ДЕСИСЛАВА ‒ ДОСТОЈАНСТВЕНА ПРОГНАНИЦА
Био је топли октобар. У зраку су се наслућивали варљиви титраји Михољског лета на заласку. Пожелела сам да то поподне проведем сама, далеко од свих. Са сећањем на један документ. Чува се у Дубровачком архиву попут мноштва других листина без којих би српска историја остала убога. Данима сам заспивала и будила се мислећи на траг утиснут у пергаменту исписаном о празнику Светог Стефана 20. августа 1189. године. Ушетах у Стари Бар и попех се до Лонџе. Погледом обухватих Барско поље с модерним градом, плаветне недогледе и врхове Румије. Док ми се поглед спуштао на звонике и минарете, древне и скорашње, осетих у коси ледени ковитлац који се подизао из провалије. Зачуо се езан, а недуго потом и црквена звона. Села сам на још увек топли камен, једино што је преостало од славне катедрале Светог Ђорђа. Затворих очи и угледах Десиславу, супругу великог кнеза Михаила. Нечујно се спустила крај мене, додирнувши камен, руком необично белом и хладном. „Да нема документа никада не бисмо сазнали да си уопште постојала“. Пркосно се насмешила тамним очима светлог одсјаја. „Мучи ме твоја судбина, кнегињо. Прогања ме мноштво непознаница. Ноћима чујем твоје кораке. Одзвањају каменим плочницима неког града, није ни Бар ни Дубровник. Чујем шуштање твојих хаљина, видим обрисе твојих бродова, падам у дубоку воду обележену њиховим газом. А када изроним пред очима ми документ. И мислим о томе како сведочанство о теби нису оставили ни бенедиктински животописци, ни византијски хроничари, ни латински аналисти, ни крсташки путописци, већ си споменик од речи латинских сама себи подигла. Прва си наша владарка која је издала један службени документ. Сурово прагматичан. Своја два брода уступила си дубровачој општини на коришћење док не будеш одлучила да напустиш град који ти је пружио уточиште. Захтевала си скромну надокнаду у износу од сто перпера у случају да буду оштећени. Трудила си се да се како тако сачуваш од немаштине и неизвесности дајући у закуп једино што ти је остало од Дукље поносне, краљевства од прве.“ Њена хладна рука додирну моју устрепталу главу. Осетих чудесно олакшање. Наднаравно. Старо много векова. „Док су ујаци мога мужа Михаила пленили околину Бара, бесомучно уништавајући једнако летину и људе, које без гриже савести називаху просто Грцима, стајала сам на овим проклетим висовима. Румија у мени буди ужас, мада знам да тебе умирује. Стефан Немања је с Мирославом, Страцимиром и осталим Рашанима желео да поврати отету му дедовину. За Михаила, потомка своје сестре, није много марио. Михаило ме је волео љубављу која надилази краљевства и земна времена. Стојећи на висовима Румије одлучили смо да се растанемо. Обоје смо веровали да је то само привремено. Тајним пролазима који и данас постоје, иако им археолози још увек нису ушли у траг, ушуњала сам се у опседнути град. Након неколико дана у пратњи оданог нам епископа Гргура Барског, жупана Гердехе и Црепуна, казнаца Грдомила и још неколицине племенитих Дукљана, спустих се до морске обале пролазећи посред згаришта. Укрцасмо се у два брода. Пловидба до Дубровника била је болна. Предуга. Стегох срце. Гледала сам високу обалу. Бар је постао једва видљива тачка на мом духовном хоризонту. А дубровачке ноћи... Молим те, не могу даље овако, у непрекидној потрази за изгубљеним краљевством и изгубљеним мужем. Стизале су до мене вести о Михаилу, али ниједној нисам могла поклонити поверење...“ Зацвиле тужно Десислава и спусти главу у моје крило. Њен бол надјача сва звона и све езане који одјекују овим местом на рубу провалије.
Бар, Св. Катарина
Црква је обновљена 2018. године
