С О Ф Р А,
култ и душа фамилије, снаге и слоге
Недавно у друштву чујем исповест свог блиског пријатеља: „Жену и мене позову на недељни ручак зет и кћерка. Преплави нас радост због тога јер дуже нисмо видели своје унуке. И да не дужим, тек што смо сели за трпезаријски сто, огласи се долазни сигнал СМС поруке за унуку, која уз извињење пође у своју собу. Недуго затим, позвони телефон унуку. Да не би сметао, и он нас напусти. Завршисмо са ручком без њих. Али, само што смо прешли у дневни боравак, зет се прихвати лаптопа, а наша кћер позва мајку да гледају неку ТВ серију. И шта даље да вам причам – све је почело и завршило се комично. Одмах смо сели у ауто и вратили се у свој дом. Ето, уместо ручка, прича о ручку, уместо живота, прича о животу, о растакању породице, о новим обичајима и правилима која нагризају нашу суштину, разједају живот, о глупостима којима се више нико озбиљно не бави.“
А само пре неколико деценија, уследио је мој коментар, тамо где се софра постављала и где се од вајкада поштује старији, оваква комоција и бескрај слободе нису могли бити ни фикција. Нажалост, сада свако слави себе и свој доживљај стварности, без обзира на то што тиме излази из елементарних оквира пристојности и обичаја. Померена је граница доброг васпитања, разрушена је хијерархија унутар породице, а тамо где нема слоге, међусобне љубави, планова, савета, договора, нема ни среће ни радости. Нема више оца као главе породице и ауторитета, нема мајке као чуваркуће, која је вољена и поштована. Слутећи овакво време, Алберт Ајнштајн је изрекао опомињућу истину: Бојим се дана када ће технологија надрасти међуљудске односе. Свет ће добити генерације идиота.
У нашој традицији, поред кућног прага и огњишта, софра спада у најважнији симбол сваког дома. Заједничка Христу, Мухамеду, Мојсију, Буди, свим религијама и нацијама. Сви су је имали испред својих богомоља, око којих су се окупљали, али и у својим домовима. У покушају да прецизније дефинишу софру, поједини антрополози су се служили аналогијама, неприличним метафорама, разним стилским фигурама, други више слутили него што су изрекли. Софра се отима језику јер исувише скрива, тајанствено ћути, подразумева, наговештава, нуди. Да ли „смишљено“ или нехотице, тек она је остала спонтано недоречена иако није високо ни далеко од нас.
Реч софра је арапског порекла. У појединим крајевима назива се и совра или синија. Синоними су јој трпеза па чак и огњиште. Софре су округле, различитих величина, најчешће високе око четрдесет центиметара. Та геометријска форма указује на целину, јединство, потпуност. Код нас су се правиле од буковог дрвета, сушеног пет-шест година како не би пуцале и како би дуже трајале. Склапале су се без лепка и ексера, дрвеним клиповима. Такве софре, уз адекватну заштиту и одржавање, могле су служити и по сто година. У појединим домаћинствима постојале су и дечје софре, на којима су девојчице училе да развлаче јуфке за пите, месиле хлеб. Осим што се за њима обедовало, на софрама су се правиле палачинке, секло се месо за сушење, спремала се зимница. Без обзира на своју функционалну обичност, она никада није имала проблем који се тицао смисаоног интегритета и светиње.
Софра је универзални феномен у којем се очитава антрополошка, карактеролошка, етнолошка, етимолошка и филозофска димензија драгоцене смислености наших обичаја. У онтолошком смислу, кроз софру се транспонује лице и наличје микрокосмоса. Она није само биолошка, још мање физиолошка чињеница; није ни потреба ни потрага за хлебом. Софра је увек недовршена игра, сцена на којој се само мењају актери, говори једним језиком, добро познатим и разговетним свим људима. Она је еманација мира, складности, поетске топлине, уравнотежености; афирмација вредности и вечита пулсација људске природе. У њој се крије суптилна есенција човековог емотивног, духовног и телесног бића. Она је архетип вечности, пролазности, живота и смрти. Јунакиња нашег и минулог времена. Иако без биографије, она има своју историју, заједничку са природом и људима. Најверније сведочи о души народа и о његовој исконској природи, о животу, како свакодневном тако и оном посебно значајном за човека, јер за њу се мора сести и њој се покорити. Била је одувек заштитни знак кућног гнезда, окачена на зиду крај лампе, са својим борама и урезима, са својим причама, које не би могли испричати ни најмаштовитији писци. Софра не треба ништа да доказује, ничим да се хвали, сем да се собом поноси.
Једноставност којом су одисале наше куће говори о скромном животу њихових становника. У тим кућама, у којима је понегде живело заједно и више генерација, од јутра до мрака, радили су се најједноставнији послови. Домаћин је био велики ауторитет, али реч његове жене се поштовала и без поговора спроводила. О томе колико су наше мајке поштовале своје најближе, најбоље говори обичај по коме су обавезно устајале кад у собу улази мушки укућанин. Наше баке и мајке имале су потпуну слободу у вођењу домаћинства, уз незнатна интересовања за живот и збивања изван своје куће. Биле су пуне правичности, истине, верности, милосрђа; разборите и непогрешиве у својим проценама. „Кућевне“ до патолошког, све су држале под контролом. Уосталом, и пословица каже: Не стоји кућа на земљи, него на жени. Болесне од љубави према својој деци, посебно према онима који су се школовали. Сваки њихов долазак оне би одболовале, настојећи да им у свему угоде, а понајвише богатом софром.
Окупљања за софром били су најдрагоценији фамилијарни тренуци који представљају изоловану и посебну визију стварности својеврсног обреда, који је људској цивилизацији иманентан од искона. У тим суптилним правилима међусобног опхођења знало се ко први треба да седне за софру, ко седи у челу, ко седи поред њег, где седе гости, ко први узима храну и подиже чашу, када се устаје, ко служи. Сваки укућанин имао је своје место, знала се хијерархија односа. На све софре се гости зову изузев на породичну. „На ту софру су нас отац и мајка само једном позвали: кад смо проговорили и показали нам где је наше место“. Окренути једни другима, за софром су људи клечали; седели на коленима или на једним подвијеним коленом, а најчешће седели на земљи, на некој простирци или на ниским троношцима. Код муслимана, мушкарци би прекрстили ноге, а жене, са ногама подвијеним пода се и са пешкирима преко крила, који су их штитили од поливања и прљања. Преко софре се није стављао никакав прекривач. Углавном се јело из дрвене или земљане посуде, најчешће ћасе, или из сахана од бакра, из распарених тањира различитих облика и величина, дрвеним и металним кашикама, без виљушки и ножева. Ако није било довољно кашика, онда су се наизменично „полагали“. Традиција је налагала да нико не једе док домаћин не благослови хлеб, разломи га рукама и подели укућанима. У бројнијим породицама, кад не могу сви стати за једну софру, прво су обедовали мушкарци /“велика софра“/, па жене, и на крају постављала се „мала софра“ за деца. За домаћицу је било лакше поставити истовремено три софре: мушкарци једу за једном, жене за другом, а деца за трећом. По завршетку обедовања, нико није устајао док се софра не распреми. У летњим месецима, када се много радило, софра се постављала само увече, а зими по неколико пута дневно.
Ритуал за софром пун је достојанства у коме се поштује хлеб и остала храна, домаћин, господар, ауторитет. Песник Витомир Пушоњић најбоље о томе сведочи: У свакој софри / Прво мјесто у првом крају / Било је домаћина куће / До домаћина је комшија / А треће је кумовско / А до кума пријатељ куће / Који је узео или дао чељаде у кућу / И тако све по божјем или људском реду / Па кад се изређају сви људи / Ондај жене исто по реду и пречини / До жена младеж / А ђеца нијесу могла за софру / Јер је софра озбиљна ствар / И за њом нема мјеста / Ономе што јој није дорасло.
За софром су сви равноправни: она нема комплекс круне, звања, титуле, силе, величине, снаге, ума, лепоте, година. Живот припада свима једнако, а за софром се то најбоље осећа. Јести са неким, што у најбољем случају значи делити исту храну, подразумева потпуну равноправност и пријатељство. Обедовање за софром, или подела истог оброка, је чин који неоспорно укида сваку дистанцу и сваку хијерархију. И још нешто, у литератури има доста примера из којих се види да је дељење јела нешто интимније и социјално значајније од дељења постеље. Кад домаћица постави софру, све се одлаже, оставља, заборавља. Ако их је и било, тада нестају нечисте и зле силе. Софри се предаје душа, колико год да смо у великом послу, игри, медитацији, релаксацији... Она је хранила обичне људе, јунаке, али и велике мисли, генијалне ствараоце, грандиозне уметнике. Откривала је, мирила, кумовала, братимила, уздизала... На њој се налазило оно што домаћин има а госту приличи. Док су за софром, људи губе осећај за време, за речи, за стварност, за фантазију, за грех, страх, част, за моћ, лаж, постају понизни, скромни, милосрдни, као да нису посве у својој стварности: они су за себе, у себи и изван себе. Гладан човек је без своје половине.
Софра је била разбој на којем се плела народна култура, васпитање, етичке вредности, навике, најлепше шаре у композицији обичаја. За њом се учило лепом понашању, моралу, достојанству, али се и стварала блискост, сродност и присност. Уосталом, храна је основ сваке културе, али и симбол животне радости, задовољства и међуљудске блискости. Док се обедовало, мало се причало, али оно што се каже, било је веома вредно и значајно. Поред едукативне, софра је имала и сакралну димензију човека и породичне културе. Она сједињује све разлике, а они који су за њом, имају савршен мир са собом. Њена аура, све са словенским, оријенталним и византијским садржајима и порукама, у романескним облицима, величанствена је. Понекад је личила на бајку, а наше мајке на виле које јој служе. За њом су ницале клице многих значајних националних, државних, литерарних, уметничких, али и оних најобичнијих свакодневних одлука и судбина. У миру и у рату, у немаштини или благостању, бучно или дискретно, софра је давала могућност да се предахне, да се ресетује ментална и енергетска аура, да се посвети пажња онима које највише волимо. Из сванућа, потрошеног дана, кад немамо ништа или имамо све, за софром добијамо своје. Традиционално, ауторитет софре не подноси тешке речи полемике, свађе, сукобе, па ни грдњу деце. То се обављало пре или после, јер је обедовање узвишено стање посвећене будности и мудрости, али и најбољи учитељ уму и његовом размишљању.
Док се обедовало, наше породице су биле тврђаве љубави, формиране за вечност, без обзира на то где се ко касније налазио. У дугим зимским ноћима, деда избразданог чела држао је своје унуке на крилу, о свему им беседио, понајвише о јунаштву, слави, легендама, о прошлости своје фамилије, братства, племена, а унуци са лакоћом памтили и по десет својих „пасова“. Зато је софра душа наше традиције и народног памћења. У таквом амбијенту деца су расла и сазревала уз пуно љубави; здрава, успешна, весела, за разлику од данашње, која одрасту не упознавши ни своје родитеље. Као пример за то наводим текст који кружи друштвеним мрежама: Синоћ сам остао без интернет конекције, па сам мало разговарао са родитељима. Фини неки људи.
Чувам у сећањима као најдрагоценије слике свог детињства успомене из периода дугих и хладних зима, великих снегова. У нашем подруму било је свега, а кључ је држала само мајка Хавка, која га је вешто и са лакоћом скривала, сматрајући то природним и неизбежним. Бројна породица, а свако нечега жељан. Чини ми се да нико од нас није имао више гостију. Најузбудљивије приче слушао сам током тих дугих зимских ноћи. Понекад нисмо смели да будемо са одраслима, па смо налазили начин да се сместимо у неком ћошку, правећи се, док се играмо, да их не видимо и не чујемо. Отишли би у другу собу, али тамо је било хладно јер се загревала само уочи спавања. Наравно, софра је била испред гостију, пуна мајчиних специјалитета из подрума: сушено месо, паприке пуњене млеком, сир, печени кромпир, екшијаш од сувих шљива или неки слаткиш, воће, па ботурићка бундева капаклија, чији укус и мирис, чини ми се, и сада осећам.
Као чувар прошлости и ствар креативног и иновативног, софра има карактеристике, као ниједан други предмет у домаћинству, староставног, ритуалног, духовног, свечаног, интегративног, одмереног. Била је и остала инспирација многим песницима, сликарима, писцима, филозофима, али и народним певачима, гусларима. Користила се и као мотив за израду ћилима и других везених тканина. Свака је била посебна и аутентична, са својим идентитетом и карактером, таман као што је свако људско биће на планети различито. Познате су наше божићне, бадње и славске, сеоске, варошке, па бајрамске, ифтарске, свадбарске софре и трпезе, али и царске, краљевске: Славу слави од Дечана краље, / У Дечанима у бијелу двору,/ Поставио сваке ђаконије,/ На три софре сјајне и честите,/ Једна софра од сухога злата,/ Друга софра од срме жежене,/ Трећа софра од шимшировине. Свадбарске софре су посебна прича јер сваки крај има своје локалне ритуале и обичаје: За постављеним софрама прво сједају најстарији и јабанџије (званице из удаљених села). Једе се кашикама из једног овећег са(х)ана (здјела). Укућани обилазе сваку софру по више пута уз уобичајено ’бујрум, бујрум’.Уз пилав почиње и пјесма. ’Овако се пилав ије, билберо мој дилберу’. Гости за софром одговарају: ’Није тако, но овако, билберо, мој дилберо’. Затим захвате пуну кашику пилава па је дају домаћину, домаћици и другима који су око софре. Све је пропраћено пјесмом која се наизменично пјева. На послијетку стиже и акчија, па се и њему запјева. Домаћи га подижу на руке и носе око софре ( Е. Перочевић, Свадбени обичаји у Мркојевићима).
Бајрамска софра има посебно значење за муслимане јер је то први ручак који верници имају после рамазанског поста.Тај ручак је и централна прослава Бајрама. За бајрамском софром окупљају се домаћини, рођаци, комшије, пријатељи. Ручак се припрема неколико дана, а на трпезу се, према традицији, износи неколико различитих јела како би свако могао наћи оно што највише воли. Постоји и правило по коме многа домаћинства генерацијама за тај дан припремају иста јела. У време рамазана, пред ифтар, на софри су „били поређани ибрик, ђугум, џезва и филџани, а понекад и нека мала сехара“. За Бадњи дан, Божић и породичне славе, софре су биле пуне разноразних ђаконија и пића. Све док се слави, софра се не диже. На Божић се обично руча с вреће, и софра се не диже за три дана, пише Вук Караџић. Познате су и гусињске софре, око којих се могло окупити најмање петнаест људи.
Софра има комуникативну и социјалну моћ зближавања. Она је мост преко кога се премошћавају разлике, шири мир, љубав, толеранција, разумевање. Повезује људе, прошлост и будућност; једини предмет у сваком дому који је у стању да сатима држи пажњу оних који су за њом. Била је, оно што се данас назива друштвена мрежа, где су пријатељи уживо размењивали искуства, анализирали појаве, планирали акције. Она је неуништива и неизбежна слика добре и племените душе нашег човека, братства, племена, села, града; она се прелива преко свих људских конвенција и животних норми. Мири емоције и телесне вибрације. Била је место искорака и повлачења из корита свакојаких опасности; веродостојна догма људске чулности и хедонизма. Дубоко уткана у меморију, она је дочекивала, душу крепила, образ (са)чувала. Била је порочна, заводљива, заносна, истинска и притворна, јача од смрти, слабија од болести. Показивала сву раскош наших мајки и домаћица, способних и вештих да направе радост за очи, душу и уста. Софре су личиле на калеидоскоп маште, цветну башту препуну најлепших јела, ароме и укуса. За таквом софром се уздисало, чезнуло, маштало, сањало, а свака фатаморгана нестајала. Једном речју, софра је личила на античку мудрост и на нашу епску нарацију, са мирисом врлине и укусом вештине. Уосталом, мириси и укуси које носимо из детињства представљају део нашег културног идентитета.
У нашим митским предањима и легендама софри се дају божанска својства – „божје давање“ – и чудне моћи. Према веровању становника северног дела Црне Горе, софру на крилима држе анђели; „ако остане кашика под софром, биће гостију“; „ако се софра не очисти од мрвица хлеба, ограјисаће се“; „не ваља софру дићи а не оставити парче хлеба“. Постоји и пештерска магија по којој „девојка кад вечера, треба да сакрије три залогаја испод софре – на почетку, на средини и на крају – како би јој се жеља испунила“. У околини Бијелог Поља постоји веровање да у случају временских непогода, посебно кад пада град, софру треба одмах изнети ван куће како би престала непогода. У сну софра симболизује неко важно путовање и богатство.
Софра је узбудљива и доживљена трагичност времена у коме је било доста тескобе, тегобе и глади у нашим крајевима, а када су оне празне, почињу невоље, понекад са трагичним исходом. Живело се „патно“, у ендемској аутархији беде, а како и не би: породица од пет-шест чланова, једна коза и парче плодне земље величине два мушка стопала. Кад и буде берићета, „не дâ се сељаку ситно да умеље“: на кукуруз, јечам, раж, навале и све сатру суша, дивље свиње, јазавци. А кад зима стисне вилице и софра остане празна, могао се чути очев прекор изгладњелој деци: „Полакоте, ђецо, полакоте... Све изједосте, ни ђавоље ми не остависте, ђаво вам га изио.“ Колико среће толико несреће кад се за софром окупи бројна фамилија са пуно деце, која се боре за веће парче хлеба или када се истовремено нађе десетак кашика у једној сићушној здели куваног јела. Деца су софри прилазила као ловци у шуми, свако би нешто да улови. Док су јела, ходала су по облацима, а душе им се спајале са звездама. Страх од глади види се јаче код оних који понешто имају него код оних који немају, бележи Милован Ђилас. На сеоским софрама „присмакало“ се колико се могло, меса је било само за славу, Божић и неко веће весеље, а брашно се мешало са зеленишом. Софра памти и када је на њу сваког јутра извртан лонац са качамаком, око кога су се окупљали укућани, седећи на троношцима или на земљаном поду. У већем делу наше земље пшенични хлеб је био реткост, зато и постоје изреке: Хлеб је сунце сваке софре, или У сиротињској кући и Бог је гладан; Глад не види ништа осим хлеба. Кад је човек гладан, не може мењати ни себе ни друге, ни свет око себе. У тако неподношљивим условима, код омладине је јачао имунолошки нагон за преживљавањем, удобнијим и лагоднијим животом. Сваку благородну годину софра је славила заједно са домаћином и његовим укућанима, враћајући животу привремено изгубљени смисао у оквире људских вредности.
Простодушно гостопримство је одувек красило наш народ. Мало је таквих простора где су људи саткани од сензибилитета и карактера који афирмишу највеће врлине и вредности. Свако наше домаћинство знало је да угости путника незнанца као најрођенијег. На софру се износило оно што је одвајано од уста целе фамилије. Софра се није смела постидети, једнако као ни домаћин. Колико пута су у време непогоде на врата кућа закуцали туђи сватови са невестом, онемогућени мраком, великим сметовима или другим разлозима да наставе пут. Наравно, и увек су угошћени као своји. То се памтило, добром враћало, на томе се кумства градила, пријатељства утврђивала.
Као велики етички феномен, софра је достојна поштовања и дивљења. Заклетва софре ми много је значила, обећавала, гарантовала, дилеме отклањала, таман као што постоји и изрека пуна топлине и искрености: Црна Гора је моја софра у којој су добродошли сви. Кад мајка грди децу, каже: Да прости ова софра, или, како беседи владика Григорије: Кад опростите некоме, ви сте направили софру у свом срцу. Софра софри, као генерација генерацији, оставља у завет бољи свет. За софром се предаје сваки значајнији породични аманет како би хлеб и остала храна били сведоци томе. У медитативном смислу, софра има снагу да релаксира, опушта, снажи, уздиже, храбри, али и моћ да лековито делује на оне који специјалитете на софри доживљавају као нешто изузетно. Она ослобађа енергију која се претаче у раскош сваке душе, дајући људима неочекиван осећај снаге, помажући да изађу из себе, да бистре и проветравају главе..
Необјашњив је флуид блискости и сродности који постоји између софре и човека. Не постоји чвршћа, искренија и интимнија веза од те, јер су њена недра раскошна и топла. Софра је одана и покорна, смислено окренута и посвећена искључиво животу, напретку, богатству. Кад гладан човек размишља о њој, има мале или велике невоље. Тада све постаје мање битно и важно. Колико год се опирали и избегавали да будемо њени посвећеници, нећемо успети. Она је достојна дивљења и због тога што у себи скрива дубоке наслаге људске подсвести.
То да ми сви своје са собом носимо, није тачно, јер у нашем обичају постоји правило по коме у продатој кући остаје софра да служи новом газди и његовој фамилији.
Феноменолошки, лице софре се може посматрати и као култ фамилије која је живела на окупу, њене снаге, слоге, мира, толеранције.То је брод који породицу увек безбедно носи обали. Она је заједнички рам, симболика тишине, блискости и осећајности. За њом се одвијао вечити дијалог човека са самим собом.
Наравно, софра није савршена, има много мана и слабости, али увек кад се постави, одговара на очекивања људи. Испод софре нема додира ни контакта. Наше мудре мајке нису имале привилегију данашњих жена да испод стола ногом могу упозорити своје мужеве на неку њихову ману, неопрезност или грешку. Она је стварност и фикција, свугде присутна а нигде се не осећа. Говори гласом вечног настајања и представља спону између два лица стварности: видљивог и невидљивог, стварног и привидног, горког и слатког. Има карактеристике дихотомије: глад–ситост, сиромаштво–богатство, прошлост–садашњост. Ниједна зрелост без ње није стасала, свака права љубав њом је крунисана. Она нас свакодневно на чудесан и необичан начин весели, радује, понекад маштовитошћу и инспиративношћу изненађује, изграђујући и уграђујући све то у перцепцију креативног доживљаја, са снажним импулсом живота. Отклања натрухе нервозе, уводи нас у смирење и другачији поредак стварности.
Софра је исувише скупоцено и драгоцено име, јача од сваке симболике и метафоре, због чега и није предмет за сваку причу. Она је позорница среће, мудрости, заветних порука; смисао живота и људског постојања; велика тајна и страст; магија снаге; равнотежа емоција; непцима најдража тема. Носи у себи емоционални живот својих ликова; личи на девојачко коло, на мало сунце, а може бити и раскрсница. Тражи пажњу, пристојност, нуди узбуђење; мења човека и његово лице. Она је делотворна јер изнова ствара и обликује људе који не престају да, из дана у дан, буду њени гости. Сан о животу се може разумети, али без ње се не може реализовати. Њој се човек увек враћа без позива и речи. Са њеног чела дизала се здравица, упућивала добродошлица, најављивала радост, честитала невеста, зет, Бајрам, Божић, слава. Носи у себи емоционални живот својих ликова и има врлину да памти и чека, и то је њена снага и моћ. Носи у себи емоционални живот својих ликова и има врлину да памти и чека, и то је њена снага и моћ.
И данас у нашим селима, у тајанственим просторима тавана и изби, измакле срцу и погледу, могу се наћи старе сипљиве и црвоточне софре, са мртвим шумовимаи мирисима. Оне као да су уснуле неки дубок сан у свом нестанку, или су већ у поседу неких других вечности.
Софра је доказала своју миленијумску виталност и незаменљивост. Ни у најтежим временима није допустила да се живот и човек обесмуче и загубе у маглама предрасуда, заблуда и безумља. Била је макар педаљ изнад живота, узвишена оаза мудре, пристојне, драгоцене речи, највеличанственије тишине. Временом, као и људи, и она се уморила од живота. Отела се људима и тако постала нешто друго од онога што је била. Полако и тихо је нестала, а са њом и све оно што је природно, нормално, уљудно. Ако је некада и имале своје снове, сада је остала и без тога, јер су дошли неки нови људи са својим сновима, који воле имитације сваке врсте. Како је кренуло, биће то њихово неоствариво остварење.
