KUĆNI PRAG, svetinja koja nas mami, teši i opominje

Kada je čovek izašao iz pećine i počeo graditi kuće, svaki prostor je nosio simboliku mikrouniverzuma. Podrum je simbol podzemnog sveta, krov je težio prema svetlosti i suncu, ognjište je mesto gde se spajaju energije neba i zemlje, a kućni prag je, po narodnom verovanju, sveto mesto. Ljudska svest je još uvek pod dojmom tih drevnih načela. Zato je naša veza sa neizrecivim pitanjima života koji živimo i prostora u kojem obitavamo po mnogo čemu tajnovita i prepuna zadatosti, na koje je čovek vekovima tražio odgovore i postavljao sebi nove dileme.

Prag je kulturološka, etnološka, istorijska, sociološka, filozofska i antropološka dimenzija čoveka. Simbolički kapacitet tog pojma je ogroman i značajan, sa višeslojnom konotacijom metafora, paradigmi, značenja, sujeverja, predanja. Pojavljuje se u raznim kulturama i religijama, kao značajan deo u životu svakog domaćinstva, kao tema u poeziji, muzici, prozi, umetnosti, a posebno je dominantna metafora kod onih koji žive daleko od zavičaja. U svom tkanju ima pozlatu mnogo puta rečenog i napisanog jer neke granice čovek nikada ne savlada niti ih sruši, posebno one nevidljive. Kućni prag ima univerzalni jezik i karakter; on je neodvojiv od vremena i postojanja, živi u duši svakog čoveka. To je najdragocenija, najdublja, najuzvišenija i najvernija reč; epska i lirska paradigma.

Definisanje praga i istine o njemu ne mogu se razumeti i prihvatiti bez činjenice da on ima više značenja koja se međusobno prožimaju. Kućni prag je fragment individualnog i kolektivnog pamćenja i simbolička osnova na kojoj se grade životi pojedinaca i zajednice, metafora vremena i prostora. Metonimizacijom, prag je redukovani pojam za celu kuću, za dom, porodicu. Iako metafora razdvojenosti, prag povezuje, sjedinjuje, miri; to je duša naroda, plemena, bratstva, familije, pojedinca. Koliko puta smo prešli svoj rodni prag a da pritom nikada nije bio u moći našeg razmišljanja. Pesnik Ranko Simović ovako bi to formulisao: Što je važan kućni prag? / Od njega ti ide trag / i kroz vreme i kroz svet. / On je klica a ti svet. / Ti si miris toga praga / što ostaje iza traga. / On je izvor a ti reka / ti odlaziš a on čeka.

Po narodnom predanju, kad se traži lokacija za gradnju kuće, bira se mesto gde petao peva, gde se roje pčele, gde je mravinjak, gde ovce vole da prenoće, gde šljiva najbolje raste. Uobičajeno je da se ulazna vrata postavljaju uz izvođenje posebnih rituala koja ih pretvaraju u objekat poštovanja. Svaki domaćin je nastojao da budu od najkvalitetnijeg drveta, po mogućnosti umetnički obrađena, dok je drveni prag ustupao mesto nečem trajnijem, ponajviše kvalitetno obrađenom kamenu. A kad kameni prag legne u svoje spremljeno korito, porodičnoj sreći nije bilo kraja. Čim se ugrade, vrata postaju svetinja koja štiti porodicu od spoljnog sveta i od nedobronamerne energije. Na ulazu se kačio zvekir, ukrasna alatka čijim se udarcima u vrata najavljivao dolazak ili pozivao domaćin. Ključevi su bili dugi, neobični, ukrašeni, posebni. I pored toliko ključeva, prag se ćutanjem zakleo da će čuvati kuću, hrabriti ukućane. Time on opominje, priziva, ukazuje, poziva, proziva, prepoznaje. On ima sposobnost da poštuje svog domaćina i da uvažava svakog prijatelja kuće.

Kao simbol snage, energije i karaktera, prag je dominantna lokacija u svakom domaćinstvu, a kao elemenat tradicionalne gradnje nosi fundamentalnu simboliku svetinje, prelaska iz sigurnosti familijarne utrobe u dnevno svetlo, gde je svako izložen riziku. Kao oltar tradicije, individualnog i kolektivnog identiteta, prag uliva duboko duhovno i racionalno poštovanje jer, pored ognjišta, jedino on ima moć da otelotvori tajnu života skrivenu u porodici. On je naša vera, ljubav i nada, koje nam toliko nedostaju, i mesto koje pruža utočište, od patnje, nevolja, apatije i melanholije. Prag je tajanstveno mesto, neprekoračiva granica i najveća odbrana od zla i životnih nedaća. U svakom se mogu naći tragovi davno izgubljenog vremena. Iako je i sebi najveća zagonetka, ima snagu koja sve nadilazi. Kao portret familije, kućni prag izvan svega slavi život. Svaki ima svoj jezik, svoju leksiku, azbuku, šifru, i tri lica: vidljivo, nevidljivo i nostalgično. Jezik uvek pažljivo bira prag kojem će se obratiti, a ruke i prsti traže lice na koje će pokucati.

Svaka kuća, svaki dom, svaka porodica jeste mala misterija i tajanstvenost. U kući se krije ono što je najlogičnije, najtajanstvenije, najizvornije. Koliko god mislili da znamo, unutar zidina patrijarhalnog života sve ostaje tajna i velika enigma. Kroz život kuća nas hrani i mami svojom toplinom emocija, a svakom nepozvanom, nepoznatom i nedobronamernom prag je nepremostiva prepreka. Svaka kuća ima svoju priču, svoju dušu, svoj miris, zvuk, šum, tišinu. U njoj revitalizujemo mentalnu, emotivnu i fizičku snagu. One su mesta najneobičnijih snova i ideja, iluzija i fantastike; ambijenti bizarnih prizora i najtananijih osećanja. Kuće su nam skrovišta, prostori i mesta gde prolazi vreme maskirano u događaje iz svakodnevnog života. Koliko je svaka osoba na planeti autentična, toliko je svaka porodica drukčija i posebna, sa svojim senzibilitetom, identitetom, rukopisom, aromom, koloritom. Naravno, od svih tih porodičnih tajni ima dosta toga što je svima zajedničko, obično i logično.

Svaki prelazak preko praga ima snažan i gotovo magijski učinak na ljude jer je on svetinja, sreća i tuga, plač majke, kletva i opomena, pesma devojaka i momaka, muštuluk i merak, amanet i uspomena, kolevka i grob. Iskreni prijatelj ne preskače tuđi prag, već se na njemu pomoli, osloni, pokloni, ostavlja otisak svoje dobre namere. Prag čuva osvojenu tišinu i mir čovekovog unutrašnjeg sveta, odnosno njegovog duhovnog apsoluta i nepokolebljivih spokoja.

Iako je metafora praga davno iskoračila izvan ovog vremena i ovih međa, on je oduvek bio moćan simbol ocrtane granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, odnosno prostora u kojima čovek obitava, ali i zavetrina od istrošenog života. Naša kuća, bila ona kolevka, dvorac, potleušica ili izba, puna je najdubljih emocija; to je naše sklonište, zbeg, prostor topline i ugode, komocije i slobode; svet beskrajne lepote i začuđujućeg mira; najprirodniji poredak u kome smo svoji i koji nam je poznat; pozornica života; poslednji šanac odbrane; mesto gde se skrivaju dragocene i nikad otkrivene tajne. Tu je sve što nam treba. Izvan praga, javni prostor je uvek pun neizvesnog značenja, velikih dilema i svakovrsnih provokacija, to je svet rada, truda, zanimanja i poteškoća; prostor sivog, bezbojnog i ubogog. Razapet između familijarnog i spoljnog sveta, prag ima dovoljno snage, sluha i kapaciteta da pomiri te dve krajnosti i dimenzije života i njegovog prostora. Koliko god bio granica, toliko je rušio pregrade između ličnog i kolektivnog, intimnog i oficijelnog prostora, spajajući ne samo sličnosti i bliskosti već i različito i daleko, takoreći nespojivo.

Preko praga sve iznosimo ili unosimo. Iz prostora unutrašnjeg monologa, gde potrebe postaju činjenice, iznosimo sve ono što hoćemo, što nam treba, što moramo, ono što smo stekli u porodici, svoje kućno lice, a iz sveta unosimo ono što nam je svet dao, poklonio, ono što smo sami zaradili i stvorili zaslugom kuće. Kućni prag ocrtava granicu između poznatog i nepoznate imanentne stvarnosti; to je međa između privatnog, intimnog i javnog, između prošlosti i sadašnjosti; prolaz između tame i svetlosti; granica između iskorišćenog i neiskorišćenog prostora. On brani i čuva kuću od svekolikih iskušenja i energije koju ne raspoznajemo niti priznajemo, ali ne i od nadolazećeg vremena jer tu prepreka nema. Poseduje moć da spreči bekstvo izvan svoje granice. Koliko god negira sve van kuće, toliko afirmiše sve što se nalazi pod njenim krovom.

Čovek se nalazi između dve granice – svoje i tuđe, intimne i javne. Kad spoljni svet nametne pojedincu određenu vrstu ponašanja, sve postaje konstrukcija i dilema – kojem svetu taj pojedinac pripada. Ukoliko je kućna zatvorenost veća, raste unutrašnja napetost, želja za prostorom, za nebom, mesečinom, za pevanjem. Tada prag priskače u pomoć, omogućivši da se dostigne ono za čim se čezne. U tome i jeste značaj i simbolika praga, stožera i zaštitnika familije, u kojoj su uloženi krv, znoj, suze, duša, ali i mnoga duhovna i moralna nasleđa. Pa ipak, čovek preko praga teži i uspeva da miri i ujedini unutrašnjost i spoljašnost i sve ono što ne može ujediniti. Zato mnoga najbolja prijateljstva funkcionišu baš do kućnog praga.

Bez kućnog praga ne bismo imali ono što imamo – ni sećanja, ni pamćenja, ni snoviđenja; ne bismo umeli tačno kazati ni odakle smo, ni ko smo, ni gde smo, ni kuda ćemo. On je naša brojanica, stvarnost, život; mesto gde je začeta ljubav; junak raznih priča, bajki, basni; paradoks različitih dimenzija; svedok, sudionik svih dešavanja. Ima svoj kôd, naraciju, mitologiju. Briše granice vremena; održava i produžava život, jednako kao što ljudi na njegovim marginama ostavljaju svoje tragove. Narcizam, zavodljivost i samodovoljnost nametnute su mu bez želje da takav bude.

Živimo u vremenu praznih sela, napuštenih kućnih pragova. Iščezao svet. Da li će iko više živeti u trošnim domovima naših predaka? A samo pre nekoliko decenija, sela su nam bila puna života. Što bi pesnik rekao: Sve je nemo, sve je pusto, / kuća stara zatvorena, / u avliji trnje gusto, / naraslo do koljena. / Nema vrata da zaškripe, / nema nane da otvori, / niti baba nasmejanog: ’Ajde bujrum’, da prozbori. Mnoge naše majke, sinonimi kućnog praga, posvećene nekom svom amanetu, grozničavo štedeći i strasno stičući, čitav svoj život su provele bez ljubavi i prave radosti, a sada su ostale same. Patološki privržene i odane svojoj deci, gradeći u svom domu toplinu i bogatstvo nedoživljene ljubavi, sada, sa suzama u očima, čuvaju ono što je preostalo, razmišljajući unazad i unapred. U ratnim uslovima, napušteni kućni pragovi, odvojeni od života i stvarnosti, ostaju kao čuvari duša svojih vlasnika.

