ЗАВИЧАЈ, усуд који ни у сновима не малаксава
У бескрају планетарних вредности, неке мале вароши, села и засеоци, гледано симболички из космоса, не постоје, али та топла и ушушкана места стоје изнад људи којима се диче, као што људи стоје изнад свог родног места којим се поносе. Човеково уздизање изнад завичаја није само природна чињеница већ духовна димензија. Код наших људи постоји уверење да ретко ко на планети више пати и тугују за својим родним местом од Балканаца, иако је завичајна носталгија светски бол. Можда због тога што су тапију на мултиетничном Балкану одувек имали људи аутентичне историје и културе, пуни душевности, који тешко подносе сваку промену, сваку другу стварност, туђе навике, док је Запад увек био само Запад и никад није био нити може бити Балкан. Наравно, људској природи је својствено и нормално, па и пристојно, да завичај, као простор успомена и сећања на детаље из детињства, идеализује, да га болећиво ретушира, улепшава. Тим пре и више ако је оно било необично, романтично, са примесама митологије и сујеверја, јер је то лични доживљај и емотивна перцепција коју нико никоме не може спорити ни порицати. Зато га је лакше волети, слутити, осећати, него о завичају писати.
Улога завичаја и завичајности, као вредносне категорије, у конструкцији идентитета врло је значајна и тој теми се у антрополошким, социолошким, демографским и етнолошким круговима придаје све већа пажња јер представља релевантан културолошки феномен будући да је неодвојив од живота и емоција, традиције и успомена, од судбине појединца и колектива, литературе и уметности. Познато је да околина, а поготово родно место, делује на људе, да обликује њихов карактер и менталитет и да их, касније, чврсто веже за себе, што је била судбина многих угледних и познатих људи. Завичај је изнад живота натопљеног прошлошћу и узвишен простор у којем се сусрећу наслеђе и обичаји. Меша Селимовић истиче: Није то само необјашњива веза између нас и завичаја, већ и колоплет наслеђа, историје и цјелокупног животног искуства везаног за свој крај. Генерације и покољења траже и налазе у завичају архетипске слике своје генеалогије, старозаветних предања, иако нико не може верно замислити своје претке даље од две лозе. Један израелски песник је устврдио: Човек је само копија свог завичаја, а Т. С. Елиот каже: Завичај је тамо одакле извиремо. Велики песник Гете рекао је да човек све дугује завичају.
Велика романтична душа завичаја, која поседује лирске стазе и епску снагу, једнако комична колико и трагична, опире се олаким тумачењима – колико им измиче, толико их одбија. На питање шта је завичај, етимологија нуди доста дефиниција, док Милош Црњански тврди: Завичај је оно што осећате у свом срцу. Углавном, сви одговори се своде на филозофско и искуствено, на метафоричко и симболичко, на асоцијативно. Овај топоним, где је свако од нас први пут спознао радост живота, имплицира да је реч о много значајнијем феномену и појму од конкретног простора. Завичајност импресионира тиме што има филозофску поруку, што призива добру срећу и заштиту од свега што може угрозити човека, и уз све то има људски темељан однос у својој ширини и дубини. Ту ноту импресивности завичај је задржао у готово целокупној људској историји. Што би рекао песник: Завичај је мера за све у животу: за љубав и лепоту, пријатељство, нежност, за доброту и успех.
Завичај је једно од чуда овог света које вековима одгонетамо и још га одгонетнули нисмо. То је најстарије, најневероватније, најпространије станиште које носи у себи кôд и шифру; то је светлост која у несагледивом чудном времену, празнини и полумрачном пространству нигде не почиње и нигде се не завршава, и неисцрпно скровиште свега. Изван затворености и довршености, заштићен од сваке своје недоумице, завичај меша стварност са маштом, а нове дефиниције и тумачења са традицијом.
Запамћени доживљаји из детињства и младости светиња су која се ни са чим не може поредити. Успомене на мајку и оца, на обичаје, језик, културу, на одрастање, свако од нас чува како се не би изгубио, а детиња слика родног места, уздигнута у домен архетипског симбола, најискренија је перцепција и образац за цео живот. Те слике имају тајанствени призвук нечега што је највредније у животу сваког човека. А човек који се сећа себе као детета јасно се одређује не само према свом завичају већ и спрам глобалних утицаја, нових тенденција и обичаја. Што годинама те слике одмичу од памћења детињства, од онога што је давно прошло, оне постају изоштреније, јасније, ближе. Многи пред крај живота забораве шта су јели за доручак, али из периода детињства све памте. Док смо млади, мислимо да о свом родном месту знамо све, „у ствари завичај о нама зна све“. Тек у зрелим годинама сазнајемо колико је душа завичаја значајна и велика. Сликар Војо Станић, у једној исповести, истиче: За сваког човјека, за његово формирање, најважније је тих првих петнаестак година. Тада научиш језик, почињеш да упознајеш људе, свијет око себе; то је кичма. А и доживљаји су најснажнији. Слику коју понесеш из дјетињства, из родитељске куће, послије само уљепшаваш или је, ако баш немаш среће – поквариш.
Веза човека и завичајности трајна је и нераскидива упркос чињеници што људима прави збрку од живота. За родно место дишемо, живимо, мремо. Свет је један, живот је један, па и завичај је један. На њега се ослањају мисли, сећања, речи, памћења, дела, истина. Песникиња Ведрана Љубичић подсећа: На овој пустој, измученој земљи, јаче се воли, лакше се дише, мање уздише, слабије боли. И овде и онде и тамо и било куда, од родног места не можемо побећи. Он је наше обележје, наш корен и наша најдрагоценија и највећа имовина, димензија света, место усхићења и неспокоја. Дах и ритам су му јединствени и аутентични. Верно преноси пулсирање живота и народне душе: има своју нарацију, нуди јединствен доживљај и спознају света, природе и родне куће. Поседује топлину, блискост, слогу, присност, али и илузије са којима се мучно живи. Понекад је сан уоквирен јавом, други пут нереална визија, најчешће страст и преокупација, али и неостварена поетика, иронија, узалудна енергија. У његовим пространствима запретених сећања почивају тајне свих времена и потомака. Кроз завичајност човек исказује себе, док завичај у себи сажима његову судбину. Људи се радују завичају као дете мајчином загрљају, сматрајући да су његове границе међе света, са пуно искрене топлине и неисцрпне љубави. Без њега човек је у нескладу са собом, са својим сећањем и трезвеним доживљајем стварности. Цео свет од завичаја потиче и у њему се огледа, каже писац.
Па ипак, смисао за реалност и објективност о завичају зна бити у сенци моралисања, привида и сумње. У новом времену промењених схватања, мучно је изаћи на крај са њим. Тешко се потпуно сложити, још ризичније дефинитивно растати. Дилеме су увек присутне, сем кад дође време коначних одлука и рачуна, када га напуштамо или му се потпуно приклонимо. Малосеоски менталитет, оспоравање свега, тамне стране живота без довољно изазова, инспирације, слободе, карактеристике су оне друге стране завичаја. Понекад је и „проклета авлија“, без довољно ширине, лепоте и висине, илузија са енергијом цинизма. Истина, у завичају постоји више мира, понекад и привидног, а мање приватности. Тешко је у свом месту срести човека који не сматра да је учинио више него што му је признато јер се туђи успеси и свака врста индивидуалности не прихватају са одобравањем. Кад је наш народ опраштао бистрину, визију, способност, док у туђини опрашта свакоме све? Како време одмиче, уместо одговора на давно постављена питања, наилазе нове дилеме. Понекад је вапај и читава та кукњава са завичајном блискошћу тугаљива и смешна јер треба бити искрен: свака мања средина има свој фолклор, накарадност, своју некултуру. Уосталом, завичај је као поезија: једно време нико је не схвата и не прихвата, а потом, кад она почне свој други живот и накнадно разумевање, стижу награде и признања.
Од постанка света људи се селе. Хиљадама година товарили су своју имовину у коњске запреге и путовали према неким бољим пашњацима и ораницама. Балкански простори никад нису били тога поштеђени. Прошлог и овог века, наше вароши биле су пуне птица које су сваког дана напуштале своја гнезда у потрази за срећнијим животом.
Цивилизација је суочена са кретањем сиромашног становништва ка богатим земљама зарад бољег живота, али и из других разлога: политичких, ратних, професионалних, ради школовања, или што би рекао Паскал: Свако трага за срећом, чак и онај који намерава да се обеси. У неоствареном простору и времену, између стрепње и искушења, могућности и наде, живети једноставно није једноставно, због чега су људи принуђени да крену ка свету отворених могућности. Свет пун радозналаца, вођен најразличитијим потребама, па и људи без јасног циља, случајно или у потрази за изгубљеним животом, за новим идентитетом, постају мигранти. У свом интимном пртљагу и миразу носе завичајни бол, празнину, тишину, почесто и бесмисао. Понеко је са собом понео и угарак да негде другде подложи огњиште налик на оно које је оставио. Уосталом, „неки људи боље осећају сунце кад му окрену потиљак“.
Сваки губитак родног места доживљава се трауматично јер се оно не може заменити новим. Све као да смо већ чули, прочитали, доживели, па ипак, да ли би завичај добио такав значај какав има данас да свет није постао масовно миграционо станиште?
Није исто напустити завичај у зрелом добу и у детињству, једнако као што је велика разлика између оних који су морали отићи и оних који су тражили више. Ако се то уради у зрелом добу, човек живи необичним двоструким животом, дочим, ако се то деси у млађим годинама, завичај се брже и лакше заборавља, мада временом, као што свеће догоревају, и они желе да у миру и у свом духовном амбијенту догоре у кући у којој су рођени. Кад напусте родно место, људи не напуштају живот, који никада није далеко од завичаја, иако је то одвајање од начина живота. Многи мало размишљају о томе шта тиме добијају а шта губе јер у туђини бољи живот је у изгледу, иако многима године пролазе у понижењу. Огромна већина се изјашњава како су више изгубили. Од првог дана пореде се стара и нова средина, сажимају се животне линије, своде рачуни. Иако се у много чему налазе сличности, у емотивном смислу то се никада не може поредити. Никоме није лако да се укорени у новом свету и простору. Ма шта радили, ма чиме се бавили, свесно, несвесно, мрско или драго, они који су из неких разлога емотивно везани за своје родно место увек ће остати у дилеми да ли су погрешили или нису. Такви, који су прекинули и затамнили свој претходни живот, остају дезоријентисани целог живота.Треба нагласити да урбани човек кад оде у иностранство има мање емотиван однос према свом граду него људи са села. Завичајни дух може се одселити са онима који су му давали посебност и градили идентитет, али ће увек призивати сећања, прошла и нестала.
У новој средини брзо се заборави немаштина и свака мука која је човека отерала у свет. Једна средина напуштена, друга није по вољи – све као да личи на насиље: како заборавити капиџик, мајчине руже и шуруп, шефтелије, замбак, мутвак...? У новом прибежишту људи постају власници тапије на две историје, две географије, два језика; судбина између два света, сведена на латентну потрагу за бољим животом.
Близак и далек као људско сећање, завичај се носи у дамару, души, у сну и на јави. У туђини завичајност добија своју судбинску стварност, неслућену лепоту, траг заноса. Одвојени од себе („сви смо помало постали странци у сопственим животима“), уроњени у своју самоћу и властиту празнину, људи живе живот који је најчешће погубљен, „без смисла важности времена и свог трајања“, скривајући од себе и других све оно што је рођењем у њима. Мучени романтичарском и узнесеном носталгијом, наши људи „залазе у мрак и магле своје душе, зазирући од сумњивих дубина своје судбине“. Чежња, патња, туга, најчешће су речи које објашњавају њихове емоције. Нит могу у њему, нит могу без њега. Напуњени муком, они мало осећају стварност и садашњост, углавном живе прошлост, слутећи повратак и останак. Где се денути, куда се померити, како спојити тело и душу кад је све уско, спутано, тамно, сужено, ограничено? Добровољно изгнанство. Где нема живота по вољи, остаје да се измишља. И што дуже бораве у таквим условима, то је родни крај привлачнији, слађи, узбудљивији. У сталном процепу и раскораку између свакодневице и завичаја, људи као да паралелно живе два живота: иза и испред себе, односно, два нивоа стварности, између којих врата нису затворена.
У туђини завичај се приказује у најлепшем светлу и великом значају, са успоменама које су толико лепе да је у њих тешко поверовати. Завичајност егзистира у бојама светлости небеског и земаљског порекла, или као магија топлоте и живота, где се светлост рађа, сања и прелива из душе у свакодневну мисао. Дух завичаја разгаљује, очарава, усрећује. Такве носталгичне слике, увек топле, поједине штите, друге прогањају. Кад би се патња могла продавати, где би многима био крај? Док је боравио у Турској код рођака, мој отац Јупо чуо је од њих овакву жељу: „Кад бисмо могли још једном пре смрти да обиђемо наш крај.“ На очев упит: „Па зар ово није ваше?“, одговорили су: „Не, ово никад није било нити ће бити наше. Наше је оно тамо у Бистрици, код Бијелог Поља.“ Тамо, где припадам сва, / тамо, где у чежњи живим, / тамо.. ./ јер не могу да се смирим, / путујем сваке ноћи...
У језику и говору људи у нигднини заувек се осећа и чује траг прошлог времена, а тек обичаји, гастрономија, игра... И куће се украшавају завичајним орнаментом, а за државне и верске празнике, крсне славе, уз завичајне песме служе се „своја“ јела. Са таквим песмама почињу дружења, весеља и прославе, у дерт се залази, са мераком се наздравља и весели. Ако тога нема, као да нема славља.
Наши људи у иностранству код малих тема на великим су искушењима, осуђени да своју прошлост два пута оверавају и афирмишу. Између „тамо“ и „овде“, где у себи тугују а изван се радују, између свакодневних питања и дилеме, одвојености и изгубљености, самоће и напуштености, са пуно цинизма, ироније и предрасуда свих врста, живе на одстојању од сопствених емоција и судбине између два света. Етичка, па и етничка димензија разлика, сваковрсних, свевремених, али врло конкретних, а носталгија емитује дух у коме се тешко просуђује и мисли. Деконструкција животне ауре, ход по мукама. Туђина је насиље над човеком и над његовим најинтимнијим емоцијама; она угрожава и сам смисао његовог постојања и његовог идентитета. Изнуђена отаџбина није брижна мајка, нити су придошлице анђели. И док поједини у таквим условима будни сањају завичај, други се по буђењу питају: „Да ли сам спавао у свом или у туђем кревету?“ И када стекну оно што су желели, њих жуља дефинитивни повратак у родни крај. „Што смо дуже у туђини, завичај нам је све ближи.“ Уосталом, показало се да наши људи не могу побећи од себе самих и да своју природу носе са собом где год се налазили.
Изгубљена завичајност је тема и израз сваке националне литературе, филозофије, уметности. Немачки писац и филозоф Новалис сматра да је филозофија туга за завичајем – нагон да се свугде буде код куће. Небројени уметници бавили су се мотивом завичаја, што само говори о томе колико је ова појава значајна. Из овог феномена настајала су величанствена дела: симфоније, слике, песме, бисери светске литературе, врхунска књижевна остварења. А тек колико награђених прича, ликовних радова, есеја, докуметарних филмова на тему о завичају: Што ме нека звезда прати, / где год свратим, / она сврати, рекао би песник Манојле Гавриловић, док би писци знали рећи: Кад пишемо о завичају, не недостају нам речи већ завичај. Многи песници, који се сматрају огледалом свог родног краја, напишу на хиљаду стихова, а најлепши буду они који говоре о завичају. Сликару је родно место најпожељнији и најинспиративнији амбијент и мотив, док писци, што више беже од завичајности, она их немилосрдно прогања. Многи завичаји постају планетарно познати захваљујући својим бившим житељима, угледним и признатим светским величинама.
Поражавајућа је слика наших напуштених села у којима се гасе људи, природа, патријархална породица. Зарасле утабане стазе, силуете старих камених и дрвених мостова, нестали извори и вршаји, млинови самују давно замандаљени. Села жељна прела, мобе, вршидбе. Тишина, празнина, врућина, тешка спарина – несрећа нашег поднебља – опште урушавање сеоског живота, а још живи мајке и очеви постају архетипске фигуре патње, страдања, пропадања и нестајања. Песник Зоран Вучић даје слику таквог села: Само ветар још отвара врата / кућа стара што се паду нада. / Украј зида цвета бела рада, / а коприве ничу из преграда. / Живи кућа, живи кућна змија, / мали свет се свео на тишину. /.../ И праг кућни више не сведочи / зашто га је секира ранила. / На опанак ни чизма да крочи / под кров где је ватра жуборила. Па ипак, и напуштено огњиште може грејати људску душу, дозивати срећу, коју многи препознају и налазе у својим сећањима и успоменама.
И у таквим селима данас се могу видети, истина ређе, нове лепе и раскошне породичне куће које су направили њихови бивши житељи. Углавном су празне, сем у летњем периоду када је време годишњих одмора. Што би луцидно рекао Арсен Дедић: Завичај ради само у јулу и августу! Заогрнути сазнањем о пролазности непоновљиве завичајне лепоте и узбуђени као деца, у села се једино враћају пензионери, настојећи да своје последње године живота поклоне истинској власититој целини. Неки би рекли: И Одисеј се после 20 година лутања и ратовања вратио свом завичају. Имајући иза себе читаве животе, а испред остатак, баждарени завичајним калупом те призивани успоменама из детињства, они повратком у завичај праве интимну инвентуру, усељавају се у драге слике своје младости, сабирају живот, враћајући се некадашњем говору, гласу, акценту. За њих је такав повратак враћање дуга свом родном месту, ходочашће које им доноси спокојну радост, ревитализује живот, са изгледном шансом да једно време живе и после смрти.
Срећни или тужни, где год живели, коју год славу славили, колико год се селили, шта год радили и чиме се бавили, у којег год бога веровали, којим год језиком говорили, са које год чесме пили, место рођења има арому и укус почетка и краја. Са дубоким трагом у ткању душе, то је наш усуд, судбина и терет који ни у сновима не малаксава. Или, што би дете из вртића рекло: Завичај је завичај и кад те завије у очај.
