ЈЕЛЕНА ‒ БЛАГОВЕРНА ОСВЕТНИЦА
Волим да се у топла јесења поподнева, баш око Срђевдана, прошетам до Гардоша. Сама, лаганим кораком, уз Синђелићеву улицу. Блага задиханост бива награђена волшебним видиком сатканим од спектра постојећих и измаштаних боја. Поглед на београдску страну нуди умекшане облике, док су земунске контуре привидно оштрије. Дунав умирује, банатска равница успављује, брдовити обриси Србије побуђују немире. Старо земунско гробље у позадини даје равнотежу, свему. Тај Срђевдан памтим по њој. Дојездила је из долина древне Рашке. Накратко је застала на Авали да би се одморила од дугог пута према панонским недогледима. Сада, као и заборављене 1127. године када је пошла за ослепљеног угарског принца Белу. И овога пута била је одевена у беле хаљине с невестинским велом на глави. Плавокоса. Бистрог погледа. Вилинског држања. „Толико тога бих желела да знам о теби. Древни списи веле да си ти старија кћи рашког великогжупанаУроша I, који је можда био син Марков. А Марко је вероватно био млађи брат жупана Вукана. Поп Дукљанин казује да је Вукана и Марка на чело Рашке довео Бодин, силни дукљански краљ. Јеси ли се ти, Јелена, брачним заветом прва обавезала угарском двору или се можда још твоја претпостављена бака, Маркова жена, из северног краљевства спустила у Рашку? Имају ли право они који у имену твога оца Уроша, од мађарског ur у значењу господар, препознају загонетну везу”? Осмехнула се, климнула главом и одмахнула руком. Збуних се још јаче. „У мојим визијама ти си посвећена супруга. Заборављам да је твој брак био брижљиво одваган, па помислим да си упркос насушном интересу заволела Белу, слепог још од дечачких дана. Никада те није видео. Кажу да је додир слепца необично чулан. Није те могао помешати с другима, премда се кроз векове проносе гласови о његовој похотљивости према куманским робињама”. Ућутах. Пред мојим очима указао се призор сабора у Араду на ком је Јелена, угарска краљица рашког порекла, захтевала и добила смрт шездесет и осам великаша за које се сматрало да су били умешани у сакаћење Беле II. Сетих се како је краљСтефан II, бездетан и уплашен за славу трона, наредио да његовог братанца Белу не само ослепе, већ и да га ушкопе. Џелат се сажалио над судбином убогог дечачића и његовог стрица заварао крвавим мошницама неког на брзину пронађеног пса. Краљевски стриц је ослепљеног братанца напослетку ипак одредио за наследника угарског престола. „Ти си, Јелена, истрајно злопамтила оно чему ниси присуствовала. Показала си мужаствену одлучност верујући да је тако праведно и због тројице синова и две кћери које си Бели подарила. Чврсто си веровала да своју децу можеш одбранити од усуда, породичног и историјског. Поједине хронике овековечиле су твој окрутни лик. Је ли освета заиста толико слатка”? Ћутала је. Тмина и хладноћа обавијале су нас све јаче. Чудесна измаглица што све памти подизала се из дунавских вода. „Јелена, кончина твојих синова беше горка. Геза је умро после двадесетак година владавине задојен мржњом према млађој браћи. Ладислав је отрован недуго пошто се уздигао на престо. А најмлађи плод твоје утробе ‒ Стефан, још од младости своје потуцао се од немила до недрага страхујући да би му Геза могао нанети велико зло, равно ономе које је претрпео њихов отац. Скривао се Стефан у двору славног Барбаросе, видео је и Венецију и Царство Ромеја. Верујући непоузданим обећањима Грка, упустио се у борбу за престо. Оно што је Геза намеравао, остварио је његов син, млађани краљ Стефан III. Лета Господњег 1165. твој унук наредио је да му стрица и имењака Стефана IV уморе баш на овом месту. Унакажени леш твог најмлађег сина бачен је низ бедеме земунске тврђаве. Гезини потомци тријумфовали су над крвљу твоје крви. Тебе одавно више није било међу живима”. Низ Јеленино етерично лице склизну једна суза. Недуго потом и друга, трећа, четврта. Беше то безгласни плач. Претрнух. Инстиктивно се окренух према старом земунском гробљу. Тишином је одзвањао неумољиви принцип равнотеже. Срђевданско вече пловило је даље.
Бела II, Угарска илустрована хроника