Teško da ima sudbonosnije odluke od napuštanja svog kućnog praga, bez obzira na to da li čovek odlazi što mora ili zato što želi. Večno u potrazi za boljim životom, za nečim novim, drukčijim, vrednijim, u traženju reda, harmonije, ravnoteže, ljudi odlaze sa velikim nadama, a vraćaju se sa manjim iluzijama o sebi i o svojim mogućnostima. Malo razmišljaju o tome šta su dobili, a šta izgubili. Većina misli da su više izgubili nego dobili. I kad ga goni strah i neizvesnost, i kad ga vodi nada, i kad obećava sebi i drugima da će se vratiti, onaj ko ode, uvek se na neki način vrati. Svako njegovo napuštanje sa pogledom unazad dok se izlazi, tragična je priča i nevesela sudbina, ali i stanje duha.

Nostalgija za njim ponekad je zatamnjena ali nikad ugašena. Neki godinama sanjaju iste snove koji su isključivo vezani za ambijent rodnog praga. Ako ga i zaborave, on im se nepozvan vraća u san. Oni koji se vrate svom pragu, koji prepoznaje zvuk svojih ukućana i njihovog vremena, nisu više oni ljudi koji su ga napustili. I kratko napuštanje rodne kuće pravi veliku pukotinu u čovekovoj duši jer je to neprirodno stanje, budući da život van svog praga donosi osećanje velike tuge, stresa, depresije. Kućni prag je uzrok najrasprostranjenije bolesti koja muči sve, a zove se nostalgija. Pokajanje, bol, nemogućnost povratka, nedostatak doma, latentna je tema pisaca, umetnika, boema, koji iz podsvesti i snova, griže savesti i uspomena, ne mogu skloniti rodnu kuću. Kućni prag je zakleta reč i istina prema kojoj oni imaju najveću i jedinu obavezu, a posebno pesnici, kojima je jedino dozvoljeno da slobodno pokazuju svoju najdublju intimu, što i čine: Parče neba ispod krova / Iz temelja nikla zova / Oni što su o njoj znali / Pomrli su u svirali [...] Kroz zidine duva vetar / Pauk plete santimetar / Paučine krhko zdanje / Poslednje je kućno tkanje / Tu na bivšem šar ognjištu / Sad se samo mravi bištu / I razvlače iz pepela / Zadnje mrve davnog jela / Što jedoše uz lik sveca / Moji preci bivša deca / Bivši ljudi našeg doba / Ukućani tajnih soba (Veroljub Vukašinović, Bivše kuće ukućani).

Ljudi iz velikih gradova, nošeni iluzijama boljeg života i uživanja, koji stanuju u soliterima, ne znaju šta je to kućni prag, niti poseduju emociju prema njemu. Svi oni koji napuste prag rodne kuće i nađu se u soliteru, beskućnici su, jer žive jedni drugima na glavi i celog života sebi postavljaju pitanje: „Šta ću ja ovde?” Jedni druge znaju po blindiranim vratima, neurednoj terasi, svađi, tuči ili galami, po psu, muzici, čestim žurkama. Takvi nikada ne mogu s ponosom izgovoriti rečenicu: Moja rodna kuća. Na pragu kuće rađao se i nestajao život, dok se on danas rađa u porodilištima, a završava se, takođe, na klinikama. Đerđ Konrad, mađarski romansijer i esejista, smatra da je rodno selo za nas najprirodniji poredak stvarnosti.

Na svaki pomen praga srce otkucava kao sonar u nekim okeanskim dubinama. Kućni prag ukazuje na veličinu prirodne veze ljudske egzistencije i kuće, zbog čega se siromaštvo i bogatstvo ne mogu meriti skoro urušenom kućicom i luksuzom u drugoj kući, jer oni nisu u bogatstvu već u duši. Uostalom, ljubav prema pragu je nešto o čemu se, u principu, ne govori javno, već samo u posebnim trenucima.

Nekada je kućni prag bio mitski prostor čija svetlost je bila neupitna, iako verovanje u njegovu mističnost, poput većine takvih predanja, pod uticajem savremenih shvatanja, sve više tone u zaborav. Navodim samo nekoliko primera verovanja iz mnoštva sličnih: u kućnom pragu se kriju mnoge tajne živih i mrtvih; tu je skrovište zlih sila, duhova i aveti, ali i pozitivne energije. Poznato je da se mnogi magijski rituali izvode na samom pragu ili pokraj njega. Svaka nevesta dolaskom u novu kuću, ili izlaskom iz doma, iskazivala je poštovanje prema kućnom pragu time što je morala prelaskom preko njega da ispoštuje rituale lokalnih običaja, iako je mnogo od toga danas izmenjeno ili zaboravljeno. Običaji su toliko različiti, specifični i interesantni da zaslužuju čitavu studiju. Uglavnom svi imaju magijsku, versku, simboličku i realnu komponentu života. Ono što je svima zajedničko, jeste običaj da se ulazna vrata kuće kite raznoraznim vencima od cveća i potkovicama, dok se mlada prenese preko praga ili preskače prag. Prenošenje mlade preko kućnog praga i dalje odoleva naletu novih trendova i taj ritual je prisutan jednako u selima koliko u gradovima. U nekim krajevima, neveste, pre prvog ulaska u kuću svog muža, prostiru maramicu preko praga i poljube ga, čime iskazuju poštovanje prema novom domu. Drugi običaji traže od neveste da prag premaže medom; da ga pospe pšenicom ili sitnim novcem kako bi svi živeli u berićetu, slozi i ljubavi; da preskoči prag sa dva hleba pod pazuhom; da unese dve kudelje vune, kao obećanje da će biti vredna domaćica. U nekim krajevima Crne Gore devojke prostiru pletene struke preko praga kako bi izašle iz roditeljskog, odnosno ušle u svoj novi dom.

Uprkos mešavini bogatstva i siromaštva, prošlosti i sadašnjosti, duh i nada našeg čoveka i domaćina uvek su utkani u temelje kućnog praga budući da je prag oslonjen na tradiciju. Zato se kite za Božić, za Novu godinu, uoči Đurđevdana, za Vrbicu, za Ivanjdan. Narod je verovao da kićenje praga donosi sreću i svaku blagodet. Naše bake i majke stavljale su ispod praga lekovito bilje, grančice badnjaka, ljuske od uskršnjih jaja, orahe, žito... Za svaki prag vežu nas određene uspomene, sećanja ili priče, verovanja ili sujeverja, koje smo čuli: Ako vam Ciganka pljune na prag, dugo će vas sreća pratiti; kad na pragu zapeva petao ili svraka, doći će gosti; dok grmi, ne valja stajati na pragu; sedenje na pragu sluti siromaštvo; preko praga se ne valja rukovati; za osobom koja polazi na dalek put ili odlazi da reši neki veliki problem, poliva se čista voda...

Srođeni sa kućama, svako od nas nosi u sebi i za sebe svoj kućni prag, koji nam je uvek između jave i sna. On kazuje više nego što pokazuje i dokazuje. To je zamka koja nas mami jer nas je omađijala; on nam od rođenja nudi iluziju života i trajanja; razotkriva iza sebe izvesno nasleđe. Tera nas da osećamo i čujemo tišinu, vezuje i deli, aminuje i osporava, opominje i upozorava. Ima simboliku mudrosti i blagostanja i visoku metafizičku moć. U smutnim, ratnim i kriznim vremenima iz njega se mogu čuti glasovi strepnje, upitanosti, potisnute i ugrožene intimnosti. Uvek na vetrometini između svetog i profanog, nezaštićen ni od čega, posvećen sebi, svojoj funkciji i značaju, prag je naš rod i porod, naša radost i bol, naša intima; naš dar i kazna, prebivalište i beg... On je beskrajno širok, nikoga ne odbacuje, nikome ne sudi, ne preti, svakome daje šansu; pristupačan, svakoga teši, u svakome vidi potencijalno dobro. On je stvarniji od same stvarnosti i nedvosmisleni simbol spajanja različitosti. Na nivou obične imaginacije objedinjuje ljudska iskustva, navike, rituale. Kao povlašćeno mesto na kojem se spajaju oni iz kuće sa tajnom vrednosti života i oni izvan kuće sa prividom istoga, oblikuje realnost, a u dodiru sa ljudima dobija posvećenje. Da njega nema, život bi se zaustavio.

Iako neporecivo izolovan od unutrašnjosti kuće, prag krije duboku, nesaznatu intimnost, mutnu i zabarikadiranu sopstvenost, ne priznajući nikakvu konačnost, mrak i smrt. Izlazeći iz svojih okvira, on povremeno postiže svoju punu slobodu i komociju. To je mesto gde se događaju značajni preobražaji i istovremeno dodiruju sva tri vremena. Sa njime smo okrenuti sebi – on nam je najpouzdanija adresa i brana da se ne izgubimo. Ponekad svet izgleda čudesnije dok se stoji na svom pragu, a njegovo prelaženje otvara put u novi život. Tako, ko u detinjstvu nauči da pristojno prelazi svoj mali prag, znaće kasnije da ulazi na velika vrata. Sazdan na istinama prvoga reda, prag je metafora humanijeg načina života sa više vremena za sebe i porodicu, prijatelje i za svakovrsna uživanja. Ako je na svom pragu, čovek je u harmoniji sa samim sobom i u jedinstvu sa racionalnim duhom i stvarnošću. Kažu da jedino prag nadjača ljubav i svetlost jer iznad njega drugačije sijaju zvezde, sunce i mesec.

Ono što je imanentno kućnom pragu, jeste njegov zahtev i molba ukućanima da u domove ne unose svoje profesionalne, zdravstvene, poslovne, emotivne i druge probleme. Sve nedaće savremenog čoveka ne pripadaju familiji, ženi, deci, roditeljima, već našem spoljnom angažmanu i ambijentu u kojem se indukuju i gde treba da se rešavaju i završavaju. Ujutru, kada izlazimo iz svojih kuća na posao ili drugim povodom, valja pokupiti sve što smo ulaskom ostavili ispred praga. Tada će svi problemi biti neuporedivo lakši, sitniji, beznačajniji, nego kad su ostavljeni. Sve preko toga nije prirodno, logično, pa ni pristojno, jer kućni prag urasta u život, u prirodu stvari. Uostalom, to potvrđuje i kineska poslovica: Kućni prag iza kojeg je dobro, teško je otvarati, a iza kojeg je zlo, teško je zatvarati.

Na kućanom pragu, koji ima miris detinjstva i koji ne može biti ispražnjen od uspomena, svako zazire od svake podele, deobe i seobe. Svakome je rođenjem darovan kalauz za ulazak i izlazak. Nema drugih vrata koja vode u toliku daljinu i drugih prozora koji donose toliko svetlosti. Kućni prag se ne može zameniti, duša se ne može tek tako tumbati jer psihički život teško podnosi diskontinuitet svesti. I srušeni prag pamti sve dok mu mi to omogućimo.

Na davno zaboravljenim pragovima, na kojima su nekada povazdan sedele naše brižne i uplakane majke sa brojanicom u rukama, sada se goste pauci, gušteri, a crvotočni raspukli pragovi, bez čuvarkuće, jedva se vide. Osim pukog sećanja i uspomena, koji bole, drugačija veza sa rodnim domom je neostvariva. Dok god napuštena rodna kuća stoji na svojim temeljima i prokišnjava, prokišnjavaće i naše duše pred porocima današnjice. Koliko god bili srećni ili nesrećni, tužni ili radosni, rodni prag nam je u primisli i podsvesti. Težnju da se vratimo svom pragu ne treba drugačije shvatiti do kao iskonsku potrebu reafirmacije svog iden identiteta koji sažima suštinu naših želja, čežnji i nostalgije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: