MILUTIN SRBLjAK
''DOKLE VIŠE'' - izbor iz poezije
DOKLE VIŠE?
Dokle više godišnja doba,
dokle godine?
Da li je prošla strepnja;
je li se obistinila mladalačka mašta,
kao proročko predskazanje,
ili je sve isto
i samo nepostojanim vremenom ispisano,
pa ga ni u magnovenju nema?!
Dokle provere kao bekstvo
da bi se zaboravio san?
Um nam je podmetnut za borbu sa telom.
Telo je kao iskušenje
i dokaz da strane sveta postoje
samo u kretanju godištima.
Može vodotok da promeni smer,
a opet da ostane voda.
Spremni smo da od prevara gradimo bezizlaz.
Izgubljenom punoćom da se tešimo.
Nadom da je priželjkujemo,
očima da je tražimo
i možda nikada ne pronađemo.
Dokle više, da se svi ljudima zovemo?
čak ni u uobrazilji nemamo kretanje kosmosa,
pošto ga ne vidimo sa strane.
Zasuci rukave moja lenjosti
i pronađi vodu,
bez koje lađa ne postoji.
Osmeh je igra grimasa,
jer ne znamo čemu služi.
Dokle više osude i presude?
Reči: mogu i hoću
u rečniku nećeš naći,
već u snazi uma.
A možda se vatra uzaludno krije,
jer nema skrovišta kraj gustih šuma.
Točak svi ne okreću isto,
zbog nemoći ili zlobe.
A priča,
značenje menja
kada se prepričava.
Sve nas sputava, jer smo u koži.
Izlaza iz reči nema.
Sipamo iz šupljeg u prazno
da bismo se zabavili.
Udaljavamo se od života…
Dokle više, kada se i kamen
iz praistorije u zaborav umotao?
Sluh nije samo za uši;
vid nije samo za oči
i tu je kraj priči.
Ovaj svet zamišljamo
kao nešto
što na stvarnost liči.
pixabay
ŠTA OSTAJE?
Ništa! Ne ostaje ništa!
Dobro među zlima,
ni zlo među dobrim.
Ljudi izmislili vreme
da briše svaki trag,
s namerom ili bez nje.
Ukopavanje u sopstvene rovove
rađa zaborav i želju
da nas tumače.
Mi ne umemo da strahujemo.
Kroz vekove
smo učili hrabrost.
šta ostaje, kada ne znam patnje
davnoga pretka,
nemoćnog da me nasluti?
Proći ću kroz iglene uši,
da nešto ipak ostane
kao usidren koren.
Potrebna je mudrost
da se okrenu oči
i duboko u dušu zariju.
šta ostaje,
kada se i gresi
bestidno kriju?
pixabay
GDE JE TA BUDUĆNOST?
San je ostvaren.
Izlizale se kazaljke na satu,
pa nam sve glatko ide.
časno je služiti.
Kada bi bar neko
hteo da bude sluga.
Okrećemo leđa prošlosti.
Izgubljeni smo!
Gde je ta budućnost?
Ovo je dalje od minulog
u kome me nije bilo,
ili sam bio slep.
Progledao sam kasno,
ili mi se tako čini.
A možda još ne znam šta je vid?
Naučiću da se smejem
iza plota
koji je podizan i rušen.
čekali smo dugo tu budućnost.
A možda je nismo ni dočekali;
i dalje nas uče da je sve ovo juče.
Biramo nepoznata mesta
da bi ispitali sebe,
ako nas opet drugačije ne nauče.
pixabay
DA LI NAS NAMERNO MUČE?
Ko su oni kada su večiti?
Zašto su oni tako rečiti?
Svi ih isto ne shvatamo,
iako nas isto muče.
Neki su protiv,
a neki za.
Koji smo mi što se usuđujemo
da se ni za šta uzbuđujemo?
Opet će biti kako oni kažu,
jer, zakoni prirode se ne slažu
sa njihovim knjigama
i propisima koje uče.
šta nam ostaje, već da se pitamo,
da li nas namerno muče?
pixabay
