SVE BOJE ŽIVOTA

Počela je da pada kiša, a ja sam bila sama na parkingu. Anđeli su cedili oblake kao krpe, dok su oni plakali i zavijali od bolova. Na moje toplo lice padale su sive, krupne suze iz očiju oblaka koji su me sa visina posmatrali. Neverovatno je kako se raspoloženje menja u sekundi, kako Sunce koje me je pre samo nekoliko trenutaka obasjavalo sada više ne mogu da vidim od sivila koje ispunjava nebo. Život je ringišpil. Jedan krug smo srećni i na našem licu se može videti razdraganost, zadovoljstvo i uzbuđenost, a već u sledećem krugu konj na kome sedimo ubrzava, a na našem licu se pojavljuje strah, dok srce pokušava da nam izleti iz grudi.

Iz daleka sam videla grupu ljudi. Nisam mogla ni da ih prebrojim ni prepoznam zbog magle koja ih je okruživala. Dok se pljusak pojačavao, moje noge su se kretale u pravcu gomile. Stajala sam, hodala, trčala, jurila i već u sledećem trenutku preda mnom je stajala moja mlađa sestra kratke crne kose, punih usana i krupnih smeđih očiju koje su bile ispunjene odsjajem kiše. U mom stomaku pojavio se grč. Ukopala sam se posmatrajući njeno bledo lice ne mogavši da izgovorim ni reč. Juče sam bila u svojoj kući, ispod pokrivača, bezbrižna i mirna, a sada sam na nekom parkingu na kiši, gledam u svoju sestru koju nisam videla godinama. Šta mi se to dešava? Počeo je da me obuzima nemir. Nisam znala ni gde sam, ni ko sam. Pogledala sam u lica drugih ljudi. Nikoga nisam poznavala. Sestra me je uhvatila za ruku i počele smo da trčimo ka crnoj unutrašnjosti zgrade u čijoj smo se senci do tada krile. Noge su mi bile teške, osećala sam se kao da za sobom vučem mokre cigle koje su mi bile vezane za članke. Gomila iza mene počela je da se komeša i uskoro sam iza svojih, mogla da čujem i njihove užurbane korake. U ušima mi je zujalo hiljade pčela, buka mi je ometala misli. Mogla sam da osetim jake, pulsirajuće otkucaje srca u stomaku, glavi i plućima. Ona su se od udara bubnjeva cepala, otežavajući mi disanje. Nakon sledećeg treptaja  bila sam u zgradi. Otvorila sam kapke svesna užasa u kom sam se našla.

,,Ema, stani“ – viknula sam odjednom ukopavši se u mestu, posmatrajući sestru svojim krupnim, zapanjenim očima: ,,Ja ovo sanjam! Ne lažem te, sanjam! O Bože, kako mi se ovo desilo, molim te dozvoli mi da se probudim, ne mogu više ovo da izdržim“! 

Ona  je samo stajala, uplašena onim što sam rekla.

,, Molim te pomozi mi da se probudim, uradi nešto, znam da možeš“!

Znajući da sam zarobljena u sopstvenom telu i da ne mogu ništa da uradim da se probudim i pobegnem od ove kiše i ovog nemira i da budem ponovo kod kuće na sigurnom, vrisnula sam! To je bio najjači vrisak koji je ovaj svet ikada čuo, parao je uši i ulazio pod kožu tako duboko da posle nije mogao da izađe, nastavljajući da urla i ježi kožu svojih slušalaca. On je bio hladna zmija koja se pela uz kičmu ujedajući vas za svaki pršljen dok ne biste podigli ruke prekrivši uši. Od njega bi vam se lice izobličilo, od njega biste pomislili da ste čuli đavola iz pakla.

Što sam jače vrištala osećala sam se zarobljenijom. Pokušavala sam da se probudim, ali moja bolest kao da je to znala, nije mi dozvoljavala da izađem iz pakla.

Nekoliko trenutaka nakon ove agonije probudila sam se znojava i uplakana, u neverici da sam to ponovo ja u svom krevetu, živa i sigurna.

Nije moj život uvek bio ovakav. Nekada je bio veseo, žut i pun smeha, ali sada, od kako sam se razbolela, počela sam da uviđam i njegovu drugu boju. To je bila ona siva, nekada čak i crna boja koja je gušila. Počela sam da se osećam zarobljeno u svojim snovima i budim uplakana i prestrašena. Okrenuta je druga strana mog života, ona čiji su listovi crni, ispunjeni tugom i patnjom. Nekada svetle, sada su ovo sve boje mog života.

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: