О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Вести


ПИСМО ИЗ БАЛТИМОРА БОГДАНА МИШЧЕВИЋА

Богдан Мишчевић је један од највећих савремених српских сликара или боље рећи мултимедијалних уметника, јер поред сликарства Богдан је романописац и песник. Његов роман Боје Ботичелијевог гласа је фантастчна магичасто реалистична исповест која заслужује да буде читанка сваког потоњег уметника. Ових дана, Богдан, као и сви ми налази се у изолацији од вањског света због заразе која се рапидно шири целиом планетом. Богдан је написао једно писмо којим се обраћа свим медијима у Србији и њеним грађанима, са жељом да нам заједничка очекивања што раније постану стварност, а не предвиђање великог књижевника Џек Лондона који је ову данашњу пошаст предвидео још пре 100 година.


Писмо из Балтимора


Будући да већ дуго година живим на обали Чесепик залива, у граду названом по једном енглеском лорду Балтимору, називају га и Шармантни град (Charm city), Балтимор. Без обзира што тај град обилује криминалом који га сврстава међу водеће у овој земље, осећам се заробљеним у великој загонетци где почивају кости мени омиљеног песника Едгар Алан Поа. Желим вам открити тајну којом сам тренутно опседнут. Ради се о још једном великом писцу из моје младости, чије књиге сам добијао као основац и одличан ђак на мом родном Кордуну. Реч је о Џек Лондону.


У то време, пред крај четрдесетих и почетком педесетих, поред петролејке обешене о греду, док је напољу дувао хладан ветар и својим ударом лупао промрзла окна сусњежицом и будио моју машту о лепоти далеког света који желим да упознам, згрчен на топлом ролу нашег шпорета читао сам Петра Кочића, Максима Горког, и Џека Лондона, превасходно ,,Белог очњака” и ,,Глас даљине”, а тек касније ,,Мартина Идна.” И када сам завршио са овим његовим аутобиографским делом, и схватио шта значи животна борба за највиши смисао живота и жртва ради лепоте, моје најраније определење је пало: желим да будем пјесник као и он, и да својом лиром будим људска срца. Тако је у та давна времена говорио један основац.


То сада звучи старомодно, а и онда, када сам то гласно рекао пред наставницом Властом, сви су се у разреду смејали, ни сами не знајући због чега. То сада препустам и вама, али ово што ћу вам сада рећи, сигуран сам да се нећете смејати.


Дакле, после много, много година лутајући по свету у потрази за том лепотом, овде у Балтимору преда мном се поново појави Џек Лондон. Не онај из Гласа Даљине и Белог очњака, чак ни његов Мартин Идн, чију трагичну, задњу реченицу носим у себи све до ових дана, моменат самоуништења када скаче у воду, сазнањем свеукупности постојања и моменат када све нестаје ,,Када је све то сазнао, престао је више да зна.”


Овде се ради о његовој мало познатој, постапокалиптичној новели ,The Scarlet Plague”, ”Љубичастоцрвеној куги” објављеној 1912 године, у којој он описује глобалну епидемију која ће се појавити на самом почетку 21. века, по његовој замисли прво у Калифорнији, и то у виду црвене смрти, и почети да се шири даље, да угрози читаво човечанство.


Ту он, дакле, те далеке 1912 године у детаље описује кугу, ту глобалну епидемију која ће се појавити у облику COVID-19 и ево, шири се данас посвуда као лепа шећерлема, лепа као анђео Нирване, и креће ,,кристално оштром линијом бесмисла”, из једног архипелага лудости у други, и шири се оштром географском линијом без граница, линијом постојаног бола и патње, да свету саопшти од које лудости су људи саткани. А овај свет, још из билувијалних времена до данашњих дана, у коме је доживео своју највишу границу најсуровијег варваризма данашњих политичара, богаташа и модерних мултимилионера који управљају овим светом, ( то је Лондон добро познавао), саграђени од трансупстанције својих предака људождера, који су суму својих осећања, у незајажљивој похлепи за моћи, претворили у профит, и само профит по било коју цену.


И докле су дошли ови данашљи људождери који су од свог Бога Новца и Пакленог Профита створили нову супстанцу сопственог идентитета званог-Геном зла - којима се остали свет мора клањати? До COVID-19 и до урушавања ове планете, а о човечанству ни речи.


Тако се, дакле, далеко у овом граду на обали Часепик залива затекох, притиснут сенком једног острашћеног силогизма, па рекох да вам се јавим да сам још жив, ја изгубљени субјект у овом блату, далеко од Вас и моје Србије, а никад ближи. Јер, ево, поново смо ту, узајамно повезани невидљивим нитима бесмисла, мада једва дишући истим плућима, мислима и осећајима, али ипак заједно.


И мислим се, како је то мој, из младости вољени Џек Лондон могао да све то предвиди у својој ,,Љубичастоцрвеној куги”, чији артикл прочитах 14. Априла ове 2020 године, ту окрутну болест, ту луциферовску ARS MAGNU, тај идиотски кодекс неописивог бола и ужаса који нас споји, да данас у својим склоништима заједнички очекујемо Крај Свега или - Новорођење.


Ваш Богдан Мишчевић.


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"