ЈАСТУК, најинтимније уточиште, најраскошније упориште
У поплави разноразних статистичких података и анализа о томе како функционише човек у савременим условима, једна чињеница је неспорна: људи трећину живота проведу спавајући, без обзира на то што је дневни ритам код деце, омладине, одраслих и старијих различит. Иако се спавање повезује са миром и одмором, током снова мозак је једнако активан као и у будном стању. Спавање освежава, враћа неопходну виталност организму, подмлађује, па нећемо погрешити ако кажемо да је спавање пола здравља. Наравно, све под условом да човек нема поремећај сна, а нажалост, данас је то појава која се све више развија у модерну цивилизацијску болест због чега је предмет бројних научних истраживања.
Сва знања овога света, идеје, сва пророчанства, открића, замисли, почињу у нашем загрљају са јастуком. Са њим се почиње и завршава људска свакодневица. Ништа лепше од удобног кревета и свог јастука. За многе је загрљај с њим најслађи и највеличанственији додир. Били богати или стари, сиромашни или млади, војници или интелектуалци, рудари или глумци, свима треба јастук. Савремени човек може говорити сто језика, научити сва знања овога света, стећи све могуће дипломе, на јастуку ће заспати и на њему осванути. Можда је зато највећа људска срећа његово постојање.
Историја јастука (тур. yастик) јесте историја човека. Посматрано из угла садашњости, јастук се, као ретко који предмет, нашао на размеђи од искона до бесконачне будућности. За разлику од много чега што се свакодневно користи, јастук је ствар коју ће људи употребљавати док постоји цивилизација. Добар јастук здравље чува и врло је значајно одабрати онај прави. Са архетипским коренима, умотан у мистерију, он је симбол прошлости, садашњости и будућности. Уобичајено је да се деле према облику, пуњењу, намени, према пресвлакама: велики, мали, дебели, танки, широки, уски, везени; бели, розе, цветни, шарени; пуњени памуком, вуном, перјем, паперјем, хељдом; вунена ткана јастучница, јастуци са јастучницама од разних материјала и разних дезена, шара и композиција... Постоје и јастуци несанице, сновиђења, бриге, очаја, дилема, сузни јастуци... И оно што је најважније: сваки има две стране – ако не одговара једна, постоји друга. Било како, на једној страни се налази лице тајни.
За боље разумевање односа човека и јастука, могли бисмо се послужити цитатом француског књижевника Проспера Меримеа: Први дан љубави последњи је дан разума. Та алхемија између човека и јастука, тај узбудљив однос који датира од почетка њихове романсе, увек је био близак, нераскидив, непосредан, харизматичан, нежан, нетипичан, поштен. Људи никада не могу објаснити колико им значе јер је уобичајено па и логично да забораве оне са којима су се радовали и веселили, али тешко или никако јастук на који су им сузе капале. Када су очајни или одушевљени, заљубљени или напуштени, када су здрави или болесни, немоћни или у највећој снази, они се појаве, њиховом царству се човек приклони. Свако себе најбоље пронађе и види, упозна и сазна на јастуку.
Из стварности у којој живимо тражимо неку другу, потпунију, према којој се ова наша мери, прилагођава. Желимо сви да волимо, да будемо вољени, да радимо и волимо посао, да успемо у животу, да будемо здрави, срећни. Тражимо интимније уточиште, сигурније и раскошније упориште, сопствени свет, небо које нам нико не може одузети. Зато је јастук својеврсно огледало и метафора наше реалности и повлашћено место на којем настојимо да спојимо неспојиво, дубину и тајанственост. Јастуку признајемо своје одвајање од уходаног постојања, мишљења и осећања. Кад утихне дан и све прође, остају човек и јастук; обред који се понавља откад је вакта и земана. Са њим прелазимо у другу димензију живота и времена. На његовој ароматичној мекоти најлакше и најбрже признајемо да смо у стварном животу удвојени, са проблематичном суштином свога идентитета. Спонтано или смишљено, током дана човек заузима неку позу: на улици, у кафани, на послу, у позоришту, на свадби. Док не легне, човек је оно што изгледа да јесте, а кад наслони главу на јастук, он је оно што јесте. У дослуху с њим постаје свестан своје дневне маске и неискрености, својих промена, али и околности у којима постаје нешто друго, осим онога што јесте и што изгледа да јесте.
Живећи у празнини, људи су данас вешти глумци, а јастук их на време упозори, претресе, упути на ред ствари и потреба, жеља и могућности. Човек вешто скрива све своје, двојства и несазнату интимност, самозаваравање, самообману; у свакодневном животу једно мисли, друго говори, скрива се испод своје коже све док му глава не осети јастук. Његова дневна и ноћна стварност не поклапају се. Изгледа, двојење је начин, потреба и стил људског постојања у оваквом времену. У реалном животу се види оно што је на површини, дочим, у мрачним, кишовитим, снеговитим и месечином окупаним ноћима, види се оно што је више и потпуније у менталним и емотивним дубинама. У овом нестварном свету, онај ко жели да буде поштен према себи, на јастуку често буде немилосрдан за себе или против себе, јер се на њему јасније и снажније одјекују наши унутрашње гласови. Он ноћу оживи нешто што је током дана ретко присутно у нашој свести. У свесни део духа дневни доживљаји нам улазе у свест прерушени у ноћну одору. На јастуку многи, иако са аутентичном индивидуалношћу, празне своје мисли и своја осећања, разумеју и знају оно што преко дана не разумеју и не знају. Он је поприште сукоба човека са самим собом и једино што свакоме откопчава душу, срце, дубоко потиснуте патње, тајне сурове истине, генијалне идеје, сумануте намере. На њима је свака несводљивост могућа, реална, потенцијална, али само до обзорја и сабаха. Јастуцима је нејасно што подносимо такав живот и тако све из почетка, без икакве промене и оријентације, изнова тражећи да не живимо оваквим животом.
Са јастуком можете радити шта вам је драго – некоме је он лутка, другима огњиште, трећима само мерак. Како год, он је мера истинског обједињавања живота сачуваног у народним предањима, веровањима, митовима, сујеверју; мала мистерија, са пуно тајни сачињених од неочекиваних асоцијација, сеновитих призора. Испод њега су наше баке држале ароматично цвеће за бољи сан, новац, слаткише, бели лук, теспих, црвен конац и икону, крстић, кристале, разне амајлије и биљке; у рату се испод јастука држало оружје. Деци су јастуци посебно омиљени јер се њима радо гађају. Мирослав Антић, у својој песми Кад би јастуци проговорили, беседи: Срећом јастуци ништа не говоре / чувају милион тајни у некој белини перја. / Они су као лађе, / велике беле лађе, / што плове у немогуће, / у безмерја. / Увече те одведу. / У зору те доведу, / и зна се: све је у реду.
Живот без тајни неиздржљиво је досадан, незанимљив и неподношљив, а јастуци чувају највеће тајне, веће и од својих власника. Кажу да је човек без тајне – човек без душе. Јастуци су застрашујуће дискретни, поверљиви, ћутљиви, одани, отмени, иако имају сопствене снове, потресе, сопствену дневну осаму, беспомоћност, страх, своје ране, радости и поразе. Не постоји јастук који нешто велико, важно, значајно не скрива. Тако песникиња Сања Милетић у својој песми Бели јастук, поручује: Бели јастук зна / сву причу о о нама / дођи да ти каже / још увек сам сама. / Некада је јастук крио / наше бурне ноћи! / а сад крије, а сад крије / уплакане очи. Узнесени јастуци, због привилегије да само они знају праву и једину истину, дозвољавају свакоме да исприча своју причу, али без лажи, претеривања и скраћивања. Поруке које јастуци примају једино они разумеју, повремено обнављају, настојећи да човека спасу превеликих и нереалних илузија. Колико год били сами и усамљени, препуштени смо себи и свом јастуку са којим делимо голу истина. Он нема маску друштвене позе. На њему оживљавамо своје дечје и младалачке успомене, очеве и дедине приче, своју подсвест; он је најкраћи и најбезбеднији мост између свести и подсвести.
Искрена је наша љубав према јастуцима. Тај мали предмет не живи у себи већ у свима који га поседују. Иако немушт и ућуткан, ништа не тражи а пружа и дарује много. Ближи нам је од људи које сваки дан виђамо, које поштујемо и са којима смо нераздвојни. Он је реплика наше ДНК, аутентичан израз нашег карактера и психологије; наш рукопис, слика, отисак, параф, школа, судија, наш затвор и комоција; портрет великих димензија и ревер људске осећајности. И без нас, пун је нашег присуства, а понекад на тугу мирише. Увек отворен за комуникацију са сновима. На њему чујемо свој ритам, пулс, позиве душе и срца, осећамо сузу, али и повређено колено, раме, лакат. Сваки у својој дневној усамљености достојанствен, тајанствен и затворен као тврђава.
Сан је универзални феномен, стар колико и људска историја. Он је старији од јастука, душека и кревета. То је онај најквалитетнији и највреднији део живота, којим не можемо управљати, који се одвија мимо наше воље, а опет је наш. Фројд је тврдио да су снови краљевски пут у несвесно. Сањају сви, и они који се не сећају сопствених снова, јер свако своје снове сања. Многи песници тврде да су снови будућа стварност. Сваки сан има своју причу, композицију, семантику, своју комичност и трагизам, своју семиотику, па и лексику. Снови могу бити необични, ружни, лепи, занимљиви, обични, досадни... Ако се реалност и снови не поклапају, јастук има моћ и снагу да их уједини. Немогући снови остају као зачин животу. Кад нас сан напусти, заједно с њим одлазимо у походе драгим пријатељима, дочекујемо друге, шетамо са трећим, и све тако до сабаха. Трагови сна су блиски траговима реалности и свакодневице, изузев чињенице да се у њима губи сваки егоизам. Разумети сан значи знати тумачити његову поруку и бити у дијалогу са самим собом. Херман Хесе би рекао: Докле год је сан ваша судбина, дотле треба да му останете верни, односно: Човек мора да нађе свој сан, онда му пут постаје лак.
Сусрет са јастуком једнак је сусрету са особом коју добро познајемо, зато му откривамо и све оно што кријемо од себе. Таквим поступком препознајемо себе, а у много чему, таквим сазнањем остајемо затечени и изненађени. То је најискренији разрачун са сопственим животом и исповест пред собом. Песник Душан Матић сматра да човек никад није сам, ни у својим мислима, ни у својим осећањима, па ни у својим сновима. На његовом скривеном лицу држимо до себе и до верности према себи, иако јастук уме да препозна, наслути, подстакне, разуме и испуни самопоуздањем. Буде дана када нам пружа мир и немир, празнину и промашеност, задовољство и очајање. Јастук може да осети, да види, да доживи много тога што је у сећањима и сновима, не само оно што је на површини већ и у дубини душе и скривених емоција, излажући нас ризику да на њему препознамо своју бујну и богату емотивност, коју из ноћи у ноћ кидају различити ветрови, мисли и разноразни проблеми. На њему се одвија мимоход времена, емоција, шапутања и ћутања, суза и уздаха. Драган Лукић враћа себе и нас у детињство казивањем: Шта све има у јастуку / у јастуку на кревету / кад се спава мом детету? / Лези, игро, са дететом / па ћеш чути над креветом / песму тиху, фрулу танку. / У јастуку птица пева / о том како дете зева / кад јој чује успаванку.
Док се на њему одвија сукоб жеља и моћи, разума и осећања, илузија и реалности, и потребе да се нађу права решења, разливају се и разне друге теме, дилеме, питања, заблуде, илузије, утехе, наде, патње, старачке стрепње, младалачке илузије и фантазије, дубоке мисли, страсна осећања, узрујаност. На њему брусимо своје приче, песме, идеје, богохулимо све који нам се те ноћи укажу у мраку док младост и старост изгледају као опасне и подмукле силе. Колико пута сам прекопавао ноћ / осуђивао себе као грешника, посведочио би песник. Човек јастуку сваке ноћи посведочи своја уверења, а уз то, премешта, гради, увеличава, разграђује, спаја, раствара, деградира, тежећи ка универзалности и конкретној стварности, тражећи начин како започете трке да добије. Што прва половина ноћи гради, то друга поруши. Док смо у загрљају звезда, умемо изненадити себе хумором или иронијом, као последњом одбраном, увезујући неспојиво, растављајући давно спојено и везано. Понекад непотребно и себично указујемо достојанство својим заблудама тако што више размишљамо о томе колико смо у праву уместо да помиримо огроман раскол између онога што желимо и онога што можемо. Као компас који скрива нашу стварност, из ноћи у ноћ гомиламо илузију, занос, наду, али и сумњу јер не схватамо вредност времена и вечности. Понекад постајемо звери у тамној самоћи, са нечистим силама у себи, а само ретки срећници, са више спокоја и мира у себи и око себе, не проводе бесане ноћи, радујући се јутарњем буђењу и устајању. Такви не разумеју оне који дуже спавају, истичући да је лепота јутарњег освита незаменљива.
У својим дилемама и размишљањима, скривени и откривени, не можемо за једну ноћ стићи тамо куда смо се упутили. У тој критичкој опсервацији стварности, данима па и месецима, јастук дестилише наше мисли и осећања, да би све то у једном трену постало одлука и поука. Једна бурна ноћ на јастуку више је од сваког романа и најузбудљивијег живота. Зато је понекад добро ићи на дужи пут, мучећи и јастук и себе, размишљајући од снобизма до лудила, у потрази за правом истином и у одбрани сопственог живота. Овакве муке познаје и песник Мак Диздар, који у једној својој песми каже: Сањах / да ћу једном / изградити / мост / до сунца / ал од жеље / оста / темељ / у дубини / срца. Никад са јастука не устајемо онако како смо на њега легли. А јастук исти, згужван, у ћошак сатеран. Па ипак, и такве јастуке никоме не дамо.
Спавање на мајчином уштирканом јастуку, пуном нежности и радосне белине, још ако је на јастучници вез са поруком: Слатки санак сањај, или: Моје злато, лаку ноћ, бог ти био у помоћ, за свакога је привилегија, али и чин који подразумева посебан амбијент за спавање, у постељини пуној успомена на детињство и на прве велике тајне. Такви јастуци су пуни наслеђа, архаичне топлине минулих времена, зачудне стварности. На граници између физике и метафизике, емпиријског и духовног искуства, лажи и истине, жеља и моћи, разума и осећања, мајчини јастуци су удаљени од своје интимне свакодневне збиље, збуњени и затечени неким новим навикама и размишљањима.
На јастуку је сваки бол већи, баналан проблем нерешив, страст вечна, а дубоко потиснуте жеље само се ноћу појаве. Јастук је некоме за стварне а некоме за пусте снове, потврдио би режисер Вернер Херцог. Једини зна све што се под нашом кожом крије, зато нас лако и брзо оголи, освести, а што мрак више прекрије пороке, као у инат, јастук их нагласи. На њему се могу кршити сви табуи, забране, конвенције, а понекад сазна и однекуд докучи и оно што не разуме и не схвата.
Док раде, људи изгубе себе, а кад легну у свој кревет, они успоставе однос са животом и пронађу се. Као да боље мисле и просуђују затворених очију. Јастук им отвара врата света без лажне илузије, многостручи поверење, заједништво, слогу, пријатељство; на њему се сеју и жању вредне и богате мисли. А тек колико пута помогне да човек разреши противречност сопственог бића или конфликт сопственог мишљења. Нико и ништа не може оживети људске емоције и мане као јастук. Док му је глава у мраку, човек се приближи потпуној спонтаности – тада јачина свести и мисли попусти, дневни доживљаји му се враћају и као да их поново доживљава, у времену украденом од сна. Суочени са потребом да се понекад, кад пређемо неке недозвољене границе, вратимо себи, најлакше то чинимо на јастуку, склони да презремо и осудимо себе. Тада нам се јастук учини као неко камено гнездо усред мрклог мрака. Уосталом, не каже се без разлога да је „истина закопана и скривена у мраку“. Зато је треба ископати такође у мраку, некад док је зрела а некад док је млада.
Колико пута су поете, сликари, писци, филозофи, касно ноћу устајали из својих постеља да нешто досликају, напишу, допишу или уобличе стварност смишљену на свом јастуку. Многа открића и проналасци, духовна бокорења, песме и романи, настали су на њему. Постоји веровање да жене на јастуку више маштају но највећи писци.
Сваки јастук има свој глас, своју песму, осмех, али и свој мирис, судбину. На њима се налазе читава клупка испреплетаних доживљаја, трагедија, невероватних прича, фантастичних идеја. На јастуку се медитира, свакодневно жубори подсвест, здрав разум јеца, бунца, плаче, понекад гласно прича, уздише. Пуне се сновима, чувају сузе: Послаћу ти свој јастук. / Зна тај све моје тајне. / Можда баш њему поверујеш све о мени. / Мало је мокар. / Не брини, то је само од суза. И у најдубљем мраку, у ноћи пространој као пустиња, најлакше се слути и чезне. Док једни своју савест на њега наслоне, други сањају будни. Јастуци знају храбро да призивају, указују, приговарају, саветују. Повремене забораве и делимичне изговоре не прихватају као оправдање људске слабости и немара. Најлакше и најспокојније дишу испод људских глава, а најлепше ћуте кад их деле двоје заљубљених. Не прикривају судбину, већ је откривају позивом да је у потпуности остваримо. Они су наша заштита од стварности, манифест против отуђености савременог човека, његовог удаљавања од овакве ововремености. У њему видимо све оно што нико не би видео. Што су већа очекивања од живота, утолико су на јастуку веће патње и разочарања.
Човек је једино искрен док на свом јастуку води дијалог са самим собом. То је, мислећи своју мисао, најискренији и најотворенији дијалог јер тада нема пристојности, уљудности, обазривости. Сваки јастук је дневник нечијег живота или здружених судбина, дела и недела. Јастук оставља људима, док слуша њихове исповести, да сами суде и одлуче о својој судбини, вредностима и манама таквог живота. Он нам даје комотнију и неорочену илузију да иза стварности у којој живимо тражимо неку другу, потпунију, комфорнију и бољу, према којој се ова мери и прилагођава.
Баш је добро што јастуци само ћуте. Неке су успомене превише тужне да им се враћамо, док су сузе још болније да се на њих подсећамо.
