ilidžom. Od dvesta sedamdeset branilaca, poginuo je sto jedan ratnik srpski. U pakao Nedžarića stigla su dva dečaka iz Kraljeva. Dobrovoljci. Nisu ih u vojsku primili. Tek počeli da se briju. Odrasli zajedno, kuća do kuće. I zajedno krenuli u rat... Imena sam im zaboravio. Ako sam ih ikad i zanao... Počeo je napad na Rajlovac. Na napuštenu kasarnu u kojoj su sad lokalini Srbi. Neko je javio da im treba pomoć.

„Jak si mi ti ratnik. Krenuo u akciju sa jednim okvirom“ – kaže mi pokojni Tomo Veljančić, iskusan borac sa Trpinjske ceste. A ja okvire sa municijom zaboravio u kafani Mira Kenjića u Nedžarićima. Smejem se. Smeh je zarazan na ovakvom mestu. Smeju se i ostali. I ostajemo na položajima u Rajlovcu čitavu noć. Sa mrakom je prestao i napad. Samo ponegde se čuje jedinačna paljba na koju Srbi odgovore rafalom. Noćnu tišinu seče i razbija zavijanje pasa. Vučjaka. Kad je vojska otišla ostavila je kompjutere bez diskova i vučjake. Danima vezani, na suncu bez vode i hrane, bez vodiča i oni su počeli da lude. Vetar pred zoru donosi miris lešine. To smrdi mrtva baba. Na ničijoj zemlji. Ničija baba.

Na povratku dečaci iz Kraljeva vode sa sobom skotnu vučicu, koja samo što se nije oštenila. Maze je i hrane vojničkim konzervama. I ime su joj dali. Lana ili Luna – po profesorici književnosti zbog koje su napamet učili epske pesme dok su drugi slušali pank. I u koju su oba bili zaljubljeni...Odneće dvoje štenadi. Kada se iz rata vrate. Radosni. Vučicu smo odveli u dvorište vile Vlakovo, u „Upijevim“ voćnjacima. Jedinica se smestila po vikendicama, a štab je u vili. Nismo stigli ni da se okupamo, zovu iz Kasindolske. „Vojska“ Juke Prazine napada. I opet u Kasindolsku. I opet napad odbijen. Samo je jedan od naših poginuo. Kraljevčanin. Plavušan sa rupicama na obrazima. Onaj niži. Sa drugim dečakom iz Kraljeva svu noć pijem bosansku meku šljivu punu metil alkohola. Pokušavam da ga ubedim da bar on ide za Kraljevo. Da sahrani druga. Ima vremena da se vrati. Potrajaće dugo. Pričam mu o Beogradu i devojkama. O „Bermudskom trouglu“. O žurkama. Pričam cele noći, iako ni sam sebe ne čujem. Iako me ni on ne čuje. Znam da je doneo odluku da se kući ne vrati. Da zaludu pričam. Ali, to jače od mene. Zaspao sam pijan i umoran, pred zoru. On je obukao belu trenerku, uzeo kalašnjinjikov i šest okvira municije. Nikad se sa Dobrinje nije vratio. Kad su ga našli, imao je samo jednu ranu. Metak mu je prošao kroz oko.

Vučica se oštenila. Bilo je šest mladih, od kojih je jedan bio albino, beli vučjak. Dojila ih je i nije dala nikom da joj priđe. A onda je pala granata ,tu kraj njenog legla. Bio sam u Beogradu kad je do mene stigla priča da je poludela od eksplozije i poklala svih šestoro.

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: