О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


У РАДЊИ НЕБЕСКОЈ

Јасмина Малешевић
детаљ слике: Maximilien Luce

У РАДЊИ НЕБЕСКОЈ

 

Кад умре обућар, тргну се ципеле које је направио. Задрхте нове, старе, одбачене, поцепане и ципеле о којима је маштао. Поставе им пукну и раскрваре палчеве. Штикле се поломе и храмљу до куће. Побеснели лубови одеру пете. Табанице се згрче и нажуљају прсте. Пенџете се пробуше. Кожа се скупи и намрви кости.

Без обзира да ли су анђели или ђаволи, ципеле пошаљу цветне кораке, да испрате свог творца.

Пре седам година, у радњу небеску, уселио се мајстор Остоја. Наставио је да кроји лица за ципеле и да по њима куцка. Спустио би чекић на облак, а калупе избодене ексерчићима, стављао је на одраз панкле, која је некада била његов радни сто. Ушивао је замишљене делове обуће месечевим нитима а ђонове лепио сунчевим зрацима. Редослед рада је био потпуно исти, само је начин израде прилагођавао круговима кроз које душа пролази, да би се упознала с Богом.

Из шољица за кафу, обућари пију пелинковац. Али сада, мајстор Остоја узима две стаклене чашице из излога. Дува у њих да истера прашину. Чека да куцне час, који се протеклих месеци најављивао и одјављивао. Час, који ће преселити још једног обућара на небо.

Нешто је зашуштало иза Остојиних леђа, слично лепету крила када осете тачку ослонца. Он се тргнуо. Угледао је испрекидану светлост, како последњим таласима снаге покушава да се сажме и преточи у шапат.

– Жико, да ли си то ти? – питао је стари мајстор, још увек с неверицом, јер по годинама замаљским, Живорад може да му буде син.

– Ја сам... Толико сам уморан и намучен... Немам снаге ни мртав да будем...

Мајстор Остоја је привукао ниску, обућарску столицу а затим придржао Жику, да натенане седне.

– Жиле мој, кроз исте сам муке прошао... У сандуку, чувам флашу Горког листа. Попићемо по коју капљицу...

Клупко пригушене светлости почело је да се комеша. И као у сну, када је све могуће, Жика је из унутрашњости душе, извукао велики, жут лимун.

– Ово сам ти донео!

Пре него што је узео лимун, Остоја је удахнуо...

– Још увек мирише! – широким ножем за трашење, пажљиво је исекао два колута и бућнуо у чаше.

– Добро ми дошао, мајстор Жико!

– Боље те нашао, мајстор Остоја!

– Да попијемо, по једну кап, на искап!

– Да попијемо, кап по кап, на искап! – живнуо је Жика.

Ако у бескрају постоје глаголи, мајстор Жика је седео, мајстор Остоја је стајао поред њега. Капљице пелина су светлуцале, сливајући се ка месту, у коме ће се само на тренутак, додирнути њихови путеви.

Кедери, капне и бранзоли, ненаметљиво су махали. Нечујно су звецкала клешта за цвиковање, троношци за укивање, зумбе и шила. Шпиритусна лампа је задржавала дах, у ишчекивању новог пламена. На овом светом месту, тачан отисак стопала као и дужину газишта, могао је да узме само Бог.

Загледани у своје занатске животе, Остоја и Жика су пронашли брдо направљених ципела. Присетили су се мустри по којима су их правили. Препознали су муштерије које су их носиле, срећни што су остали у тајном дослуху с њима.

Наједном, Жика је покушао да устане. Зашуштао је јаче, као да се окрепио и раширио.

– Молим те, дај ми...

                Остоја је полако развезао чвор и скинуо кецељу. Толико је лепка било размазано по њој, да је личила на оклоп.

– Увек сам волео зелене кецеље – осмехнуо се Жика.

– И ја...

– Помози ми да ставим наш витешки оклоп.

Пре него што му је помогао да је навуче, Остоја се осенио крсним знаком.

– Нека те чува и сачува, у радњи небеској, Жико.

– Болест ми је истерала страх из костију... Више се не бојим.

Остоја је сипао преостале капи у чашице и флаша је нестала. Да је имао језик, он би се развезао. Али свеједно, речи су саме себе стварале.

– Умирати, уморити се, умирити се... Ако се поново родим, бићу песник.

– Ми јесмо песници. Наше песме су ципеле... За путнике, у свим правцима – побунио се Живорад.

– Ако је тако, а тако је... ускоро ћемо се растати.

– Знам Остоја... Нема састанака без растанака.

– Остао ми је последњи круг, пре него што упознам Бога.

– Ако препознаш Бога, реци му... да ћу...

– Доћи ћеш, наравно... Али док не стигнеш, много ће још ципела проходати свемиром.

– Како то мислиш?

– Звезде су ми поручиле, да радњу оставим теби.

– Али Остоја, то је твоја радња.

– Овде нема власништва, нема слабости... Куцкао сам, да уобличим савест и да чистом љубављу, мислим на своје вољене. Зашто да губиш време? Почни одмах да радиш...

– Хвала ти, мајстор Остоја.

– Нема на чему, мајстор Жико.

                Пре него што се претворио у нови вид енергије, Остоја је извукао фиоку за алате.

– Ако ти затреба ... камен за оштрење...Ту су и циркле, турпије, куке за извлачење. Радла, додуше мало климава и пар обртаја... да направиш чизме од огњила.

– Нека ти је срећан круг... драги Остоја...

– До скорог виђења... мили мој Жико...

У име вечног живота, Жика је узео чекић и наставио да куцка. Неколико жар птица, слетело је на земљу.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"