О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЧЕТИРИ КОРАКА ДО БУЂЕЊА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: pixabay.com
ЧЕТИРИ КОРАКА ДО БУЂЕЊА



Клаудија је јецала идући улицом Монте Верди у Риму и никог не примећујући. Свет јој се срушио када је свог вољеног Ђованија угледала у наручју маркантне плавуше.
Осећај пораза био је силовит. Цело тело се стегло потресено снажним грчем и све се у њој затворило, чинило јој се заувек.
После првог шока покушала је да буде рационална и да мирно прихвати реалност, да се окрене послу и да покаже зрелост која иде уз њене средње године.
Имала је одговорну улогу у асоцијацији коју је основала са пријатељима. Повређен понос и празнина након раскида са Ђованијем, натерали су је да се суочи и са собом, оним што је она сама иако је себе толико уложила у њега да јој је изгледало да је више нема, да ништа од њеног сопства није преостало. Било јој је потребно време да се поново пронађе, да сакупи те осатке свог бића које није сасвим испражњено и да покуша да се обнови, да се покрене, да тај преостали део уложи у посао и пронађе мрвицу креативности која би јој помогла да поврати самопоштовање.
Размишљала је о чудној коинциденцији. Осећала је да са њиховим односом нешто није у реду, али је одбијала да направи праву анализу и да закључи што треба. Међутим, кратко време пре него што ће их угледати Клаудија је водила неми дијалог са њим. Хтела ја да му каже да је свесна да се променио и да претпоставља зашто.
Као да зна шта јој се дешава, Микеле, друг из младости, ортак који ју је одлично познавао, називао ју је свакодневно. Није била вољна да прича о драми коју проживљава и скраћивала је разговоре колико год је могла. Ипак, позив за вечеру није могла избећи јер је наговестио да има нешто битно о себи да јој каже. Више из љубазности но из стварне жеље за сусретом и изласком, дошла је.
Микеле јој се љубазно захваљивао.
- Лепа принцеза је скрхана, то се јасно види, али је још лепша овако рањива – рекао је да би је орасположио.
- Као и све што је подложно ломљењу – одговорила је шаљиво.
- Но, ја срећом знам, колико је крхка принцеза снажна и кад се ломи она се усправља - додао је, а ја сам ту да притрчим и потурим руке пре но што падне и сломи се – смешио се.
Клаудјиа је била разоружана. Насмејала се и рекла:
-То говориш као психијатар или као мој друг?
- Ни једно ни друго, као очаран мушкарац који је дуго чекао ову прилику!
- Ти се шалиш са мном, аморе! Нисмо ли ми то решили још у пубертету, ми смо ортаци и тако ће остати - одвратила је озбиљно.
- Е, тако неће остати, овај пут ја одлучујем а не ти, нећу те више пустити да одеш онима који те не цене нити знају какав си драгуљ - и Микеле је био врло озбиљан.
Клаудија је била искрено зачуђена његовим речима и требало јој је времена да се прибере.
Кад је била сигурна да је све схватила, узвратила је:
- Као прво, још сам руина, нисам ни за кога, а као друго, шта то још нас двоје не знамо једно о другом на чему бисмо градили нешто ново.
Он се није дао збунити:
- Мислиш, ми се уопште не познајемо... - заћутао је а после додао шаљивим тоном- рецимо, уопште не знам каква је љубавница моја мила пријатељица коју познајем целог живота, а то ме је одувек копкало.
Она га је одгурнула смејући се:
- Никаква, да је добра онај је не би оставио и отишао другој.
Смејали су се и расположење јој се поправљало.
- То морам да проверим, ја сам ипак стручњак за интиму.
По први пут од растанка са Ђованијем, Клаудија је заиста била расположена и свесна да живот није стао и да се све може променити набоље.
Испијали су пиће лагано а онда су устали и плесали. Било је тако окрепљујуће, а она се помало омамљена вином све више препуштала стиску његових врелих руку.
Кад су кренули, Микеле је пожелео да је отпрати до стана. А онда и да попију још по чашу вина.
И све је било дивно, она је поново имала нечију пажњу, а помало се у мислима злурадо светила ономе ко ју је издао.
У једном тренутку обоје су се препустили нагло надошлој страсти.
Пријало јој је врело тело мушкарца које је подсећало на то да живот није стао.
Осетила је да и са њим може бити дивно и опуштала се неосетно. Скидао ју је с пажњом сензибилног зналца који ужива у одлагању доживљаја, а Клаудија се ослобађала мисли и туге. И све је могло бити врхунски. Али, њено тело је у последњем тренутку пружило неочекиван отпор и сви покушаји да се споје остали су безуспешни.
То их је нагло отрезнило. Њега као лекара који је схватио да она има озбиљан психички проблем, а њу као остављену жену која има трауму.
Постидела се и сузе су јој наврле.
Он је заштитнички пригрлио и извинио се што је пренаглио.

Живот се настављао у редовним обавезама. Сваког поподнева Микеле је долазио и изводио је Клаудију на нова места и често би сатима ћутали. Њу је та тишина лечила боље од било каквог разговора.
Грлећи је нежно само би додао:
-Бићеш ти моја најватренија женица. Потребна су четири корака до пожара. Само ми веруј и ослободи се.
Као лекар успоставио је дијагнозу која је подразумевала тумачење телесне реакције на претрпљени губитак љубави који се манифестовао снажним грчем мишића и спречавањем отварања.
Ишли су корак по корак, разговорима као да се ради о девојчици која нема никаквог интимног искустава. Додиром руке и покушајем буђења осећаја за нежност.
У прво време није ни наслућивала никакву жељу за тим иако јој се Микела допадао и могла га је замислити као свог партнера.
Први корак је, дакле, био дуг и озбиљан разговор, осветљавање психолошке стране проблема. Доносио јој је књиге у којима је пронашла своју ситуацију и решила је да се бори. Осећала се пониженом као да је кастрирана. Као да јој је то свесно направио онај ко ју је напустио како више не би могла бити с другим и то ју је додатно избезумљивало. Хтела је по сваку цену да опет буде жена, која се жели и која жели. Чинило јој се као да је још увек у његовој власти и да он ужива у томе што је успео да је онеспособи да поново буде срећна. И то је био мотив да се одупре и своје тело ослободи од те подсвесне зависности.
Други корак било је баш то њено освешћивање и жеља за стварним прекидом са прошлошћу. Трећи је био прихватање идеје да је нешто заувек завршено, а четврти спремност да започне нови живот.
Микеле је био врло успешан лекар. Имао је ординацију и неколико уџбеника из области неуропсихијатрије. Након развода посветио се још више професији и успешно радио на откривању веза телесног и психичког.
Калудија је за њега увек била оличење снаге. Волео ју је одувек, познавао је као дивног човека и борца. Чудио се како таква жена није могла да заснује породицу. Добро је познавао и Ђованија који му се никада није допадао као човек иако је био врло успешан у свом адвокатском послу. Његова разметљивост га је веома одбијала. Завидео му је на Клаудији на коју је након развода све чешће мислио.
И није био зачуђен њиховим раскидом.
Након дужег времена проведеног у стрпљивом стварању присних односа у којем се ништа ново између њих није дешавало, Микеле је Клаудији предложио да отпутују негде на десетак дана. И она је прихватила као да је хтела да прекине ту пупчану врпцу са свим непријатним збивањима који су је блокирали и одузимали јој снагу.
Имала је пријатељицу у Србији и отворен позив за посету.
Слушала је од својих пријатеља да се у Бограду људи јако лепо проводе, а познати писац А.Д.М. јој је говорио да га Србија лечи од тешке депресије. Кад год би запао у кризу одлазио је у Србију и напајао се новим животним еланом.
Осећала је да је време да то провери.
Кад су се са њеном пријатељицом нашли у Скадарлији, осетила је снажно струјање крви. Жељу за оздрављењем и новим доживљајима. Целе ноћи су играли и певали, а она се коначно враћала себи.
Микеле није ништа више покушавао након првог непријатног интимног искуства.
Из страха да се не понови ни она није иницирала нове покушаје.
Након узавреле атмосфере у Скадарлији, кренули су на починак у хотел Москву.
Са осећајем стрепње и снажне жеље цупкала је поред Микелеа смешећи му се изазовно. Драж новине почела је да струји њеним телом. Знала је да је и четврти корак направљен.
Прилично дуго задржала се у купатилу и кад се појавила била је неодољива. Очи су јој сијале као у раној младости.
Микеле је чекао спреман на све могуће исходе.
Она му се мазно приближавала мамећи га.
Недуго потом снажан заједнички крик потврдио је њено право буђење.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"