детаљ слике: DaniBlue

ПОЕЗИЈА САВРЕМЕНОГ ПЕСНИКА 

Вековима су песници на особен начин саопштавали своја осећања, слали поруку о себи, друштву и свету. Поетски израз се мењао временом. Од грандиозних епова (Еп о Гилгамешу, Илијада, Одисеја, Махабхарата), десетераца и риме, до слободног стиха и графит поезије. У савременом песничком приступу све је дозвољено.
Кроз фузију стилова песници крче пут до заинтересоване читалачке јавности. А то није лако, иако се чини да на друштвеним мрежама поезија доживљава свој процват. Последњих година у Србији и региону актуелна су песничка дружења у клубовима где се окупља велики број младих, али и већ афримисаних песника. И поред свега чини се да поезија није довољно вреднована од релевантних књижевних критичара и теоретичара књижевности, читалаца, али и медија.

О актуелним проблемима на песничкој сцени, критици, издавачима, али и уметничким почецима и инспирацији разговарала сам са Ненадом Глишићем, Наташом Бундало Микић и Бојаном Марковићем.

Песници Ненад Глишић, Наташа Бундало Микић и Бојан Марковић

Са којим изазовима се суочавају савремени песници у Србији?

Глишић: Како да вам кажем, као и свима: сам живот свакодневни на толико много нивоа. Али, песници за разлику од већине барем могу да те изазове искористе за добијање нечег трајног и доброг, за њих саме, а још више за оне који долазе ако дођу.

Песникиња, Наташа Бундало Микић

Бундало Микић: Савременим песницима је тренутно доступнија писана ("куцана") реч и својственија чак од живе и видљиве због постојања интернета и друштвених мрежа. Колико је то добро толико има и својих лоших страна јер се поезија данас лакше "краде" и присваја. Тешко је заштити се, заштити ауторска права а такође и тзв лајкови и шеровања нису истински увид у перцепцију написаног. Сведоци смо опште појавности великог броја песника и упитно је, с обзиром на брз пренос информација па и квалитет написаног, колико њих ће опстати и остати. Ту долазимо до оне свевремене, да је песник заиста и свевидећи када је "прорекао" да ће ПОЕЗИЈУ СВИ ПИСАТИ. Постоји велики број конкурса за фестивале, зборнике, песничка окупљања широм земље и региона а такође се више него икад оформљују и књижевни кланови препуни сујете и надметања. Уместо да је песнички, књижевни свет, једна велика заједничка планета на којој сви сарађују и боре се искључиво за добробит поезије јер говоре, пишу, певају, истим језиком.
Марковић: Песници се суочавају са оним проблемима са којима и сви други уметници. Реч је о социјалном статусу који им држава (не) додељује. Песничка пракса се не распознаје као релевантна ни у једном од економско-симболичких поља размена, иако у њима и те како учествује. Ненаплативо. У односу на ту чињеницу поезија и песници треба да заузму своје активне радикалне позиције.

Каква промена је потребна да књиге поезије добију бољу позицију на полицама књижара?

Глишић: Мислим да би за тако нешто било потребно променити начин функционисања дистрибуције књига, односно да сада дистрибутери који се де факто јављају као својеврсни арбитри и најважнија инстанца у одлучивању које ће књиге уопште ући у ланац књижара. Такође, било би добро да независне књижаре које су ван овог ланца могу да опстану. Добро ми је познато да у тим дистрибутерским круговима постоји једно предубеђење да је поезија непрофитабилна, односно како се каже некомерцијална. Укратко, то је то. Међутим, да би се то догодило мора да дође до промене читаве такозване друштвене парадигме која би могла да схвати да поезија и не треба да буде комерцијална и да то није основ према коме она треба да долази до читалаца. Ту промену није могуће извести преко ноћи, али мислим да је неопходна.

Бундало Микић: Питам се да ли је то уопште могуће, да се песничке књиге много више цене и читају у савременом свету. Некако је свима лакше да посегну за брзим достизањем информација, па тако воле кратке и јасне форме попут кратког статуса на друштвеној мрежи Фејсбук. Појединце на неки начин оптерећује метафоричност и оно право истинско дубокоумно размишљање и запитаност. Зато посежу за лаким садржајима. Само ретки, књижевни и умни људи подржавају, пишу, уживају и читају непрекидно поезију јер је заиста целим својим бићем осећају. Промоције књига свакако иду у прилог приближавању свих књижевних форми публици али мислим да је потребно изаћи на улицу, на трг и рецитовати. Тренутна тешка ситуација код нас и у читавом свету нам омогућава боље сагледавање и слушање како музичких извођења тако и поезије путем друштвених мрежа што је свакако вид доброг промовисања истих вредности тако да то треба на леп начин и да буде прихваћено и испраћено.

Марковић: Подстицајно посредовање државне културне политике била би пресудна у том циљу који не могу заговарати књижарски ланци чији је циљ зарада, а не проширивање круга читалаца посвећених експерименталнијим и хибридним песничким књижевним облицима. Оснивање центра за промоцију савремене поезије, образовање о савременој поезији у школама, оснивање књижара које би промовисале (само) некомерцијална издања, доступност бесплатних књига или књига које се публикују уз помоћ паушалне подршке читалаца, бесплатне електронске књиге – само су неке реалне идеје које ми падају на памет.

Где је место српске, али и регионалне поезије у свету?

Песник, Ненад Глишић

Глишић: Моје је убеђење да је наша поезија у једном делу заиста на врхунском нивоу и то можете да видите кад се страни читаоци сретну са неким од наших добрих песника. То, наравно никако не значи да је сва поезија таква, напротив. Много смећа излази у то нема никакве сумње, али и то је у реду у неком смислу јер испада да имамо квалитет и квантитет у једном дијалектичком јединству. Да напоменем да када говорим о нашој поезиј, мислим на тај, еуфемистички речено регион, односно бившу Југославију, јер без обзира на то што се генерације које су биле у напону снаге кад је распад почео, они су ту снагу користили најчешће за лоше циљеве. Сада, срећом, ове новије генерације то просто природно превазилазе у добром делу случајева. Али, и у једном и у другом сценарију те сцене се непрестано преплићу, полемишу, мрзе, воле и допуњују ма колико то неки не хтели да признају.
Бундало Микић: Место српске па и регионалне поезије у свету је наравно, поновићу се, тренутно у виртуелној стварности али као и претходних деценија, захваљујући сјајним именима из света преводилаштва савремена поезија долази до ока и уха публике широм Европе и других континената. С обзиром да сам студирала српску књижевност поносно могу да закључим да имамо прегршт имена, угледне књижевнике, песнике од величанствене поетске речи саткане. Оно што не смемо никад да заборавимо је непроцењивост књиге и којој су се такође сви вратили претходних месеци откако нас је на глобалном нивоу задесио вирус.

Марковић: Чини се да српска поезије није довољно превођена и због тога видљива у ширим европским размерама. Европски фондови за превођење и публиковање поезије и резиденције песника су (за сада) прилично недоступни. Вредности поезије на српском језику су ванредне у појединачним остварењима и доносе много новог врења за времешно европско песништво.

Како су изгледали ваши песнички почеци и дела којих песника су вас инспирисала?

Глишић: Ја сам нека врста дивљег детета, деценијама су вагали да ли сам ја песник, активиста или перформер и свој пут сам тражио баш у тим авангардним круговима по принципу „што бескомпромисније, то боље“. Прва збирка ми је изашла када сам имао 20 година у некој другој врсти апокалиптичне атмосфере у односу на ову данас, почетка рата у Југославији и песничка и људска стаза коју сам тада одабрао је била плод оне максиме: прст у око малограђанском моралу. И после 28 година трудим се да останем веран себи у том смислу, што би било остварење свих мојих тадашњих снова. Имена књига и песника не волим да наводим јер сам свестан да је све што сам читао, свиђало ми се или не, на неки начин утицало. Највише свесних утицаја сам попримио од песника, мислилаца и уметника због њиховог односа према свету и уметности, него због њихових стихова, јер добрих песама

Бундало Микић: Моји песнички почеци сежу у доба детињства и основне школе када је таленат за писање препознала моја наставница српског језика и издвојила неке моје радове за дечији дневник у новосадским еминентним новинама. Током похађања средње школе сам ређе писала. Већ на самом почетку студија моја љубав према поезији је добијала неки нови облик и правац. Прву књигу сам објавила тек 2015. када сам упознала дивну породицу из Баната, који делају у свету културе и књижевности дуги низ година - Банатски културни центар. Књига се зове Гиневрин шапат и чиниле су је песме писане о љубави према породици, родном граду и човеку. Након тога објавила сам још две књиге и један роман а у припреми је још једна књига поезије.

Песник, Бојан Марковић

Марковић: Широка тема погодна за роман одрастања, с том обазривошћу да смо срећом увек на почетку. Чини ми се да је интимна иницијација уједно и утерусна. Све друго су сентименталне и снажне тачке подршке: породична упућеност на библиотеку и књиге, Књижевни клуб Рујно из Ужица, школске литерарне награде, професорке Анђа Ђорђевић и Валентина Златановић Марковић, студије књижевности, награда Млади Дис... Увек су ме занимали „језички“, „(нео)авангардни“ песници, посвећени испитивању језика и његовог преливања.

Постоји ли књижевна критика која би се на темељан начин бавила актуелном продукцијом?

Глишић: Немам тај утисак. Али, са друге стране, можда је већи проблем да схватимо прави смисао данашње критике која функционише на један зачудан начин а да се то тиче све мањег броја људи. Да се вратимо на једно од претходних питања – у стварном свету песничких сновиђења испада да су дистрибутери заправо преузели улогу критике. Или маркетинг.

Бундало Микић: Књижевна критика је изгубила своју драж али свакако учени појединци покушавају да јој удахну живот какав је некада имала. Као и за поезију тако и за прозу и књижевну критику боре се књижевни посленици сагледавајући дело на истински начин. Савремена дела су под лупом доступна како путем штампаних часописа тако и у виду све веће појаве електронских часописа.

Марковић: Критика ревносно прати продукцију, али није довољно спремна да се негативно одреди. Када то чини у позадини буду некњижевни разлози. И путем афирмативног односа може се доста рећи о поезији која фигурира насупрот онога што афрмишемо. Тако је и са могућношћу да говорећи о поезији искажемо мишљење о друштвеном, политичком и естетском.

Колико су књижевни часописи, али и издавачи отворени за сарадњу са младим песницима и да ли постоји зид између главног песничког тока и алтернативне сцене?

Глишић: Па ако часописе питате, сви су отворени и најотворенији баш за младе. Ако питаш младе – већина има утисак да нико није отворен. Са издавачима је другачија ситуација – ја сам ангажован у оквиру едиције Првенац која је посвећена управо младим ауторима и ауторкама без свог издања. Ту је, наравно, Матица српска са својом чувеном првом књигом, а јављају се и други покушаји у том правцу и све то треба поздравити. Такође, ту је и непознати број приватних издавача који баш у тој групи траже кориснике својих услуга, али такав пут не бих препоручио млађим ауторима. Ја сам читавог живота окренут малим издавачима, али онима који поштују ауторе са којима сарађују и од њих не траже паре. А питање главног тока и алтернативе је клизаво, заправо највећи део поезије ни алтернатива, ни главни ток, него маргина. Ко је најпоштованији одлучују центри друштвене моћи на сценама, а не читоци нити такозвани квалитет, односно – да употребим ту непристојну реч – струка.


Бундало Микић: Тренутно сам секретар у новооснованом друштву које неће остати на идеји само локалног деловања, Друштву новосадских књижевника. Како радимо на неколико пројеката, истакла бих е-часопис Медјутим. ДНК који су основали млади чланови друштва махом докторанти Филозофског факултета у Новом Саду, дакле компетентни да говоре, проучавају и предочавају књижевност у свој њеној лепоти. Пратим и друге књижевне часописе и видим да постоји сасвим добар однос према афирмацији младих књижевних имена, чему такође доприносе и поменути конкурси и фестивали. У Новом Саду годинама постоји Сцена свих креативних која је кроз рад својих фестивала афирмисала и промовисала многе младе који су постали истакнути песници у својим градовима широм Србије и региона. Много је савременика које бих истакла и чије стваралаштво ценим али на самом крају рећи ћу само једно, по мени најважније да књижевност има моћ да мења свет и то ће и будућност показати.


Марковић: Простор за објављивање поезије је скучен, мада постоји. Обавезно подразумева песниково дотадашње позиционирање и културу „тебризма“, као и одређене проскриптивне узусе који спутавају. Мислим да не постоји главни и алтернативни ток, све је отворено и у истој равни. Примећујем, млађи песници се веома лепо афирмишу, што свакако носи сумњичавост у сваком погледу. Увек се треба запитати да ли и на који начин отпор пролази кроз срж песничког дела, што га и чини уметничким делом. Та карактеристика, рецимо, може правити разлику алтернативног дела у главном песничком току.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: