detalj slike: antenaM,com, Bihorski ćilim

ĆILIM, utkan u vekove, život i tradiciju

     Imao sam sreću da od najranijeg detinjstva pa do odlaska na fakultet budem skoro svakodnevno u kontaktu sa ćilimima. Odrastao sam pored razboja čuvenih tkalja Franca iz Rasova, kod Bijelog Polja, najbliže majčine rodbine, a potom je moj otac Jupo, izuzetan poznavalac ćilima, dugo radio u domaćoj radinosti kao organizator proizvodnje u rožajskoj ćilimari.

     Ponosan na njihovu magiju, i danas mi negde u dubini sećanja prođe dosta zanimljivih priča i uspomena na vreme ispunjeno lepotom, čudnim spokojem i neobjašnjivom nostalgijom. Ćilim majke Havke, pun čudne gravitacije koja zavodi i poetizuje, izatkan raznolikim nitima neprevaziđene prošlosti i okovane devojačke nade, bio je svojevrsni dnevnik sećanja i uspomena na ljude, vreme i događaje. Prostrt u sobi za goste, posedovao je temperament kroz koji su prodirale čudne porodične emocije i intimni doživljaji. Taj ćilim uvek mi je bio enigma neodvojiva od karaktera majke.

     Kao što to biva u životu, običaji se menjaju, prilagođavaju se novim navikama i shvatanjima, ili potpuno nestaju sa mape nacionalne kulturne baštine. Iako afirmisan u našoj tradiciji kao dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe, ćilim je delio sudbinu takvih promena. Svedok sam perioda kada je na ćilim nasrnulo vreme, kada su kao spakovane torbe iznošeni iz naših domova da bi se prodavali za smešne svote novca, a na njihovo mesto unosili se nekvalitetni i jeftini industrijski tepisi. Tako su i ćilimi, baš kao ljudi i sela, umirali tiho, nečujno, dostojanstveno.

     Ćilim je stari sinonim za lepotu i način da se ljudima pokaže šta je od izgubljenog raja ili dženeta ostalo. Kao velika umetnička vrednost, rodio se iz večite čovekove potrebe da se takmiči sa prirodom u stvaranju najlepših motiva i boja. Nastao na razmeđi drugog i trećeg veka pre nove ere na prostoru Kaspijskog jezera i armenijskih vrleti, ćilim se danas izučava na prestižnim svetskim univerzitetima. Po mišljenju istaknutih balkanskih etnografa i etnologa, ćilim je (persijski – gilim, gelim; turski – kilim, kelim) u naše krajeve došao sa turskim osvajanjem, mada ima i onih koji osporavaju takvu tezu, ali bez dovoljno argumenata.

     Na prostoru Balkana, smeštenom između Istoka i Zapada, stvorena je autentična umetnost tkanja ćilima. Etnolozi najčešće govore i pišu o pirotskom, bosanskom, vojvođanskom, sandžačkom, slavonskom i ličkom ćilimu. Svako područje na kome se očuvala tradicija njihove proizvodnje ima svoje posebnosti i karakteristike, što im daje lokalnu autentičnost i vrednost. Svaki ima svoju magiju, koja u čoveku budi nadahnjujuća osećanja o neprolaznosti lepog i uzvišenog, o zatvorenom krugu duha, o stvaralačkoj blagodeti genijalnih tkalja da udahnu život vunenom pletivu, i divljenje tome kakva su nam dela ostavile. Sa neobičnim i izvanredno ugrađenim motivima i skladnim bojama, ćilimi izgledaju kao trodimenzionalna slika, inspirišući prirodu da bude još koloritnija i uzbudljivija.

     Ćilim je univerzalna prostirka, sa dva glatka identična lica, na kojoj se okuplja porodica. On je nulta tačka svih važnijih zbivanja u kući – dogovora, sporazuma, pomirenja, rađanja... Na njemu se bratimi, ugovara se udaja i ženidba, ostavlja amanet potomcima; on je sveto i magično mesto, lako prenosiv i dostojan ljubavi i divljenja u svojoj odanosti lepoti i izdržljivosti. Svaki provocira najlepše primere prirode na planeti i bez reči priča svoju originalnu priču, drugačiju u različitim epohama. Kao čarolija života, predstavlja božanstvo, duhovni svet, neograničen, bezvremen, kad treba – odvojen od stvarnosti. Oni su osmesi svoga i ovoga vremena, iza kojih zrači vatra.

     Kod nas je izrada ćilima ženski posao, a tehnika tkanja ostala je gotovo ista od nastanka. Rukotvorile su ga darovite tkalje, koje su od jednostavnog tkačkog proizvoda pravile umetničko delo. Za izradu kvalitetnog ćilima najvažniji su prsti, u kojima je puno specifične sinergije i alhemije. Potrebni su meseci izuzetno temeljnog, sporog i mukotrpnog rada za jedan ćilim prosečne veličine, zbog čega novac izdvojen za kupovinu nikada ne može biti adekvatna nagrada za uložen rad, pogotovo što je umetnička vrednost daleko veća od materijalne. „Samo oni koji poštuju ručni rad, znaju kako je teško od klupčeta konca izatkati ćilim. Koliko neprospavanih noći, ukočenih leđa, izbodenih prstiju i umornih očiju.“

     Ćilim se tka na vertikalnom razboju (grede se razmiču u zavisnosti od veličine ćilima) od fine, vrlo tanke i ravnomerno opredene vune, koja se do 19. veka obrađivala isključivo u domaćoj radinosti, a kasnije u predionicama (u početnoj fazi ćilim se izrađivao od trske). Vunena nit je bila vlasnata, meka, sjajna i elastična. Od kvaliteta potke i osnove, koja ima veliku gustinu po centimetru, umnogome zavisi vrednost ćilima. Prsti uvlače potku različite boje u osnovu i posle takve radnje udara se metalnim češljem, kod nas poznatim kao kirkit. Zavisno od veličine, ćilim su tkale od dve ćilimarke do deset ćilimarki, na razbojima postavljenim u većoj sobi, dvorištu ili drugim prostorima pogodnim za takav rad, dok su deca, pored razboja, motala klupčad sa kančela. Vuna je bojena kod bojadžija. Za dobijanje boje korišćeni su korenje, listovi i plodovi biljaka: krmeza, varzije, zerdešapa, broća i čivita. Tokom bojenja, dodavane su kiseline, baze i metali.

     Kratki zimski dani i duge noći, uz svetlost petrolejki, bili su ispunjeni vrednim radom veštih tkalja, koje su neverovatno pretvarale u moguće, a onda se stvarno učinilo neverovatnim. Srpljivo, nepodnošljivom lakoćom, polagano, uravnoteženo, bez žurbe, igrajući se osećanjima ljubavi i strasti, svaka tkalja je gradila koloritni pejzaž na platnu, pretvarajući realnost u nadrealnu zemaljsku i nebesku fantastiku; vešto spajajući iskonsku lepotu, unoseći u to što rade sebe same sa vrlinama dostojim čoveka. Ćilimarke provlače niti kroz osnovu koja pamti, nastojeći da stvore delo prema svom unutrašnjem nagonu, količini znanja i veštine, nadarenosti, mašte, talenta, snage i želje, čime vreme pretvaraju u večnost. Tkanje je stvaranje novog života, novog doma, poroda i bogatstva. Zato je svaki ćilim pun samopouzdanja i otmenosti jer je sazdan od samosvesti i samopoštovanja. Uz brojne rituale i verovanja koja idu sa izradom ćilima, one kreiraju svoj svet snoviđenja izvlačeći motive iz nestvarnog vremena i prostora. Običan čovek može samo da nasluti ono što jedna pletilja vidi lutajući pogledom po postavljenoj osnovi na razboju – kako će tu površinu ispuniti samom sobom (Santimetrom se ne služimo, već očima podešavamo sve dimenzije, reči su jedne tkalje). Da bi ćilim bio kvalitetan, mora da udovolji zahtevima lepote i da nosi intuiciju prirode i ljudske misaonosti. U njegovom tkanju uvek se prepliću život i fikcija.

     Iako okružena iluzijama i svakojakim iskušenjima, tkalja prepoznaje pravu emociju, pretvara je u istinu i približava je stvarnosti, zbog čega su ćilimi poligoni osećanja, želja i stvaralače komocije. Da je tako, lako se uveriti: na tri istovetna ćilima, uz jedan urnek (mustra, uzorak), ima puno detalja koji nisu identični, i suštinski se razlikuju. Zato je svaki ćilim priča za sebe jer tkanje je percepcija momentalnog psihološkog stanja devojačkih ruku. Tkalja ima nesvesnu potrebu da prirodu čovekovog sveta oplemeni ulepšanim oblicima i nadzemaljskim sjajem, te je svaki lepotan za sebe, poseban, nezavisan, odvojen od prirode i čoveka, autentičan i jednako mističan sa svojim karakterom i dušom. Poseduju estetsku, ritualnu i umetničku funkciju.

     Originalnost i autentičnost se stvaraju tako što tkalje u rad ugrađuju svoj DNK ali i genetski kôd naroda kojem pripadaju, težeći vrhunskoj realizaciji – od proporcije, ravnoteže, harmonije, ritma, kvaliteta izrade i savršenstva izatkanih detalja. One ćilimu daju snagu trajanja i obličje lepote koja izvire iz emocija, a svojom pažnjom ih zavode i poetizuju. Njihov kôd poseduje strpljenje uz koje dodaju svoju prefinjenu nežnost. U njemu se generiše identitet, ali i lična intimna priča. Zato je ćilim magija, a tkanje terapija. Sebičan, uobražen, željan mirnog i lagodnog života, ne prašta greške, pamti svaki potez. On je odgovor na ljudsku neprolaznost, ali i svedok svakodnevnog života našeg naroda; estetska istina; mera otmenosti i raskoši; riznica i svetkovina pletilja.

     Svaki ćilim ima svoju šaru, svoje diskretne boje, među kojima dominira crvena, u svim nijansama, kao boja ljubavi, zatim bela i crna. Šare na ćilimu, prožete naivnom čistotom i neposrednim lirskim zanosom, ostavljaju utisak meditativne impresije, čudesne i nesvakidašnje fantastike. Što su šare sitnije, ćilim je lepši i skuplji. Boje su žive, trajne ali i presudne prilikom određivanja starosti ćilima. Naravno, postoje šare koje se lakše i brže izrađuju, ali i one koje su složenije i zahtevaju više znanja i vremena. Svaka šara ima značenje i svoju duhovnu poruku: za svekrvu, muža, sina, vojnika, verenika, za državu, krunu... Ko želi da bude poslovno uspešan i lično snažan, neka traži bombu; da osvoji devojku, razbacani đulovi; za zaštitu od uroka, Kondićeva šara; za društvo i merak, begov ćilim. Vrsni poznavalac ornamentike, Jelica Belović Bernadžikovska, razvrstava šare ćilima u pet perioda: mitološki, hrišćanski, turski, klasični i moderni. Naravno, vremenom su se uticaji preplitali pa su tako tkalje sa Balkana tradicionalnu narodnu šaru obogatile motivima orijenta, Dalekog istoka, Vizantije, Persije, hrišćanstva, čime je stvorena nova originalna tvorevina.

     Ornamentika ćilima u svom razvoju pokazuje zamršen splet raznih uticaja. U početnom stadijumu ornamentika je jednostavna, shematizovana, s malom skalom boja, da bi u daljem razvoju ornamenti bili slobodniji a boje sve otvorenije. Uglavnom, svaki primerak ćilima odlikuje bogatstvo i raznovrsnost geometrijskih ornamenata ukomponovanih u centralni prostor, harmonično i u sistemu bordura, te se slobodno može reći da ornamenti ćilima liče na rasute ljudske misli; taman kao što šare govore o devojačkoj tuzi, ljubavi, sreći. Ukratko, raskošna koloritna imaginacija prosuta po ćilimima stvara utisak duhovne nivelacije a motivi na njima ne prejudiciraju njihov kvalitet i vrednost.

     Kompozicija na ćilimu podeljena je na dva dela: krajevi i centar. Krajevi predstavljaju prelaznu fazu između realnog i imaginarnog sveta, dok centar ili srce, izatkan u šestougao od dve boje koje se prožimaju, predstavlja univerzum. U njemu je slivena ljubav, lepota, smisao, uprkos nerešivoj enigmi da li je sve to moguće ugraditi i da li se sve to može dosegnuti. Uostalom, šare ćilima su bile inspiracija slikarima, pesnicima, dizajnerima, ali i arhitektima. Od ćilima sa orijentalnom kompozicijom, najznačajniji je molitveni, malih dimenzija, sa motivom mihraba, čija centralna osa određuje pravac molitve. U domu se drže na posebnom mestu, a iznose se pred molitvu, dočim, za isti ritual, najčešće prilikom putovanja, izrađuju se lakši i nešto manjih dimenzija.

     Dovoljni sami sebi, veoma su zahtevni i traže doslednost u opremi enterijera. U početku korišćeni za prostirku i kao draper, kasnije dobijaju višefunkcionalnu namenu: u eksterijeru, enterijeru, kao dekorativna tkanina, kao poklon, kao molitvena tkanina. Kroz ćilim ne prolaze ni svetlost ni prašina, zato se lako održava. U dekoru i opremi domaćinstva malo imućnije prorodice, bio je nezamenljiv i najvažniji ukras, a kako i ne bi kada na ovom, još uvek tradicionalnom balkanskom prostoru, ćilim u svom muškom rodu mora imati dominantnu ulogu. Mnogi kažu i amajlija, koja donosi sreću kući u kojoj se nalazi. „Između ćilima i najlepše slike na zidu nema nikakve razlike: oba predmeta su radili umetnici, jedan na štafelaju a drugi na razboju.“ Kao slika na podu, sa svojim čarima i bojama, pruža čoveku mir, razvija maštu, odmara dušu.

     Ćilim štiti od hladnoće, a leti je prijatno boraviti na njemu. „Krasili su dvorove, džamije i crkve, sultanove odaje na Bosforu“, ističe Milena Vitković Žikić u svojoj knjizi Pirotski ćilim. A danas, ulepšavaju prostore najekskluzivnijih domova, poslovnih prostorija, dvorskih i vladinih odaja. Motivi sa ćilima korišćeni su na bezbroj načina: kao dekorativni element na stolicama (šustikle),  jastučićima, torbama, novčanicima i mnogim drugim predmetima. Danas se izdaju prigodne poštanske marke sa motivima ćilima, s ciljem popularizacije kulturne baštine, a one su uz himnu, grb i zastavu jedan od atributa državnosti.

     Od svoga početka, ćilim je imao važnu ulogu u društvenom životu, a notu impresivnosti i simboličnog prestiža zadržao je u gotovo svim epohama. Bio je oduvek skup proizvod, dostupan samo određenom privilegovanom krugu familija, zbog čega je imao status kultnog poklona za sva vremena i sve društvene slojeve. U svadbenim običajima skoro obavezan, najdragoceniji i najluksuzniji deo miraza („devojka koja nije znala tkati ćilim, teško se udavala“), a kroz istoriju koristio se kao ekskluzivan poklon visokim državnicima i uglednim ličnostima. I danas, političari, uspešni poslovni ljudi i diplomati koji službuju na Balkanu, po završetku svojih mandata kupuju ćilime, što za sebe kao uspomenu, što kao vredan poklon. Da bi onemogućile takav običaj, neke zemlje su donele zakon o zabrani njegovog iznošenja. U skoro svim religijama poklanjao se crkvama, džamijama, manastirima, hramovima, kao prilog za zdravlje živih ili pomen mrtvima. Izrađivao se kao simbol porodične sloge i bogatstva, a poklanjao kao zaštitnik kuće.

     Kao statusni simbol za posebne i svečane prilike, praznike i slavlja, njime su se, krajem 19. i 20. veka, dekorisale pozornice za masovne javne političke i kulturne manifestacije, čime mu je dato značenje nacionalnog obeležja. Prilikom individualnih ili masovnijih migracija, kao amajlija zavičaja i nacionalnog identiteta, ćilim je bio deo obaveznog prtljaga.

     Istina je da su ljudi na selu više pridavali značaj ćilimu nego oni koji su živeli u gradovima. Po završetku poljoprivrednih radova, žene su zimi najviše vremena provodile na izradi ćilima. Ono što se malo zna, i o čemu se nedovoljno piše, jeste običaj da se i za tkanje ćilima organizuje moba, najčešće u večernjim satima, kada su vešte tkalje svoje znanje i iskustvo delile sa devojkama željnim učenja tog zanata, uz razmenu najlepših ljudskih vrednosti i vrlina, veselja i zabave.

     Ćilim je sebe afirmisao kao zaštitnika i čuvara ognjišta, porodične sloge i bogatstva. U brojnijim familijama bilo je kvalitetnih tkalja koje su u vreme krize i izrazito nerodnih godina tkanjem popunjavale kućni budžet, a najčešće se samo od toga živelo. Sposobna devojka bila je stub kuće: pored prihoda od tkanja, imala je reputaciju dobre i poželjne udavače, zato su se lako i dobro udavale. Ćilimi koje su izrađivale vredne ruke pomenutih Francuša iz Rasova nisu samo prošlost jednog cenjenog bratstva već i tradicija naroda kojem su pripadale. Tkanje ćilima odavno nije motiv ni preporuka za buduće neveste, još manje izvor prihoda za kućni budžet, zbog čega je u našim domovima nestalo ćilima i razboja, što u poslednje vreme, po svaku cenu, želimo očuvati.

     U mnogim porodičnim zaostavštinama, ili kao vredni eksponati mnogih privatnih kolekcija, danas se mogu pronaći izuzetno kvalitetni primerci ćilima. Kolekcionari su spremni da izdvoje čitavo bogatstvo za dobro očuvan primerak. Po oceni stručnjaka, takvi ćilimi su mnogo kvalitetniji od onih koji se danas proizvode. Ćilim je postojan i generacijski dugovečan svedok, dnevnik sećanja na ljude, običaje, nemaštinu, bogatstvo, ali i stecište uživanja i meraka. Po trajnosti, na samom su vrhu. Zato se za ćilim kaže da je izvan vremena, odnosno da šapuće kroz vekove i večnost. On sugeriše i formu ambijenta bliskog lavirintu koji u izlomljenom toku pokazuje svoje lice i naličje, a u svojim različitim poljima značenja nema kraja ni početka. Ćilimi imaju unutrašnji blesak, setu, gracioznost i tihi šum. Kad čovek zakorači na ćilim, njegova površina ga vodi put sveta fantastike, halucinacije, mašte i svemoćnog mira vekova.

     Ćilim nije samo ono što naše oči vide, već posebna energija. Njemu se pripisuju različita svojstva: veruje se da on ublažava stres i nervozu jer vuna kao prirodni materijal upija negativnu energiju. Ispod dobro urađenog ćilima neće biti prašine, a vodu će dugo zadržavati. Svoju magičnost pokazuju prilikom gubljenja igle ili sličnih sitnih predmeta, koji, uvučeni u šareni lavirint, kao da su zauvek nestali. Svaki miriše na prostor gde je stvoren, posebno na karakter i identitet ljudi sa kojima žive – ćilim je živo biće koje traži da se vrati u svoj kraj i svom vlasniku. Oni vezuju ljude i prostore, vere i nacije, istorije i tradicije.

     O njima postoji mnogo priča i legendi. Neki smatraju da ćilim, preciznije osnova i potka, pamti sve što se pripoveda tokom njegove izrade, zato svaki ima svoju priču. Bosanci kažu: Ćilim je staza kojom duša putuje do dženeta (raja). U nekim sredinama simbolišu sunce, udobnost, bogatstvo, luksuz, u drugim su metafora „sedam nebesa“, nade i spasa. Glorifikuju život, pružaju otpor ljudskom i konačnom kraju; predstavljaju svojevrsnu tranziciju između realnog i duhovnog sveta.

     Iako živimo u procesu ubrzanih promena, u kojima se prihvata globalno a gubi tradicionalno, procene su da će ćilim ponovo zauzeti svoje značajno mesto u domaćinstvima, unoseći tako toplinu i kolorit u hladnoću metala, mermera i stakla.

     I ranije i sada, ljudi zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, pronalaze u ćilimu nešto što razume njihove nedaće i radosti, što saoseća i o tome dostojanstveno ćuti. On je zapis života, naša jedinstvena i vanvremenska tapija da nismo od juče i svetkovina naše kulturne baštine, sa snagom pečata nacionalnog autoriteta. Ćilim je uvek bio ljudska fascinacija, intrigantan, podjednako iritantan jer ima večnost ontološke raskoši i bogatstva. On je emanacija duhovne vrednosti naših žena i nikad ispričana priča; pratilac čoveka od rođenja do smrti, i zato se njihovi karakteri poklapaju. Ćilim je trag prošlosti, staza za budućnost, vanvremenska dimenzija ali i misterija koju mnogi pokušavaju odgonetnuti.

     Budući da traju dugo, govore umesto čoveka. To je njihovo prirodno pravo, kao što je i pravo čoveka da govori kroz predmete koje je stvorio. Tako je oduvek bilo i biće. A ćilimi, iako malo uspavani, za vreme ne haju i ne znaju. Ono je iza njih. Zastrti zebnjom od neizvesne samoće, sa porukom i željom da se njihova lepota i izrada sačuvaju, sa svojim životom i uspomenama koje se njih lično više ne tiču, pričaće svojim jezikom vremenima i naraštajima koji dolaze.

     Danas su ćilimi prestali biti prostirka, postali su legende, iako poseduju savršenu moć ravnoteže između klasičnog i savremenog, raskoši i jednostavnosti, između elegancije i senzualnosti. Jednom remek-delu, jednoj čudnoj delatnosti i jednom neprevaziđenom postupku, treba odati priznanje i pokazati sve poštovanje prema lepoti i trajanju. Znamen ćilima se dugo kazuje – jedan pa i dva života je malo da se dokuči njegova vrednost. Svestan smisla, porekla i svoga dara, metaforičke sinteze neprolazne lepote kojoj su tkalje dale snagu večnog trajanja, ćilim je fenomen koji se rađa i živi, a umire kad se potpuno objasni.

     Ako je ravnodušnost greh, onda će vas svaki ćilim, bar za izvesno vreme, ovog greha osloboditi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: