Драгиша Тошић, Лондон, Онтарио
О поетској збирци Душице Ивановић Разоружана слова, Београд, 2019.
Издавачи: АРТЕ, Београд и Књижевна радионица Кордун
Био сам затечен и обрадован сугестивношћу поетског казивања, изграђеним стилом и избрушеним језиком који истрајава од првог до посљедњег стиха, а посебно необичном прожетошћу лепезом назиглед неспојивих књижевних, али и других умјетничких форми и израза. Знао сам, наравно, да сам у рукама имао поетску збирку, али сам у исто вријеме имао утисак као да сам управо прочитао једно обимније и узбудљиво поглавље неког аутобиографског романа, да сам без пардона читао нечији изгубљен интимни дневник, да сам читао путописе у чијој првој половини су били призори сликани душом, а у другој половини - свијет доживљен очима, мирисима, кожом или косом, да сам одгледао неку монодраму са сретним завршетком, да сам, чак, присуствовао и неком концерту озбиљне музике у чијем је првом дијелу преовладавала кошмарна музика Рихарда Вагнера, други дио почињао једва чујним тактовима Равеловог Болера који ће се убрзо развити у разигран и екстатичан крешендо, а концерт се отприлике завршио Бумбаровим летом Николаја Римског Корсакова, на шта ме подсјетило Душицино београдско поглавље и њено зујање улицама и кејовима вољеног града.
Разоружана слова су, дакле, поетско казивање са вјешто утканом наративном потком која читаоца држи у стању драмске напетости и ишчекивања догађаја.
Ова збирка, као добар филм, почиње драматичном призором који пажњу гледаоца окују дебелим гривнама, да би на крају упаљена свјетла представаљаланеочекивано буђење и повратак у заборављену стварност.
Дозиране хронолошки, слике детаљне ретроспективе једног вишегодишњег путовња, вјероватно од времена посљедње Душицине збирке па до данас, доносе реалан осјећај постојања фабуле у поетском казивању, која је у свом климаксу од самог почетка, а тај климакс се мање-више одржава до краја књиге; тек се расположења мијењају, од усковитланих оловних кумулонимбуса који носе невријеме и слуте на судњи дан, до првог, стидљивог трачка свјетлости за којим ће искочити сунце, с истом радошћу дочекано од пјесникиње, али и од читаоца.
Слике, призори, размишљања и тумачења у Разоружаним словима читаоцу се тако непримијетно увлаче у подсвијест да се и сам убрзо нађе улози главног лирског јунака и заједно са пјесникињом (као кроз сопствена) пролази кроз сва њена искушења и потоње радости, што наглашава колико је поезија у овојзбирци животна и сугестивна, ненаметљива а разоружавајућа, тако да успијева напречац да зароби читаочеву пажњу и истом пречицом стигне до његовог апсолутног повјерења и поистовјећења.
Душица је у своје књиге мимо неспорног књижевног талента и литерарне вјештине, уткала и своју душу. Роман Зовем се Астикја чак има алтернативни наслов – Учење душе, а у поетској збирци Разоружана слова Душица нам је, без устезања, страха и комплекса, откопчала своје и срце и своју душу, на чијим њежним коморама и стјенкама су хронолошки, дневнички записи великих искушења, али и потоњег заслуженог благослова.
У првој половини збирке, пјесникиња пролази кроз период размимоилажења и губитка, преиспитујући себе у безброј ситуација, пролазећи кроз сумње, нежељена сазнања, ишчекивања, надања, давања, маштања, праштања, помирење са стварношћу и равнодушност, не стидећи се да призна слабост и нерационалност које иду уз љубав, страст и пожуду, не стидећи се рана и своје спремности на праштање, не плашећи се да призна губитак са којим надање, додуше, није отишло "под руку”, да би на крају, подијелила са нама и своју летаргичну помиреност са губитком и испразан осјећај апсолутне пустоши и бесмисла…
Разоружана слова су Душицини Еx Понто, Немири и Лирика, кроз које, на свој начин, тумачи призоре из сопственог живота, тумачи своја искушења, покушава да разумије сопствену душу и пронађе снагу да се наоружа вјером за нова поглавља.
Душица пјева и о неукоријењенoсти у туђем свијету (пјесма Расејани), о свом крсту (пјесма Ходочашће), о жени која је даровала своје срце па заборавила да ништа на свијету није непресушно, па ни љубав њена.
Душица лирске слике гради стрпљиво, плански и ефектно, понекад нудећи неочекиван, али атрактиван обрт, понегдје уреди да понеки дистих или терцина зазвучи као афоризам или оксиморон, у којем наизглед неспојиво балансира у савршеном смислу и равнотежи:
...Заслепљен истином
Још само можеш да прогледаш...
или:
...Све је речено.
Шта би још могао да ми одћутиш
у тој тишини?...
Посебно су дирљива њена два обраћања мајци, по једном - у вријеме страдања и у вријеме радовања, први пут очајнички трагајући за утјехом и охрабрењем, а дуги пут - ношена жељом да са мајком подијели своју радост и да је растерети њене безграничне и ванвременски матерински бриге.
Још је дирљивијe како Душица, одговорна пред крупним ријечима, слика мајчин лик и какво јој име тиме даје:
...Твоја хаљина бела једноставна
Не дотиче под
Али ти стопала покрива...
Ако сте покушали одгонетнути тајну наслова ове збирке, а да нисте проједрили између њених корица, рачунајте да сте се узалуд трудили. Збирка Разоружана слова ће вам, уствари, открити супротно од прве асоцијације, откриће вам пребогат арсенал разноврсних и добро наоружаних слова, понудиће вам питку симболику и атрактивне метафоре, даће вам на увид углачан и досљедан стил, избрушен језик који ријечи држи под војничком дисциплином, а поетском доживљају и мислима препушта и слободу и простор.
Разоружана слова у овој збирци су, у ствари, метафора тишине која окује људе што су се разишли,а још увијек су немоћни да оду.
То је тишина којом су оковани људи који су још ту, а успјели да оду довољно далеко, одакле је повратак и немогућ и бесмислен.
Разоружана слова су све и једино што остаје иза двоје људи из различитих галаксија, који су, колико јуче, били једно тијело и једна душа.
О тим разоружаним словима, или покопаним ријечима, Душица пјева:
...Шта чекаш док их ћутке посматраш
Шта желим док гробове њихове оплакујем...
У том контексту (само у том контексту!), разоружана слова су највећи човјеков пораз, његова зла коб и његова трагедија.
На крају, након Душицине емотивне исповијести у Разоружаним словима, повјеровао сам да би свијет био много љепши када би људи, неким чудом, могли да читају стихове који тек треба да буду написани.
ПРИМИРЈЕ
Закопали смо секире у дворишту
Између наше две куће
Закопали смо благо о коме немамо појма
Ни ти ни ја
Не знамо шта се крије у земљи
Која придржава оштрице
У трави која се подсмева
Некад смо имали речи
Од племенитих метала исковане
У сударима су скакутале варнице
Између сјајних ивица
Прштале на све стране света
Сад смо разоружали слова
Покопали их у земљу
Између наших празних кућа
Шта чекаш док их ћутке посматраш
Шта желим док гробове њихове оплакујем
Ни ти ни ја
Не знамо шта се крије у земљи
Која придржава оштрице
Ни шта је у трави што нам се подсмева