detalj slike: Spomenik na Petrovoj Gori

Intervju za časopis beogradskih studenata „Student“, 16.03.1990. prenosimo iz knjige "Sudbine i stradanja", autor je profesor istorije Marko D. Kosijer, koju je objavila izdavačka kuća Kairos, Sremski Karlovci, 2018. 

Мр Миле Дакић

 MAGISTAR ISTORIJE MILE DAKIĆ 

razgovor vodio:

Marko Kosijer

O USTAŠKIM ZLOČINIMA I LEVIM
SKRETANjIMA NA KORDUNU

Pre no što će streljati starce, žene i decu ustaški poručnik Bulić je rekao: „No dobro. Životinje opasne za civilizirano društvo su uvijek van zakona. Na njih je odstrel uvijek slobodan... Uboga šako jada! Svi su vas ostavili, i srpski kralj, i partizani. Gde vam je sada Ćanica? O njemu pjesme pjevate.“

Mile Dakić je rođen na Kordunu 1931. godine. Završio je Pedagošku akademiju u Zagrebu, Filozofski fakultet (Grupa za istoriju) u Sarajevu, a magistrirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. U Vojniću je od 1963. na dužnosti direktora memorijalnog parka Petrova Gora.

Dakić je do sada objavio desetak knjiga i mnogo stručnih radova štampanih većinom u publikacijama HAK (Historijski arhiv Karlovac). Trenutno radi na temi Srpski klub većnika ZAVNOH-a. Treba reći da je posebno bio zapažen njegov referat Zločini na području Korduna i Banije 1941 — 1945. na simpozijumu u Jasenovcu 1989. Dakić se bavi i pisanjem poezije i proze.

- Neposredno pre razgovora rekli ste da ste uspeli rekonstruisati dva zločina; na Barin kosi i zločin u pravoslavnoj crkvi na Kolariću, ali, pre toga želim da razgovaramo o zločinu o kome se malo zna, to je zločin u pravoslavnoj crkvi u Velikoj Kladuši.

Gospodin Dakić: Pošto ste Vi iskoristili pravo na jedno „pre toga“ ja bih učinio isto, pre no što pređem na zločin u Kladuši.

Mi smo često skloni da za svo zlo optužujemo okupatore, Nemce i Italijane. Istina je da su oni bili čuvari jednog fašističkog i zločinačkog režima, ali, ništa lakše nego krivicu prebaciti na drugoga. Zločini koji su se odigrali u Hrvatskoj, posebno na Kordunu, naš su balkanski, ili srednjoevropski specijalitet. Ne treba, niti se može neko drugi okrivljavati za ta zverstva. Početak je avgusta 1941. godine, dolazi naredba da se ubija sve živo. Do tada su ustaše ubijale muškarce, viđenije Srbe, trgovce, intelektualce... U avgustu počinje period pravih genocida, pravih genocidnih zločina. Tada se nije biralo ko je odrastao, ko je muško, ko žensko. Dovoljno je bilo da je Srbin po nacionalnosti pa da se ubija na svakom koraku. Pravoslavna crkva u Kladuši bila je, pre svega, jedno mučilište gde su premlaćivali ljude, a zatim ih na zverski način ubijali. Srbi u Velikoj Kladuši su nestali za samo jednu noć između trećeg i četvrtog avgusta 1941. godine.

O pokolju u Kladuši nema mnogo podataka jer ga niko nije preživeo. Mora se konstatovati i činjenica da ni jedna srpska duša nije spašena, što ukazuje da je pokolj izveden u velikoj tajnosti, ili da niko od Hrvata i Muslimana nije smeo, ili nije hteo pomoći srpskom življu.

- Ipak postoje izjave izvršilaca zločina, pa predlažem da odaberte jednu.

Gospodin Dakić: Pa evo, na primer, izjava ustaše Janka Stipetića, zabeležena 30. maja 1945. godine kod organa OZN-e:

„Na području Maljevca pohvatali smo preko sto ljudi, a navečer odveli u Kladušu i zatvorili u Pravoslavnu crkvu. Išli smo u grupama u crkvu tući uhapšenike. Tukli smo ih kundacima od pušaka do iznemoglosti... Onako izmrcvarene i onesposobljene ljude smo vezali i trpali u kamione te odvozili u kanale protivtenkovskih rovova u Mehino Stanje, gde smo ih poubijali sjekirama i željeznim batovima. Ja sam ovaj put ubio oko petnaest ljudi sjekirom, udarivši svakog dva puta iza vrata, a zatim ih prevalim nogom u jamu.“ KPJ nije bila povezana s narodom.

- Čini se da bi bilo neophodno upoznati čitaoce sa Mehinim Stanjem: Šta je Mehino Stanje, gde se nalazi i koliko žrtava tu leži?

Gospodin Dakić: Mehino Stanje nalazi se na tromeđi opština Slunj, Velika Kladuša i Vojnić. U reonu Mehina Stanja jugoslovenska kraljevska vojska je uoči Drugog svetskog rata izgradila armirano-betonsko utvrđenje protivpešadijske i protivtenkovske rovove. Utvrđenje se sastojalo od tri solidno građena armirano-betonska objekta. Prvi objekat ili rov dug je 700 metara, širok oko 5 metara i dubine oko tri metra. Pretpostavlja se da je u ovom rovu pobijeno oko 4100 muškaraca, žena i dece, u drugom rovu smrt je našlo oko 400 ljudi, a u trećem usmrćeno oko 300 ljudi. To su, ako mogu tako da kažem, zvanični podaci. Međutim, ja se ne usuđujem da tu cifru navedem ni u hiljadama.

- Ni 45 godina nakon rata mi još uvek ne znamo tačan broj žrtava?

Gospodin Dakić: Zločin nije istražen. Niko od istoričara nije uspeo da ga rasvetli. Naša se boračka organizacija više bavila politikom nego svojim poslom. Šteta je što nije bar uspela rekonstruisati imena boraca koji su pali s puškom u ruci, a da ne govorim o imenima žrtava, žena, dece i staraca. Dakle, često puta bila je važnija i politika i politikanstvo od takvih sadržaja. To je nesreća.

- Zločin u Ivanovića jarku jula 1941. takođe nije rekonstruisan. Na spomen ploči piše da je pogubljeno 380 ljudi, a u dnevniku Gleza fon Horstenau-a 400. Recite nešto o tom zločinu.

Gospodin Dakić:Taj zločin se odigrao 29. jula 1941. Bila je nedelja. Tog dana ustaše su krenule od Vrginmosta, usput su kupili ljude i trpali u kamione. Prošli su i kroz Vojnić, pa su i u Vojniću pohvatali mnogo ljudi. U Krnjaku nije bilo potrebno organizovati hajku, jer je opštinski činovnik Dragan Muić pozvao stanovništvo da dođe u Krnjak sa obećanjem da će im podeliti objave i propusnice - sve je bila laž. Ljude su strpali u kamione i odvezli u Ivanović jarak. Tamo su ih potukli batovima, krampovima, pijucima... Uspela su se spasiti samo dva čoveka. Jedan od njih je i danas živ.To je Đuro Baždar. On je bio bogat čovek za vreme Kraljevine. Imao je svoju gostionu, trgovinu, prvi je vozio automobil u Vojniću pre rata. On je ustašama obećao dukate i novac, verovatno je dosta i dao, pa je sačuvao glavu. Danas živi u Vojniću. Interesantno je da su Nemci budno pratili sve zločine koji su se dešavali u ovim krajevima. Tako je nemački general Hostenau za ovaj zločin saznao nakon dva dana. Njegovo ogorčenje bilo je veliko. Nemački zapovednik u Zagrebu, fašista, zgražavao se nad ovim zločinima. (2. avgusta 1941. godine Horstenau je zapisao u svom dnevniku: „U vrijeme od 1600-1900 u Opštini Krnjak ubijeno je 400 Srba... Streljani su svi pravoslavni sveštenici. Oni koje kuršumi nisu odmah ubili dokusureni su udarcima budaka.“

Pre toga kapetan Hefner 18. jula 1941. godine izveštava Gleza Horstenaua: „Hrvatsko stanovništvo ne smatra više nemačke trupe prisutne samo radi obezbeđenja reda i sigurnosti, već da su one zato da bi poduprle ustaški režim...“

- Ustaške organizacije u Vojniću nije bilo pre rata, ali se po događajima da videti da ni KPJ, ni SDS (Samostalna demokratska stranka) nisu dočekali spremno rat, Preduhitrili su ih ustaše i mačekovci.

Gospodin Dakić: Ustaška organizacija na Kordunu postojala je uglavnom na Slunjskom Kotaru na Kotaru Vojnić to se može reći tek za neke pojedince, na primer za Miju Latkovića, koji je radio u Opštini Krnjak i organizator je zločina u crkvi na Kolariću aprila 1942. godine. Može se isto reći za veterinara u Vojniću, Miju Žunca da je bio član ustaške organizacije pre rata. O tome podataka nema, ali se prema njihovom ponašanju već u aprilu 1941. to može pretpostaviti. Pogrešno je razmišljati da su razbijanje Jugoslavije pripremale samo hrvatske opozicione partije. Nisu samo one.

Budački proces — likvidacija Kordunaške inteligencije

O insceniranom procesu srpskim intelektualcima održanom 13. i 14. jula 1944. godine u Gornjem Budačkom i letku po kojem je suđeno istim intelektualcima Ćanica Opačić u knjizi „Srbi u Hrvatskoj“ (priredio dr Milan Vesović, Litera, Beograd, 1989) na strani 69-73. piše:

„Pozvao me je Andrija Hebrang u CK i ispričao mi da je jedna četnička grupa na Kordunu štampala na ciklostilu letak potpisan po nekom četničkom štabu i dade mi da ga pročitam. Letak je zaista bio strahovito otrovan. U njemu se optužuje CK i rukovodstvo NOP uopšte za zločine koji se vrše nad srpskim narodom na Kordunu i kaže da to potiče iz samog Centralnog komiteta u kome nema ni jednog Srbina, ali ima ustaša: kako su Srbi samo vojnici koji ginu na bojištu, a drugi služe kao dželati srpskog naroda po naređenju tih ustaša i slično... Za kratko vrijeme sam opet pozvan k’ Hebrangu koji mi reče da idem u Glinu gdje pravnik Ferdo Čulinović sastavlja optužnicu... A čudi me kad od njega (Ferda Čulinovića) čujem nešto što sam ja kao stariji komunista morao znati prije nego on, ali nijesam znao. Na primjer, da prije tog letka zaista nije u CK bilo ni jednog Srbina i da je pojava letka bila uzrok da Hebrang uključi Srbe u CK KPH, pa i Radu Žigića postavi za komesara glavnog GŠH mjesto Bakarića. No kad mi i on dade da pročitam taj famozni letak, odmah sam vidio da to nije onaj letak koji mi je pokazao Hebrang. Iz ovog je nestalo svega onog što se odnosi na CK KPH. Drugo je sve isto pa i papir isti. Još uvijek u svojoj fanatičnoj sljepoći, niti sam sumnjao niti to Ferdi pomenuo... Po završetku postupka smo, Bogdan (Oreščanin), Duško (Brkić) i ja otišli kod Hebranga i on je potkrižio koga streljati, koga na druge kazne suditi pa je to Bogdan samo pročitao i to je bilo neopozivo“.

O Budačkom procesu Mile Dakić kaže:

„Možda ovo još ne bi trebalo objaviti, ali meni je pokojni Ferdo Čulinović koji je bio sekretar suda u tom procesu, inače pošten čovek i veliki Jugosloven rekao: „Ako ikad budeš imao vremena u životu pozabavi se sudskim procesom u Gornjem Budačkom, tamo je bilo mnogo toga što je smrdelo. Letak koji sam dobio bio je frišak iz štamparije, to garantujem životom.“ Isto tako i Milić Napijalo, kome je suđeno u budačkom procesu kao komesaru diviziona (danas živi u Vojniću) kaže da mu je Rade Žigić rekao tokom isleđivanja: „Ja, veli, Miliću, znam da si ti pošten čovek. Pošteni su i ovi ljudi kojima se sudi, ali kad mi to vama namestimo videćete šta će sve ispasti.“

Dakić dalje kaže:

General pukovnik Bogdan Oreščanin je jednom prilikom rekao Radi Bulatu, to mi je pričao Rade Bulat, da je Hebrang zaokružio imena onih koje treba streljati.

- Koliko je na ovom području prisutna komunistička partija?

Gospodin Dakić: Često se ističe kako je Kordun pred rat imao 220 komunista, kako je samo okrug Karlovac brojao osamsto komunista, kandidata i simpatizera, ali ni komunistička partija nije bila povezana sa narodom. Ovo što mi govorimo da je 1941. KPJ bila prisutna na ovom području nije istina. Da je bila prisutna sasvim sigurno ne bi bilo zločina ovakvih razmera. Sem toga ima i drugih razmišljanja, ja verujem da ću jednog dana to napisati.

- Udaljismo se od zločina. Rekoste da ste rekonstruisali i zločin na Barin Kosi?

Gospodin Dakić: Početak aprila 1942. godine vreme je ustaške ofanzive na Petrovu Goru. Kao i uvek, za vreme ofanziva narod je bežao u šume od kuće. Jedan takav zbeg uspeo je da iznenadi ustaški streljački stroj poručnika Ivana Bulića. U tom zbegu nalazilo se negde oko 250 ljudi. Ustaše su kao i uvek govorile: „Ne bježi narode, mi smo dobri ljudi“, pričali su kako će ih sve odvesti u Vojnić gde će im podeliti propusnice i pustiti kućama. Međutim, odveli su ih u jednu udolinu koja se zove Barin Kosa, postrojili u tri reda i tu ih streljali. Pre no što će ih streljati poručnik Bulić je rekao: „No dobro. Životinje opasne za civilno društvo su uvjek van zakona. Na njih je odstrel uvjek slobodan... Uboga šako jada! Svi su vas ostavili, i srpski kralj i partizani. Gde vam je sada Ćanica? O njemu pjesme pjevate.“

U toj dolini ustaše su pobile 190 pripadnika srpskog naroda, 43 ih je preživelo streljanje, većina je bila ranjena. U toj dolini smrt je našlo: 14 Tesla, 25 Šimulija, 9 Ivoševića, 6 Dakića, 13 Krivokuća, 5 Bućana, 8 Cvijanovića, 5 Mamula, 8 Radojčića, 15 Mrkobrada, 23 Novakovića i još mnogi.

Ko su četnici sa Korduna - Samo 25 dana kasnije dogodiće se zločin u pravoslavnoj crkvi na Kolariću.

Dakić: Bila je nedelja, jutro 26. aprila 1942. godine po pravoslavnom kalendaru verski praznik Mlada nedelja. Ustaše su u Vojnić iz Vrginmosta dovezli dvadesetak svezanih muškaraca i zatvorili ih u pravoslavnu crkvu Mlada nedelja u Vojniću. Treba reći da se u crkvi nalazilo već oko 80 ljudi. Ovaj zločin izvršen je pod komandom dopukovnika Ante Moškova i ustaškog logornika Mije Žunca. Te ljude iz crkve Mlada nedelja ustaše su odvele nedaleko odatle u crkvu Sveta Petka na Kolariću i tamo ih masakrirali. Nakon toga crkva je zapaljena. 103 pripadnika srpskog naroda spalile su ustaše u tom zločinu.

- Ne ispuni se želja dopukovnika Ante Mošova da ih zapali u crkvi Mlade nedelje u Vojniću na dan Mlade nedelje, ali gde se dade ta crkva u Vojniću?

Gospodin Dakić: Crkva u Vojniću srušena je 1947, dve godine nakon rata.

- Pa, ko ju je srušio?

Gospodin Dakić: Zna se ko, tada se ništa nije moglo bez partije. Crkva koja je izgrađena 1823. godine srušena je krampovima. Rušili su je skojevci. Ja pitam ko ima pravo da ruši crkvu koja je istorijsko bogatstvo jednog naroda? Partija je tada htela pokazati da je sve počelo 1945. godine i da pre toga života uopšte nije bilo.

- To partijsko jednoumlje nanelo je dosta štete ovom narodu i u toku rata; o tome ćemo kasnije. Iz statistike koju ste mi pročitali vidi se da su četnici vršili zločine na Kordunu. Četnika kao formacije u toku rata ovde nije bilo. Kako to objašnjavate?

Gospodin Dakić: Mi smo četnički predznak dali i onim ljudima koji ama baš nikakve veze nisu imali sa četnicima. Na primer, poručnik Milić Rakinić, bio je predratni oficir, poručnik i partizan od prvih dana. On dolazi u sukob sa NOP-om u martu 1942. godine i beži ustašama u Karlovac. Uključuje se u jednu ustašku jedinicu u Tušiloviću. Kakav je to četnik koji se nalazi u ustaškom garnizonu? Dovoljno je bilo da je Srbin pa da ga proglase četnikom.

- Iz kojih razloga Rakinić beži ustašama?

Gospodin Dakić: Priča se, zbog jedne akcije, on je govorio da treba napasti na ovakav način, a drugi koji nisu imali vojnog znanja niti čina nisu se s tim slagali. Došlo je do sukoba mišljenja, ali ako se tome doda ona kordunaška tvrdoglavost i ono „videćete vi ko je Milić Rakinić“ onda je jasno zašto beži ustašama, Posredstvom partizanske obaveštajne službe likvidiran je 1942. godine - živ je bačen u bunar u Tušiloviću. Takvih primera ima na pretek. Mišan Bukva je bio istaknuti borac, dobrovoljac i učesnik one akcije u Karlovcu zajedno da Dušanom Pekićem (oslobađanje Marijana Čavića Grge 17. novembra 1941). Za vreme prolaska kroz jedno selo, hrvatsko selo, ušao je u krompirište i ukopao kapu krompira, a to se nije smelo. Drugovi su mu rekli: „Miša, tebi se gadno sprema, bićeš streljan zbog kape krompira.“ Miša je pobegao iz partizana, odmetnuo se u šumu, pustio bradu, povezao se sa muslimanskom milicijom Huseina Huske Miljkovića i ponašao se, čak i predstavljao kao četnik. Ali, interesantno je to da je on dolazio na Petrovu goru, da je znao za partizansku bolnicu (koja nikada nije provaljena), da je znao za ustanove, da nije napadao te ustanove... On se predstavljao kao četnik, ali, nije bio koljač već je jednostavno odmetnik, hajduk. Njega je likvidirao Huska Miljković nakon što je ponovo od ustaša prešao na stranu partizana, pa mu je to možda bio i uslov da pređe nazad u partizane da ubije Mišana Bukvu. Negde kod Ćerlića, kod Cazina ubijen je Mišan 1943. godine.

- Šta je to što je oteralo mnoge hrabre i poštene ljude iz NOP-a?

Gospodin Dakić: Samo ako se analizira Budački proces i sve što se zbivalo oko njega, stvari postaju jasnije. Ja sam istoričar i bavim se dvadeset i sedam godina ovom problematikom, ja nisam nigde našao da je neko ubijen na Kordunu zato što je Hrvat ili zato što je Musliman. Nema ni jednog podatka. Dakle KPJ je uspela ubediti ovaj narod da Hrvati nisu ustaše, da su to odmetnici hrvatskog naroda, ali tu je prisutno još nešto, ceh je platio srpski narod. Ja često razmišljam o tim stvarima: ustaški zapovednik dođe na Kordun pokolje i poubija narod, a njegova porodica mirno živi ili u Karlovcu ili u Zagrebu ili u bilo kom kraju ove zemlje gde je ustanak u toku. Zar ne bi bilo moralno, ja mislim da bi bilo moralno, da partijske organizacije takvom zločincu isto tako poubijaju sve članove njegove porodice. Zašto i komunisti nisu formirali neke „jurišne odrede“ ili nešto slično i da takvim zločincima vrate milo za drago, ja verujem da kasnije ne bi došlo do ovakvih razmera zločina da je tako postupljeno u početku. Ovako, ubija se samo jedan narod, i to masovno se ubija. Postavlja se pitanje: „Da li je to bilo moralno od komunističke partije Jugoslavije - da samo jedan narod trpi zlo?

- Samo ću Vas podsetiti da su takvi „jurišni odredi“ postojali u Hercegovini i Crnoj Gori. Postojale su partizanske crne trojke koje su likvidirale tobožnje seljake kulake. Znali su i komunisti odapeti strelu ali Vas pitam zašto uvek u pogrešnu metu? Želim da razgovaramo o levim skretanjima.

Gospodin Dakić: Da, crna hronika. Nažalost ta crna hronika je vrlo, vrlo obimna na Kordunu. Ja znam da su ustanici 1941. godine ubili neke ljude bez ikakvog razloga. Ljudi su pre rata bili posvađani, bilo je komšijskih i seoskih svađa, porodičnih... Kada je došlo to zlo vreme - ne povratilo se, onda se vršio obračun i za takve stvari. Ti sukobi nisu imali veze ni sa ustankom ni sa politikom partije... Ima i takvih slučajeva da se ubijalo ni za šta, na primer - dvojica mladića sedamnaestogodišnjaci, koji po nikakvim međunarodnim pravilima ne spadaju pod vojnu obavezu platiše glavom boljševičku revnost svog komandanta. U stvari, platio je samo jedan. Momci su zaspali na položaju, umorni od borbe, naslonili glavu na pušku i zadremali. Baš u to vreme naišao je komandir i zatekao ih gde spavaju, doveo pred stroj i osudio na smrt.

- Kako se zvao taj komandant?

Gospodin Dakić: Mile Ljepojević. Pre nego je komandant pucao dečak je trčao ispred stroja i govorio: „Druže komandante nemoj bogati.“ Ali to nije pomoglo komandant Mile Ljepojević je pucao, pogodio ga je u glavu. Komandant kreće prema drugom sedamnaestogodišnjaku, ali iz stroja izlazi borac, nepismen seljak i kaže: „Druže komandante, ako ubiješ njega — ti si moj.“ Komandant odgovara: „No, dobro, dobro, bilo je dosta i ovo“. Bilo je takvih slučajeva mnogo. Rat je takav, nažalost. Kominterna je izmislila jednu parolu, a to je da revolucija jede svoju decu, pa su onda pod tom parolom često puta pojedinci radili svašta.

- Kakva bi to crna hronika bila kad u njoj ne bi bilo prve perjanice crne hronike komandanta područja Milutina Košarića?

Gospodin Dakić: Ne treba trošiti reči koliko je ovaj narod propatio u prvoj i drugoj godini rata. Dolazi 1943. godina, a komandant kordunaškog područja Milutin Košarić poziva sva godišta na regrutaciju u Krnjaku. Tu je i lekar kojeg je doveo da utvrdi zdrastveno stanje regruta, da se vidi ko je sposoban za borbu, a ko nije. Doktor je od te mase golobradih mladića i staraca osposobio samo njih nekoliko da mogu ići u jedinicu. Svi su drugi, veli, stari ili nejaki, bolesni i neishranjeni... I sad Milutin Košarić, komandant kordunaškog područja, prekoreva lekara, oblači njegov beli mantil, uzima slušalice i on ide da pregleda ljude, i sve do jednog osposobi. I kaže lekaru: „Doktore, ako još jednom onesposobiš nekoga, onda ti ideš u brigadu.“ To je samo jedan primer na koji način se odnosilo prema ovom stanovništvu koje je sve dalo za partizansku vojsku: i zrele muške glave i golobrade mladiće, i hranu i sve što se može dati.

Kotar Vojnić je 1931. godine imao 30242 stanovnika, U toku rata na području Kotara Vojnić život je izgubilo 7925 osoba. Prema nacionalnom sastavu stradalo je 7627, ili 96,2% Srba,139 ili 1,75 Hrvata i 159 ili 2,00 ostalih nacionalnosti.

Ljudski gubici na Kordunu: u toku rata 1941-1945. godine na području Korduna život je izgubilo 30663 lica, od kojih 4995 su pali borci, 25667 žrtve fašističkog i ustaškog terora i umrli od tifusa. Među ubijenima je 6775 dece do 14 godina starosti. Nacionalni sastav ubijenih i poginulih: Srbi 29093, Hrvati 1027, Cigani i ostali 543 ukupno 30663. Od 82197 Srba (popis iz 1931, god.) ubijeno je dakle 29093 ili 35,39% (skoro svaki treći). Od 32654 Hrvata ubijeno je 1027 ili 3,14 (svaki trideset treći).

Prema tome, podaci govore da je dnevno, u proseku za četiri godine rata stradalo oko 25 stanovnika Korduna, a takav se broj žrtava retko gde susreće u toku rata.

Marko Kosijer
Časopis beogradskih studenata„ Student“, 16.03.1990.

Спомен парк Петрова Гора пре рата у Хрватској 1991.

PODELITE OVAJ TEKST NA: