Ко је млада књижевница, ауторка романа „Разговори с пријатељима” и „Нормални људи”, која добија оцене критичара да је будући класик, да пише духовито, запањујуће искрено, проницљиво, луцидно.
Аутор: Марина Вулићевић 13.01.2020.
Када Сали Руни пише о генерацији данашњих младих људи, односно такозваних миленијалаца, онда они личе на јунаке Трифоових, Шабролових и филмова Ерика Ромера, и не само на њих, већ и на многе друге филмске и књижевне класичне јунаке, попут ликова Џејн Остин, на пример.
Овакве паралеле могуће је успоставити због тога што је поглед на свет у два романа ове младе и талентоване ирске књижевнице „Разговори с пријатељима” и „Нормални људи” ослобођен данашњих оквира и шаблона који нам говоре о томе да су млади површни, да се тешко одлучују на емотивне везе или да живе виртуелним животом. Међутим, јунаци Сали Руни стварни су, живе обичним животом, осећају удаљеност од својих породица, у којима су углавном одрастали без несебичне родитељске љубави, боре се са несигурностима, и тако препуштени вртлогу сопствених емоција сами откривају свет кроз велика пријатељства и љубави.
Главне јунакиње Сали Руни интелигентне су и образоване, самосвојне личности које превазилазе своје окружење, способне да воле, али не и да се до краја препусте тој емоцији
Није тешко замислити Трифоовог дечака из једног од најбољих филмова свих времена „Четиристо удараца” да израста у једног „миленијалца”, или у било кога од нас… Али, пре свега, људи Сали Руни разговарају, воде дубоке, смислене и искрене разговоре, налик на слободне џез импровизације, којима нас увлаче у своје реалности, и без напора нас привлаче да се са њима идентификујемо.
Захваљујући издавачкој кући „Геопоетика” и сјајним преводима са енглеског језика Вука Шећеровића, читамо романе Сали Руни као да се дешавају негде у нашем суседству. Можда је један од највећих успеха ове младе ирске књижевнице тај што она о љубави пише без патетике, као о осећању које најмање зависи од емоције саме, а највише од околности у којима се лик налази, из којих је поникао, од обзира који су му усађени, класних предрасуда, па и страхова да се призна слабост и потреба за припадањем.
Главне јунакиње Сали Руни интелигентне су и образоване, самосвојне личности које превазилазе своје окружење, способне да воле, али не и да се до краја препусте тој емоцији. У роману „Разговори са пријатељима” Франсес тешку породичну ситуацију превазилази уз судбинско дружење са феминисткињом Боби и велику љубав према нешто старијем Нику. Меријен у „Нормалним људима” обележава пријатељство и љубав према Конелу, а сенку на њен живот баца злостављање у породици. Обе јунакиње у својим партнерима проналазе сродне душе, заједнички поглед на свет оличен у богатим дискусијама о стању капитализма, људских права, свеопштег надзирања у свету. Ти несебични дијалози врве од емоција и запажања која у центар стављају интересима неискварену хуманост, здраву амбицију младог живота који јесте начет проблемима, али у себи чува важно обећање будућности.
Конел у „Нормалним људима” свестан је тога да се на факултету многи занимају за литературу „зато што је за њих читање књига пре свега начин да делују културно”, да су јавна читања „прави пример културе схваћене као средства за одређивање класне припадности, фетишизације књижевности које образованим друштвеним слојевима служи за лажне емоционалне авантуре, како би потврдили свој осећај супериорности у односу на необразоване масе”. Колин је лик који „нема баш много људи са којима се капира”, али све ово може да каже Меријен, а то што свет доживљава на начин сличан њеном, то што је воли и осећа се лоше када су раздвојени, неће га спречити да је изнова тера од себе, да се према њој гордо понаша.
Ко је, дакле, Сали Руни, млада књижевница која добија оцене критичара да је будући класик, да пише духовито, запањујуће искрено, проницљиво, луцидно? Рођена је 1991. године у Каслбару, у Ирској, а за време студија америчке и енглеске књижевности на Колеџу Тринити у Даблину проглашена је за најбољег говорника на Европском дебатном такмичењу. Њен први роман „Разговори са пријатељима”, из 2017. године, донео јој је награду листа „Сандеј тајмс” за најбољег младог писца. Ову књигу за роман године прогласили су и „Гардијан”, „Обзервер”, „Ивнинг стандард” и „Дејли телеграф”. Сали Руни добитница је и награда: „Коста”, „Вотерстоунс” и „Пост ајриш” за роман године. Њен други роман „Нормални људи” прошле године проглашен је књигом године у Великој Британији.
Јасна Новаков Сибиновић, извршна уредница у „Геопоетици”, наглашава да је најлепши и најузбудљивији део издавачког посла тражење, откривање и представљање нових књижевних имена.
– Ако тај нови аутор изазове интересовање наше читалачке публике, онда је то успех који побуђује истинско издавачко задовољство. То може бити и ризично, јер успех у свету није увек гарант успеха код нас. Но, све се најбоље поклопило код младе ирске књижевнице Сали Руни. За кратко време, са само два романа, постала је светска књижевна сензација. Освојила је читаоце и збунила критику самоувереношћу у првом роману „Разговори с пријатељима”. Сигурно и оштро, а опет непретенциозно овај роман обухватио је готово све сфере интересовања младих интелектуалаца данас и то на глобалном нивоу. Проницљив и ироничан, написан је тако да је свима разумљив.
Тананост и сложеност људских односа у свим облицима представљен је са задивљујућим детаљима, друштвено је ангажован на један бунтовни младалачки начин и то најчешће кроз форму расправа на седељкама, где доминирају левичарске идеје – каже за наш лист Јасна Новаков Сибиновић, додајући:
– Након другог романа „Нормални људи”, о несвакидашњој блискости двоје младих, можемо рећи да су социјалне, класне разлике, једна од омиљених тема Сали Руни. Уз то и питање комуникације, односно (не)разумевања. У овом роману она готово укида друштвене мреже и враћа пажњу на разговор, сусрет, дебату. Бави се и сложеним питањем идентитета, које можемо овако поставити: Шта све у савременом друштву ограничава слободу човека да буде оно што истински јесте и да ли неко уопште има права да буде то што јесте? Изузетно је вешта у исписивању дијалога, који су живи, бритко написани, некада директни, а некада траже учитавање... Од многобројних критика које су изашле о роману „Нормални људи”, чини се да је оно што стоји у магазину „Елле” најпрецизније: „Сали Руни се у ’Нормалним људима’ бави проблемима генерације миленијалаца с луцидношћу романа из 19. века”, закључује
Јасна Новаков Сибиновић.
Цитат књижевнице Џорџ Елиот који отвара роман „Нормални људи” говори о томе да многи од нас не виде откривења ни неба ни земље док нас нека личност не дотакне својим посебним утицајем, значајно указује на његов садржај.
Извор: Политика
