Понедељак 20. 02. 2020. Торонто
аутор: Ивана Ђорђевић
Промоција романа “Зовем се Астикја (Учење душе)” и поетске збирке “Разоружана слова” Душице Ивановић
Промоција нових књига Душице Ивановић, које су успешно представљене у Србији октобра 2019. у оквиру Сајма књига, одржана је у недељу 12. јануара у просторијама Хиверс у Торонту. У пуној сали, где је било преко 100 присутних, презантацију четврте збирке поезије и треће прозне књиге, које су прошле године угледале светлост дана, представиле су ауторка и водитељ програма Драгана Живић Илић.
“Роман ‘Зовем се Астикја’ је прича о чувању душе уз помоћ вере и очувању вере чувањем чисте душе. Једно од другог је неодвојиво. Зато се у роману, чија је порука универзална љубав, независна од епохе, поднебља, религије, обичаја, нижу људске судбине, чији носиоци, сви до једног, носе исто име: Вера. А главни наратор је сама душа", каже за Новине Душица Ивановић.
Затим додаје: “Поетска збирка ‘Разоружана слова’ настајала је последњих неколико година, сакупљајући између својих корица моја најинтимнија искуства и зато мислим да је пространа, не по обиму, већ по темама.”
Песникиња Драгана Живић Илић, водитељ књижевне вечери, истакла је да, иако припадају различитим књижевним врстама, две нове књиге Душице Ивановић имају много заједничког. Представила их је као две поеме о путовању душе, које се међусобно прожимају по питању мотива, инспирације и емотивног набоја. Цитати, који отварају свако поглавље романа, сведоче о “духовно-филозофској инспирацији писца”. Роман “Зовем се Астикја” је, по њеним речима, “филозофско-метафизичка прича о развоју, сазревању душе кроз њена путовања у периоду дужем од шест хиљада година. Роман се чита у једном даху, а јунаци су симболично повезани заједничким именом Вера”, истакла је Драгана и додала: “Кроз трагичне судбине јунака чини се да провејава античка идеја о трагичној кривици, али трагичан догађај не слама јунаке овог романа, чија је оптимистичка порука: спас је у вери.”
У спонтаном разговору, Душица је причала о процесу старања књиге и кроз шта је прошла током писања, са чим се све суочавала и шта је спознала. Сматра да је достигла тренутно свој максимум, што је чини изузетно срећном и испуњеном, без обзира што је процес био веома напоран и исцрпљујући.
Своје утиске о прочитаној књизи изнели су и читаоци лично на презентацији. Говорећи о роману “Зовем се Астикја”, књижевник Ђорђо Васић је посегао за стиховима Лазе Костића из песме “Међу јавом и мед сном”. Али, за разлику од песника, који проклиње своје срце, ауторка романа је, по његовим речима, “успјела да то своје летење међу јавом и међ сном и своје плетиво претвори у роман, мали обимом, али велики поруком, идејом и структуром”. Васић је нагласио “заокруженост концепта, али и стаменост структуре, исклесаност и дореченост идеје у овом роману”.
“У невјероватно шароликом калеидоскопу романа ‘Зовем се Астикја’ шароликих а тужних ликова, преко старохебрејске Аман, кинеског монаха Сињана, несрећне удовице Фејт, учитеља Паулелеа са Хаваја, до Вере из Београда, дешава се увијек једно – Душица све своје ликове, углавном худе судбе, који свакако нису миљеници или миљенице среће, шаље на пут самоспознања” - нагласио је Ђорђо Васић и на крају додао да “ова Душичина књига и јесте једно дивно балансирање у којем сви њени јунаци и пролазе тај пут од нижег доњег свијета и стижу до оног који припада бољој наџемаљсакој сфери”.
О поетској збирци “Разоружана слова” своје импресије је са посетиоцима поделио Драгиша Тошић. Поигравајући се речима, свој приказ је назвао “Добро наоружана слова Душице Ивановић”, јер је књигу доживео као “поетско казивање са вјешто утканом наративном потком, која читаоца држи у стању драмске напетости и ишчекивања догађаја”. Читалац је, навео је Тошић, “затечен и обрадован сугестивношћу поетског казивања, изграђеним стилом и избрушеним језиком који истрајава од првог до посљедњег стиха, а посебно необичном прожетошћу лепезом назиглед неспојивих књижевних, али и других умјетничких форми и израза”. Иако је у питању поетска збирка, она се чита, рекао је Драгиша Тошић, као узбудљиво поглавље неког аутобиографског романа, или као интимни дневник, или “путопис у чијој првој половини су били призори сликани душом, а у другој половини - свијет доживљен очима, мирисима, кожом или косом...”
Завршавајући свој надахнут приказ књиге, Тошић је нагласио да су “Разоружана слова” “Душицини ‘Екс Понто, Немири и Лирика’, кроз које, на свој начин, тумачи призоре из сопственог живота, своја искушења, покушава да разумије сопствену душу и пронађе снагу да се наоружа вјером за нова поглавља”.
Књига ми се веома допала. Изузетан напредак у њеном стваралаштву. Стиче се утисак да, како су се странице низале, тако је и Душица Ивановић расла на путу који се зове живот и да је роман “Зовем се Астикја” за њу не само ново књижевно дело него и буђење њене душе.
Извор: Новине Торонто
