Богдан Мишчевић је један од највећих савремених српских сликара или боље рећи мултимедијалних уметника, јер поред сликарства Богдан је романописац и песник. Његов роман Боје Ботичелијевог гласа је фантастчна магичасто реалистична исповест која заслужује да буде читанка сваког потоњег уметника. Ових дана, Богдан, као и сви ми налази се у изолацији од вањског света због заразе која се рапидно шири целиом планетом. Богдан је написао једно писмо којим се обраћа свим медијима у Србији и њеним грађанима, са жељом да нам заједничка очекивања што раније постану стварност, а не предвиђање великог књижевника Џек Лондона који је ову данашњу пошаст предвидео још пре 100 година.

Писмо из Балтимора

Будући да већ дуго година живим на обали Чесепик залива, у граду названом по једном енглеском лорду Балтимору, називају га и Шармантни град (Charm city), Балтимор. Без обзира што тај град обилује криминалом који га сврстава међу водеће у овој земље, осећам се заробљеним у великој загонетци где почивају кости мени омиљеног песника Едгар Алан Поа. Желим вам открити тајну којом сам тренутно опседнут. Ради се о још једном великом писцу из моје младости, чије књиге сам добијао као основац и одличан ђак на мом родном Кордуну. Реч је о Џек Лондону.

У то време, пред крај четрдесетих и почетком педесетих, поред петролејке обешене о греду, док је напољу дувао хладан ветар и својим ударом лупао промрзла окна сусњежицом и будио моју машту о лепоти далеког света који желим да упознам, згрчен на топлом ролу нашег шпорета читао сам Петра Кочића, Максима Горког, и Џека Лондона, превасходно ,,Белог очњака” и ,,Глас даљине”, а тек касније ,,Мартина Идна.” И када сам завршио са овим његовим аутобиографским делом, и схватио шта значи животна борба за највиши смисао живота и жртва ради лепоте, моје најраније определење је пало: желим да будем пјесник као и он, и да својом лиром будим људска срца. Тако је у та давна времена говорио један основац.

То сада звучи старомодно, а и онда, када сам то гласно рекао пред наставницом Властом, сви су се у разреду смејали, ни сами не знајући због чега. То сада препустам и вама, али ово што ћу вам сада рећи, сигуран сам да се нећете смејати.

Дакле, после много, много година лутајући по свету у потрази за том лепотом, овде у Балтимору преда мном се поново појави Џек Лондон. Не онај из Гласа Даљине и Белог очњака, чак ни његов Мартин Идн, чију трагичну, задњу реченицу носим у себи све до ових дана, моменат самоуништења када скаче у воду, сазнањем свеукупности постојања и моменат када све нестаје ,,Када је све то сазнао, престао је више да зна.”

Овде се ради о његовој мало познатој, постапокалиптичној новели ,The Scarlet Plague”, ”Љубичастоцрвеној куги” објављеној 1912 године, у којој он описује глобалну епидемију која ће се појавити на самом почетку 21. века, по његовој замисли прво у Калифорнији, и то у виду црвене смрти, и почети да се шири даље, да угрози читаво човечанство.

Ту он, дакле, те далеке 1912 године у детаље описује кугу, ту глобалну епидемију која ће се појавити у облику COVID-19 и ево, шири се данас посвуда као лепа шећерлема, лепа као анђео Нирване, и креће ,,кристално оштром линијом бесмисла”, из једног архипелага лудости у други, и шири се оштром географском линијом без граница, линијом постојаног бола и патње, да свету саопшти од које лудости су људи саткани. А овај свет, још из билувијалних времена до данашњих дана, у коме је доживео своју највишу границу најсуровијег варваризма данашњих политичара, богаташа и модерних мултимилионера који управљају овим светом, ( то је Лондон добро познавао), саграђени од трансупстанције својих предака људождера, који су суму својих осећања, у незајажљивој похлепи за моћи, претворили у профит, и само профит по било коју цену.

И докле су дошли ови данашљи људождери који су од свог Бога Новца и Пакленог Профита створили нову супстанцу сопственог идентитета званог-Геном зла - којима се остали свет мора клањати? До COVID-19 и до урушавања ове планете, а о човечанству ни речи.

Тако се, дакле, далеко у овом граду на обали Часепик залива затекох, притиснут сенком једног острашћеног силогизма, па рекох да вам се јавим да сам још жив, ја изгубљени субјект у овом блату, далеко од Вас и моје Србије, а никад ближи. Јер, ево, поново смо ту, узајамно повезани невидљивим нитима бесмисла, мада једва дишући истим плућима, мислима и осећајима, али ипак заједно.

И мислим се, како је то мој, из младости вољени Џек Лондон могао да све то предвиди у својој ,,Љубичастоцрвеној куги”, чији артикл прочитах 14. Априла ове 2020 године, ту окрутну болест, ту луциферовску ARS MAGNU, тај идиотски кодекс неописивог бола и ужаса који нас споји, да данас у својим склоништима заједнички очекујемо Крај Свега или - Новорођење.

Ваш Богдан Мишчевић.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: