Мој летописац се труди да догађаје сагледава онако како су се збили, не држећи никоме страну, и то чини предано

Аутор: Марина Вулићевић

Неколико збирки Братислава Р. Милановића, оних од 1975. до 2004. године, сажето је у новој књизи његове сабране поезије „Песме И”, у издању „Добротољубља” из Београда. Реч је о збиркама: „Јелен у прозору”, „Клатно”, „Балкански певач”, „Врата у пољу” и „Силазак”. По речима Драгана Лакићевића, аутора поговора овом издању, лирски летопис Братислава Р. Милановића доследно постоји у српској поезији четири деценије. Силазак је један од кључних мотива Милановићеве поезије, на који Лакићевић указује, а тумачи га као лирско-филозофски принцип света. Оно што ову нову књигу сабране Милановићеве поезије чини особеном јесу и антички и мотиви историјских збивања, топоними Београда, метафизички однос према животу и стваралаштву...

Летописац је један од лирских субјеката збирке „Силазак”, из 2004. године, којом се завршава ова прва књига ваше сабране поезије. Због чега тај хроничар сумња у свој посао бележења историје, од антике до савремености, а ипак истрајава у њему?

Писана историја је пуна кривотворених чињеница. У последњих двеста година, откако су се јавиле идеологије, а с њима и пропаганда, та појава је још драстичнија. С колико фотографија су, само у нашој историји, избрисани појединци као да нису учествовали у догађајима у којима су учествовали. „Велики брат” је у бројним случајевима темељно одрадио свој посао. Мој летописац бележи догађаје за свој рачун. Он нема налогодавца, зато што сви налогодавци неизоставно учествују у преправљању записаног по својој мери. Тај мој летописац се труди да догађаје сагледава онако како су се збили, не држећи никоме страну, и то чини предано. Зашто онда он сумња у свој посао? Па, зато што све што он бележи касније може бити преправљено. Он ипак истрајава јер зна да је сведочанство о времену неопходно и нада се да ће се, од тога што ради, нешто провући „за будућа нека поколења”.

Хроничар бележи и слојеве повести Београда, али он увиђа и алтернативне историје, оно што је могло бити да неимари нису као „месари сатаром пресекли животворне жиле једног друкчијег света”. Како ваш поетски субјект види овај град између онога што јесте, кроз наслагану прошлост, и онога што је могао да буде?

Београд је одувек, откако постоје трагови о њему, био загонетка и изазов. Град на истуреној, белој стени, испод које се улива једна велика река у другу, које одвајају планински појас од равнице, морао је бити стециште разних копнених и водених путева са све четири стране света. Онај ко држи Београд контролише огромну равницу и заседа на најнеуралгичнију тачку Балкана. Нема те империје, а оне су по правилу незасите, која не би пожелела Београд. Могао је Београд, у некој алтернативној историји, уместо што је стално био разбојиште, да буде Вавилон Европе, у којем ће се спрегнути језици, расе и цивилизације... Али, човек је кроз историју више волео да осваја и разара затечено, него да гради нешто што ће свима користити. Сумњам да је Београд, због места на којем га већ миленијумима подижу генерације, могао да има друкчију судбину. С њим се збило оно што је морало, а са свим тим својим цивилизацијским слојевима Београд је постао једна велика историјска читанка, неисцрпни каталог тема за писце и песнике.

Ваша поезија је врста откровења кроз понирање у искуство, кроз мотив силаска у доњи свет, до почетака свега створеног. Због чега су важни ти увиди „из дубина”, та орфејска ноћна искуства која делују застрашујуће, и како се само уз њих постаје биће светлости и лакоће?

Силазак је једна од најстаријих тема у књижевности. Књижевни јунаци су ишли у потрагу за травком бесмртности (Утнапиштим), силазили у доњи свет да походе мртве и сазнају своју судбину (Одисеј), да из света мртвих изведу своју драгу (Орфеј). Сваки силазак је заправо потрага за смислом живота и његовим тајнама. Сваки тај „увид из дубина” је, опет, понирање у цивилизацијско искуство без којег је једноставно немогуће изградити садашњост. То је читање оне београдске читанке где је у сваки слој једна бескрајна књига. Силазак у таму, ма како застрашујући на први поглед био, заправо је пут ка светлости самоспознаје која може да делују умирујуће, ако већ не може да понуди сасвим оптимистичке визије. Када знате ко сте и шта сте, вама је теже манипулисати. Није то неважно у ово време најперфиднијих и најбезочнијих манипулација. Не можете гледати у будућност (гледање у будућност је данас изузетно популарна флоскула), ако не знате шта вам се догађало у прошлости. На крају, силазак у свет сенки, где се потврђује да је све пролазно, може вас бар научити да славите живот.

Правреме, прошлост, прастара будућност, време с оне стране времена, вечност... Све су то „времена” ваше поезије. Какав је ваш субјективни осећај времена?

Без обзира на сва та времена која постоје у мојој поезији, ја сам, по свему, човек свога доба. Мислим да не би ни могло да буде друкчије. Све што краси или ружи савремене људе, краси и ружи и мене. Наравно ја сам јединка за себе. Имам временски увид у оно кроз шта сам прошао: од чега сам почео и докле сам стигао. Све се, за то време, које је неслућено брзо прошло, невероватно променило. Технолошка цивилизација је одскочила огромним кораком напред. Оно што ми је као двадесетогодишњаку изгледало као научна фантастика – данас је реалност. Само се људско биће није ни за јоту променило.

Оно што пишете блиско је Медитерану. Да ли је зато ваша поезија последњих година све више присутна и на италијанском?

Када је на италијанском први пут изашла моја књига „Писма из прастаре будућности” („Lettere da un futuro remoto”, 2012”, 2012), у преводу Драгана Мраовића, а у издање куће „Secop Edizioni”, италијанска песникиња Анђела де Лео је написала да је фактура мојих песама веома блиска италијанском читаоцу. Од тада сам три пута гостовао у Италији. Те године имао сам промоције књиге у Трсту, Тревизу и Старој Горици. Свуда ме је пратио диван посвећеник књижевности, професор Ливио Соси, који, нажалост, више није жив. Затим, 2015. године учествовао сам, као специјалан гост, на чудесној песничкој манифестацији „Note bjanka dela poezija” у Ђовинацу, крај Барија, која је завршена кореодрамом рађеном према мојим стиховима. Био је то фантастичан доживљај. Најзад, 2017. године изашло је ново, двојезично, издање књиге „Писма из прастаре будућности”. У Италији сам доживео лепе тренутке. У тој земљи се поезија поштује и воли. У мојим песмама има доста медитеранских мотива и ваљда је и то учинило своје...

Извор: Политика

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: