Наши људи у свету: Јелена Брезјановић, отишла у иностранство да студира, данас предаје на Универзитету Северне Флориде и ради као истраживач на Универзитету Флориде
У Србији сам провела пола свог живота. Слободу и услове које сам у својој земиљи имала су ми тада омогуц́авали да, у узрасту у којем сам била, остварујем своје циљеве.
Пише: В. Стојсављевић 07. децембра 2019.
Јелена је још као студент отишла из Србије, како би се посветила свом образовању, али како нам каже, поносна је на своје порекло.
„У иностранство сам отишла као студент размене деведесетих година, не као неко ко напушта своју земљу, напротив. Србија је једина земља коју сматрам својом. Ја сам веома поносна на своје порекло, али ценим и поштујем друге, те никад нисам осуђивала било ц̌ије одлуке јер свако у срцу носи своју приц̌у и води се својим циљевима“, почиње Јелена причу за сајт Данаса.
„Што се тиц̌е боравка у иностранству, моји родитељи су увек улагали у наше образовање, и ц̌инили све да мој брат и ја у животу ценимо то као највец́е богатство које ц̌овек може да стекне. Тако да је моја жеља за новим сазнањима највише утицала на моје одлуке“, наставља она.
Како нам каже, планирала је да се врати у Србију након студија.
„Наш породиц̌ни план био је да се, када заврсим програм, вратим у земљу. Годину дана након што сам се вратила, добила сам понуду да наставим студије у граду где сам била студент размене те смо одлуц̌или да прихватим понуду и наставим студирање у иностранству. За време студија сам добила стипендију за магистарске студије, а потом и за докторат на катедри за антропологију, који сам завршила ове године у мају. У међувремену сам основала и породицу, тако да сада размишљамо о заједниц̌ком повратку у Србију“, наглашава Јелена.
Иако физички није присутна у Србији, она се ипак труди да да допринос својој земљи.
„Волела бих да поменем да све време мог боравка у иностранству активно уц̌ествујем и трудим се да доприносим својој земљи тако што, са једне стране, размењујем знање и искуства која стиц̌ем у професији са колегама и студентима из Србије а, са друге, кроз истраживања која радим у Србији. Моја дисертација је, управо, била везана за интра-културну варијацију међу повратницима, њиховим ставовима, искуствима и разлозима везаним за све фазе њихове миграције: одлазак, боравак у иностранству, и повратак и реинтерграцију у Србији“, каже Јелена.
Прича и о свом истраживачком раду и проблему миграција.
„На миграцију се, углавном, веома уско гледа. Преовладава мишљење да мигранти и повратници ц̌ине хомогену групу и да најц̌ешц́е одлазе због економских разлога. Међутим, иако пореклом из исте земље, људи имају веома разлиц̌ите ставове, искуства и разлоге зашто одлазе и зашто се врац́ају. Мој рад је веома опширан јер се бави тематиком која је веома комплексна и није прикладна за овако кратак интервју, али бих волела да поменем да, иако је миграциони тренд у порасту, интернационални мигранти ц̌ине око 3,4 одсто укупне светске популације. Сваки ц̌овек је потенцијални мигрант, али вец́ина људи остаје у близини места где су се и родили. На одлуку мигранта да промени место боравка у било ком смеру не одлуц̌ује само та особа вец́ разни фактори и притисци средине у којој се налази. У слуц̌ају наших повратника, у вец́ини слуц̌ајева, односно више од 60 одсто, уц̌есници истраживања су експлицитно или имплицитно навели да су о одласку у иностранство размишљали као о привременом боравку/решењу, тј. да су планирали повратак пре него што су уопште и напустили Србију“, објашњава она.
Прича нам и који је највећи проблем повратника у Србију.
„Наши људи се врац́ају у своју земљу али тренутно наилазе на разне институцијалне препреке које им отежавају процес реинтеграције. Такође се, нажалост, суоц̌авају са негативним ставовима у друштву, што додатно увец́ава такозвани повратни културни шок и подстиц̌е ре-емиграцију. Текстуална анализа коментара у јавним медијима, на пример, указује на то да јавност сматра приц̌е и искуства повратника нелегитминим, везује повратак за неуспех, финансијску ситуираност, итд. Сходно томе, генерализације обиц̌но подржавају стеротипе који нису реална слика у вец́ини слуц̌ајева. Такође, битно је поменути да велики број испитаника у мом истраживању има 40 или више година, и повратак им је био уско везан за бригу о родитељима и жељу да им деца одрастају у Србији. Тако да јавни наратив, и иницијативе које су тренутно уско фокусиране на повратак “младих” или “образованих”, искљуц̌ује разматрње потреба остале популације која не спада под ту, веома непрецизно дефинисану групу, а то су људи средњих година и старији, људи који се врац́ају са децом, пензионери, потомци диаспоре, итд“, наводи Јелена.
Она нам је упоредила живот и образовање у Србији и иностранству.
„У Србији сам провела пола свог живота. Слободу и услове које сам у својој земиљи имала су ми тада омогуц́авали да, у узрасту у којем сам била, остварујем своје циљеве. Наравно, сец́ам се и лепих и тешких времена кроз која смо сви у тадашњој СР Југославији пролазили, али сам увек била окружена огромном љубављу и подршком моје породице и наших многобројних пријатеља. То је била и остаје основа мог мира и срец́е. Такође, веома сам поносна што сам у Србији завршила своје основно образовање и Филиолошку гимназију. Као неко ко је у позицији да упореди разлиц̌ите образовне системе, стекла сам велико знање које ми је било, поред лиц̌них амбиција, кљуц̌но за академски успех наредних година. Веома сам захвална свим људима који су допринели мом образовању и који су у нама неговали знатижељу и развијали критиц̌ко размишљање“, истиче Јелена.
Она прича и како јој је тренутно у Сједнињеним Америчким Државама.
„Земља у којој живим, као и свака земља у којој радим антрополошка истраживања, ми пружа додатни увид у културолошке финесе које ми помажу да имам холистиц̌ки приступ у науци којом се бавим. Неке од предмета које сам предавала, као што су “Раса и Расизам”, “Лингвистиц̌ка антропологија”, “Светске културе и религије”, “Северно-Америц̌ки Индијанци” (аутохтоно становништво Сједињених Држава и Канаде) су веома комплексне теме које изискују не само теоретско вец́ и искуствено знање“, наводи Јелена.
Иако заокупљена сопственим пословнима, Јелена, ипак, прати дешавања у Србији.
„Пратим дешавања у Србији. На жалост, ми смо једна од многих земаља света која, због потпуног хегемонијског дисбаланса у свету, много зависи од притисака и спољних утицаја. Јасно је да друштва и културе константно флуктуирају, али многе промене код нас су директне последице дугогодишње агресије над нашом земљом као и неолибералног поретка, који је наметнут, а који се показао и у осталим земљама као веома штетан систем и по људе, и по животну средину. Инац̌е, највише пратим канале који објављују информације у оквиру науке и истиц̌у успехе наших струц̌њака и студената свих узраста, као и рад организација које се баве хуманитарним радом у Србији“, каже она.
Прича нам и колико су људи у њеном окружењу упознати са Србијом.
„Вец́ина мисли да сам рекла да сам из Сибира. Тако да, док дођем до тога да Србија има умерено-континенталну климу, схватим да се вец́ина људи бави својим проблемима или размишља о томе како да направи позитивне промене у свом окружењу. Шала на страну, мало људи има свест о нашим искуствима. Вец́ина мисли да је “кул” што сам из друге земље. На факултету је наравно друга приц̌а. Вец́ина мојих колега посматра и разуме ствари јер се баве истраживањима која им омогуц́авају међукултурни увид у светске трендове и дешавања. Имају веома критиц̌ки став према светским силама и њиховој такозваној “модернизацији неразвијених друштава““, објашњава Јелена.
Она нам открива и колико је повезана са људима из Србије који, такође, тамо живе, а колико са другим људима.
„Ја указујем поштовање свим људима у мојој околини, наравно, али култура блиских интеракција је веома изражена код наших људи, тако да ми то и омогуц́ава да успоставим ближе односе са људима који су са нашег подруц̌ја“, каже Јелена.
Наша саговорница прича и колико јој се живот променио од када је напустила Србију.
„Тренутно одржавам два домена. Са једне стране, мој приватни живот и васпитање мог детета који је у складу са културом, животном философијом и принципима уз које сам ја одрасла. Са друге, усклађујем живот у јавној сфери, свесна да постоје другац̌ија правила и закони. Као што рекох на поц̌етку, мој живот у Србији је, и поред многих тешких тренутака, био испуњен… као што је и сада. Наравно, моје искуство је саткано мојим нац̌ином размишљања и виђења ствари, и вероватно ц́е увек пројектовати моју љубав према животу и свим ситницама које ц̌ине живот“, закључује Јелена.
Извор: Данас
