|
|
|
 | Митра Гочанин | |
| |
детаљ слике: Фреска манастир Дечани
ТЕОДОРА ‒ ДЕВИЧАНСКА НЕВЕСТА
Наш први сусрет одиграо се пре много година једног топлог мајског поподнева на београдском Врачару. Ушетала ми је у дан и живот неочекивано. Са оцвалим бехаром и звуковима велеграда, у потпуној супротности с њеним бићем. Тада бејах презаузета размишљањима о Котору, али у једном другом времену. Обузета причама о неким давним епископима Млечанима. У односу на њу они беху далека и несазнатљива будућност. Прошла бих мимо ње да ме необичним покретом није зауставила. Личила је на сену, висока и витка, у тамној хаљини с непрозирним велом испод кога су се наслућивали златасти праменови. Теодора, млађа кћер славног Андреација и супруге му Марије, изданак древног которског племства. Андреаци и Марија с децом подигоше Цркву Свете Марије са загонетним атрибутом infunaria. Вероватно се ова црква налазила на месту данашње Свете Марије од Ријеке, уз северну градску капију од које мост води преко ћудљиве понорнице Шкурде. Теодора је имала брата Петра и старију сестру Марију која беше узорна супруга угледника непознатог имена. А онда је Теодора, умилна и леполика, одлучила да се повуче у молчаницу коју јој је отац саградио крај њихове задужбине. Сневала је да дуге дане и још дуже ноћи проводи у разговорима с Пресветом Богомајком молећи је да васцели дом њен заштити од сваког зла. Погледах је: „Мила, знам да на медитеранским обалама одвајкада постоји веровање да нетакнуто женско тело чува кућу, град и село од сваког зла. Твоје биће ‒ драгоцена амајлија“. Гледала ме је нетремице док су јој се две сузе котрљале низ бледо лице. О Теодориној несвакидашњој лепоти проносили су се гласови унутар градских бедема, с оне стране которских поседа прекривених маслињацима и виноградима, дуж стрмих путева који су водили у тајанствену и застрашујућу словенску земљу у залеђу. И баш из тих области дође прво и последње Теодорино искушење. Судија из Дукље, омамљен гласовима о њеној необичној лепоти, одлучи да једне звездане ноћи провали у Котор и отме је из молчанице. Рекох: „Оцу си казала да ћеш радије умрети него починити такав грех“. Благо ми се осмехнула. „Теодора, на том месту прича се изненада прекида. Нико од нас није успео ући у траг твојој даљој судбини. Знамо само то да су после извесног времена млетачки трговци у Котор из Константинопоља донели мошти Светог Трифуна. И да се то догодило 13. јануара 809. године у време епископа Јована. И да је твој отац подигао малу цркву у част светитеља који лечи од од гушења и болести плућа. И ђавоиманости приде. И да је онда вишестолетна прашина попадала по тим догађајима. И да се дуго веровало да твој отац никад није постојао, већ да се зачео у нечијој уобразиљи. И да је Андреацијев и Маријин саркофаг пронађен заједно са загонетним траговима њихове задужбине подно сакристије данашње катедрале и то када су аустријске власти 1848. године уводиле канализацију“. Први пут испред себе сагледах жену. Чулну, топлу, предану, плодну. Из груди ми се оте: „Хеј, па ти си одбегла са судијом у Дукљу. Допустила си да те отме. Постала си његова супруга. Сада знам зашто ти се губи сваки траг. Зашто те отац не спомиње у своме загонетном тестаменту“. Насмешила се и потврдно климнула главом. И кокетно одјездила пут Дукље. А ја остадох сама са свешћу о варљивости перцепције, људске и научне.
 Котор - црква Св. Марије од Ријеке
|
