детаљ слике: Facebook, Kafana Tašmajdan

Багзи, „Хамза турс“, како смо га звали, често је возио Бору Чорбу, понекад и мене, преко Дрине, док је војна трајала. Бора је био легенда по занимању, а Багзи га је звао Квиско. Кад је Бора био са нама,никакви аусвајси нам нису требали.

У Бенковцу је прекинута утакмица и сви су устали аплаузом да га поздраве. У Книну, у Бањалуци, у Источном Сарајеву... Где год би га позвали, без обзира на близину ватрених линија, Бора је био вољан да дође.

Слоба је увео санкције прекодринским Србима и прекинуо телефонске везе. Само се „специјалима“ могла добити веза са Србијом...

Граница се није могла прећи после осам сати навече. Али, то није важило за Бору и „Хамза турс“, ни за мене ратника приватника...

Бора је имао концерт у Зворнику. Одужио се концерт, публика неће да се разиђе. Стојећи на мосту преко Дрине, пред свитање, Бора је певао: „Погледај дом свој, анђеле“. Химну прекодринских прогнаника.

Певао је, а глас му је дрхтао. Публика која га је допратила до моста певала је са њим.

У Београд смо стигли у време кад се отвара кафана „Код Тозе Грка“ крај Палилуске пијаце. Ту је била канцеларија Боре Чорбе.

„Министри“ су почели да долазе један за другим. Углавном мамурни. На прво јутарње пиће. Да се „изнивелишу“.

Кад је основана Партија обичних пијанаца, сви стални гости кафане ушли су у „Владу у ладу“. Нека политичка партија је тих година основала „Владу у сенци“, па је Партија обичних пијанаца основала „Владу у ладу“.

И сви су добили министарске функције. Ту је Бора био широке руке. Било је министара за пиво, за шприцере, за грађевинарство...

Фотографије свих министара објавио је „НИН“, у којем је Бора Чорба имао колумну. Па су га укинули. Као да је могуће укинути Бору!

Мира Вињак, председинца Кола пијаних сестара, стигла је размазане шминке из „Последње шансе“.

Лија, који је продавао Борине књиге, министар трговине, поправљао се пивом.

Ја сам, колико се сећам, а сећања су ми из тог времена замагљена испаравањима малигана, добио министарство информисања.

Џиги Бау, бивши боксер поломљеног носа, омален, увек први пијан, постао је потпредседник партије. Професионални боксер без иједног добијеног меча. Једну од својих песама, Бора је посветио Џигију.

„Леп је Џиги, ко у књиги, вечито у другој лиги.“

Ко зна ко је био Тоза Грк по којем је кафана добила име?! Један старији господин прича како је у ту кафану долазио да се уради и Станислав Краков, чувени српски писац и ратник, аутор најбоље књиге о Првом светском рату: „Живот човека на Балкану“.

У Великом рату био је седамнаест пута рањен. Три улице су у старој Југославији носиле његово име. И три пута је осуђиван на смрт.

Умро је у дубокој старости у Швајцарској, иако га је партизанска црна тројка коју је водио неки Килибарда јурила по Швајцарским планинама.

Кад би се напио, Краков је певао: „Ја, Станислав Краковник, московски полковник, немам више ђенги, идем кући спат.“

Господин се никад више није појавио, али прича је остала.

Иначе, званично име кафане је било „Мали Ташмајдан“, али то су знали само ретки.

Ту је четрдесет пете године свраћао и пио кафу Коча Поповић.

Бора је уместо свог телефона давао број телефона кафане „Код Тозе“ где год би ишао. На телефон се јављао Лија, министар за трговину, и уговарао Борину тезгу. А ни ја нисам имао дргог телефона, ни адресе...

Тешко је било одржати ред међу толиким министрима.

Око подне су са дуга пута стигли министри из САО Крајине.

Никад ни на једном месту није се окупило више министара него у кафани „Код Тозе Грка“.

Кад би неко викнуо „Министре!“, пола кафане се окретало. Дошао је и Циганин са мечком. Седели смо на тераси и Оливер Мандић је закупио мечку на читав дан.

Играли он и мечка испред „Тозе Грка“ целог дана. И пили пиво барабар. Олишка је ударао у даире, а окупљени народ је убацивао паре у Цигин шешир.

Слава Зечевић, секретарица „Дуге“, пронашла ме је телефоном.

„Почела је офанзива на Грабежу“, рекла ми је. „Дођи по путни налог!“

Бора се наљутио озбиљно на мене. Први и једини пут. Купио је пакет лозе да понесемо на ратиште и на кутији написао:

„Кад вам нестане муниције, гађајте их празним флашама.“

Влада Грковић и ја смо отворили једну флашу и почели да пијемо. Бора се озбиљно наљутио – и наручио нам флашу вина и флашу киселе!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: