Какав нам је сајам књига потребан
Од убраних средстава од ПДВ-а на књиге и уџбенике тек између 10 и 20 одсто врати се као подршка књизи, сума за откуп још никад није прешла милион евра за 180 библиотека, а видљив проблем Сајма јесте и нестанак библиотека као купаца књига
Аутор: Зоран Колунџија
Прилика је да се подсетимо да су Сајам књига основали сами издавачи и да су, после марифетлука неколицине издавача после 5. октобра 2000, сви издавачи кажњени и сасвим неоправдано га изгубили као властиту манифестацију. Сви су издавачи стављени у исту раван као они који су га злоупотребили за своје интересе и одједном се Град Београд, одлуком Министарства културе (?!), нашао у функцији оснивача нечег што уистину није основао.
У напору да се поврати утицај на организацију Сајма књига настала су нова удружења издавача и то је свакако добро, иако би, руку на срце, било довољно само једно. Но, напор удруживања није оцењен позитивно од стране државних структура и издавачи и даље, иако без њих не може да се одржи Сајам књига, не могу да утичу на његову организацију преко својих представника (немају уопште представника у одбору који има пет чланова). То је заиста озбиљна невоља. Произвођачи намештаја, трговци аутомобила и остали организатори сајмова преговарају са управом Београдског сајма, закупе квадратуре и окупљају излагаче, а кад дође до књига онда издавачи остају по страни.
Ово што пишем не треба схватити као критику свега постојећег, јер се показало да се ради о уходаној манифестацији и да стручна служба Београдског сајма зна свој посао и ретко се чују примедбе. Оне су најчешће узроковане позицијама издавача на сајму и квадратурама подређеним највећој комерцијализацији. Када би издавачи сами организовали сајам било би умесно питање: да ли бисте уступили део своје квадратуре колеги из удружења, а овако то питање не стоји, јер издавачи нису ти који одређују квадратуре.
Овде се стиже до другог занемареног а константног питања: да ли је књига роба или култура? Склони смо да је првенствено приклањамо уз културу, а живимо у добу у ком је профит изнад свега. Издавачи који не јуре за профитом постају сасвим прикладан оквир за деловање оним другима чије квадратуре и профит расту. Ствар је јасна, док оквир буде толико растегљив рашће и оно што је претежно забава, али није права култура, а докле ће – тешко је проценити.
У време сајма ваљало би да се појаве ваљане анализе о објављеним насловима, резултати, оцене, подаци званични из националне библиотеке и да се о томе разговара. Указао бих, на пример, на чињеницу да се од убраних средстава од ПДВ-а на књиге и уџбенике тек између 10 и 20 одсто врати као подршка књизи, а требало би да се врати најмање 120 одсто ако ћемо да напредујемо као друштво. Није лепо да држава зарађује на књизи, лепо је да је поштује и подстиче. На Новом Зеланду, само за националну библиотеку сума предвиђена за набавку књига била је годинама око 10 милиона евра годишње (Нови Зеланд имао је 2014. око 4,5 милиона становника), а код нас сума за откуп књига још никад није прешла милион евра за 180 библиотека! Други очигледан пример: код нас књига која добије престижну награду о којој се много пише, стиже у библиотеке са готово годину дана закашњења!
Видљиви проблем Сајма књига јесте и нестанак библиотека као купаца књига. Тендери који су очигледно пожељни као вид борбе против корупције у друштву уопште, обрушили су се на библиотеке и издаваче као да су највећи криминалци и тако имамо апсурдну ситуацију да издавачи, да би одржали голи живот, износе на сајам књиге са огромним попустима, али библиотекари то не могу да искористе, јер су им руке потпуно везане прописима који су постали контрапродуктивни за библиотеке. Било би, рецимо, корисно на сајму чути неку анализу стручњака о овој теми и доживети позитивну реакцију представника власти.
* Уредник у издавачкој кући „Прометеј”
Извор: Политика
