|
|
|
 | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: Krk.art@designe
У СВИЈЕТУ НЕЧИСТЕ КРВИТИПОЛОШКЕ И ЖАНРОВСКЕ ОСНОВЕ, ТЕМАТСКО–МОТИВСКИ И ПРИПОВИЈЕДНИ ПОСТУПЦИ У РОМАНУ Проф. др Горан Максимовић
1.0.Познато је да роман Нечистакрв можемо сагледавати из различитих типолошких перспектива, као породичну хронику угледне врањанске чорбаџијске породице хаџи Трифунових, као роман карактера и психолошку студију главне јунакиње Софке, посљедњег изданка те велике и угледне породице, као друштвени тип романа у којем је сагледано ослобођење града Врања и присаједињење матици Србији након вијекова ропства под Турцима, а самим тим и преображај старих феудалних односа у нови капиталистички поредак. Све то је утемељено на умјетничком свијету, поступцима приповиједања, психолошкој карактеризацији јунака, који су дати у сагласју са поетичким токовима српске књижевности реализма и модерне на крају ХIХ и на почетку ХХ вијека, али и значајном помјерању тих поетичких граница и успостављању новог књижевног израза. 1.1.Можемо се сагласити са констатацијом да је са појавом Лазе К. Лазаревића, Симе Матавуља, Илије Вукићевића, Светолика Ранковића, Стевана Сремца, осамдесетих и деведесетих година ХIХ вијека, српска приповиједна проза задобила одлике „високе реалистичке књижевности“. На то нас упућује богатство изражајних облика и стилских поступака, употреба дијалекатског говора, продубљена психолошка мотивација, динамична и вишеструка позиција приповједача и сл. Захваљујући томе, српска приповиједна проза убрзано је почела да се приближава главним токовима модерне европске прозе с краја ХIХ и са почетка ХХ вијека. На таква нас размишљања нарочито упућују Лазаравићеве приповијетке „Вертер“, „Ветар“ и „Швабица“, наглашеним мотивима снова и халуцинација, интроспективним проживљавањима јунака, као и симболистичким визијама и значењима. Управо због тога је у дјелима српских приповједача и прозних писаца с почетка ХХ вијека (И. Ћипико, С. Ћоровић, Б. Станковић, П. Кочић, М. Ускоковић, В. Милићевић и др.), досегла крајње умјетничке домете реалистичке поетике у српској књижевности и истовремено снажно најавила „црте модерне постнатуралистичке, импресионистичке и симболистичке стилске оријентације“.[1]Када је 1898. године Борисав Станковић објавио прве приповијетке („Ђурђевдан“, „Прва суза“ и „Станоја“), а годину дана иза тога и прву приповједачку збирку Из старог јеванђеља (1899), тој новој генерацији прозаиста придружио се још једном особеном одликом, увођењем једног новог поднебља у српску литературу. Баш као што је Петар Кочић посветио свој књижевни рад Босанској крајини, Светозар Ћоровић Херцеговини, а Иво Ћипико Далмацији, тако је и Станковић увео пчињско поднебље, а изнад свега свој родни град Врање, на велика врата у српску књижевност. Познато је да су у посљедњој деценији ХIХ вијека настали неки од најзначајнијих романа српске књижевности. Поменућемо Матавуљевог Бакоњу фра Брну (1892), Ранковићеве романе Горски цар (1897), Сеоска учитељица (1898) и Порушени идеали (1899), Сремчеве романе Лимунација на селу (1892), Вукадин (1896), Поп Ћира и поп Спира (1898). Међутим, тек је са ступањем на књижевну сцену те нове генерације прозних стваралаца, које Јован Деретић у првој жанровској и књижевноисторијској синтези романа у новој српској књижевности, Српски роман 1800–1950. (1980), назива „позним реалистима“, српски роман добио континуирани ток и константан умјетнички израз. Поменућемо само неке од њих, Ћипикове романе За крухом (1904) и Пауци (1910), Ћоровићеве романе Мајчина султанија (1906), Стојан Мутикаша (1907), Јарани (1911), Станковићеву Нечисту крв (1910), а самим тим прешао је и сложени пут „од класичног, реалистичког, регионалног романа ка модерном роману“.[2]Као што је познато, роман Нечиста крв Борисава Станковића настајао је читаву прву деценију ХХ вијека(Градина, 1900; Политика, 1906; Дело, 1907; Политика, 1907; Босанска вила, 1910), а једини је његов завршени роман. Започети а недовршени су му остали Певци (1902) и Газда Младен (1903). За тих десет година, од часописних верзија па до првог свог посебног издања 1910. године, роман је преживио трансформацију на типолошко-жанровском плану од приповијетке до романа, а на тематско-мотивском плану преображај од хипотезе о биолошкој дегенерацији угледне врањанске чорбаџијске породице хаџи Трифунових, након ослобођења града од Турака (1878), до друштвене хронике једног дијела јужносрбијанске стварности око града Врања и Пчињске области, те дубинске психолошке карактеризације и сагледавања животне судбине посљедњег изданка те породице, главне јунакиње Софке.2.0.Можемо казати да у роману Нечистакрв доминирају социјална и психолошка тематика, те да су оне међусобно прожете и комплементарне. У психолошкој сфери дјела ништа се не дешава што није мотивисано друштвеним факторима. Софкина наглашена издвојеност, неуобичајена индивидуалност за патријархални свијет у коме је рођења и одрасла, дистанцираност у односу на људе са којима је живјела и свијет у коме је живјела, свакако је условљена њеним социјалним статусом и изразитом свијешћу о припадности хаџи Трифуновим потомцима. И Софкин „силазак“ из свијета издвојене и самосвјесне јединке у свијет и међу људе којима није припадала, ни ментално, ни статусно, условљен је друштвеним факторима, очевом и породичном економском пропашћу изазваном крупним историјским промјенама, али и очевом пасивношћу и неспособношћу, као и потребом да се жртвује за оца и да сачува породицу од потпуног сиромаштва, понижења и биједе, тако што ће пристати на удају за малољетног и непримјереног младожењу Томчу, сина богатог пчињског сељака, газда Марка.2.1.Зато се у композиционом погледу, роман и може посматрати кроз двије тематске цјелине, како је то иначе у више наврата непосредно или посредно наглашавано у досадашњој литератури (В. Ћоровић, В. Глигорић, Ј. Деретић, Н. Петковић, Д. Маринковић и сл.). Прву цјелину романа обухватају догађаји до Софкине удаје и одласка из очеве куће. Другу цјелину чине догађаји који приказују јунакињину трансформацију од субјекта у објекат радње, а самим тим и њеног пропадања и гашења, подједнако и њене физичке љепоте, њене психичке издвојености и посебности, те утапања у анимални, подједнако брутални и аморфни свијет нагло обогаћене сељачке средине. Ако се композиционој организацији романа Нечиста крв приступи из перспективе типолошких особености и карактеристика умјетничког поступка, видјећемо да се може говорити о оквирној композицији, у којој према нашем мишљењу пет уводних поглавља (I–V), као и три епилошка поглавља (ХХХI–ХХХIII), представљају почетни и завршни оквир, а поглавља од VI до ХХX средишњи дио романа у којем је реализован главни романескни заплет. У фабуларно-сижејној равни поглавља од I–V с правом се могу посматрати као својеврсна експозиција за касније приповиједање о Софкиној судбини у средишњим поглављима (VI–ХХХ) овога романа. У том смислу завршна три поглавља романа (ХХХI–ХХХIII) можемо посматрати као романескни расплет и дефинитивно и то трагично разрјешење животне судбине главне јунакиње. У једном ранијем исцрпном тумачењу Станковићеве прозне поетике, а у оквиру тога и композиције Нечисте крви, указано је на нешто другачији начин најприје „на три веће композиционе цјелине“ овога дјела (прва од I до IV, друга од V до ХХVI и трећа од ХХVII поглавља до краја романа ХХХIII), а затим је одмах иза тога истакнутода се у „једној ригорознијој подјели роман групира у пет композицијских цјелина: прва од I до IV, друга од V до VIII, трећа од IХ до ХХVI, четврта од ХХVII до ХХХIII и пета би била епилог“.[3]Према нашим запажањима ниједна наведена „композициона цјелина“, као и разврставање поглавља у оквиру тих цјелина, нису сасвим утемељени и захтијевају много прецизније одређење, засновано прије свега на унутрашњој драмској композиционој основи овога дјела. Отуда је важно нагласити још једну чињеницу, која јеу извјесној мјери присутна у досадашњим тумачењима (П. Протић, Р. Јовановић и сл.), а упућује на извјесну скривену драмску композициону основу овога дјела. „Неколико сцена из романа, као она када ефенди Мита објашњава Софки због чега мора да се уда, сцене између Софке и Ванка и објашњење између ефенди Мите и његовог зета, и оно што се после тога догађа, узимају се као изразито драмске сцене“.[4] При томе је указано и на Софкину „животну драму“ која је дефинисана као „драма недоживљеног“, па самим тим представља „изазов за сценску презентацију, почев од пригушених емоција, па до исказа незадовољства због немогућности доживљаја љубави“.[5]Према нашем запажању драмска основа много је значајнија од овога што је наведено и садржана је у дубинским композиционим и мотивационим основама дјела. У средишњем дијелу романа или у ономе што бисмо могли посматрати као заплет можемо издвојити три кулминативне тачке. Прва је реализована у Х поглављу романа и приказује Софкин разговор са оцем након што је сазнала да је без њеног знања уговорена њена удаја и то за недостојног, малољетног младожењу, који је водио поријекло из обогаћене сељачке породице, али без чорбаџијског угледа и утицаја какав је у вароши имала њихова породица. Друга кулминативна тачка реализована је у ХХIV поглављу и представља приказ прве Софкине брачне ноћи и газда Марковог покушаја да уђе у њену ложницу умјесто малољетног сина Томче, а у складу са полиандријским обредом „снохачества“, какав је био присутан у појединим патријархалним културама, па можда и у Пчињи, а огледао се у томе да очеви живе у сексуалној заједници са одраслим снајама све док њихови малољетни синови не би порасли да обављају брачне дужности. Из такве полиандрије су се рађала дјеца тако да је долазило до „нечистих“ сродничких односа и често се није знало ни ко је коме отац, брат, стриц или дјед, што је за посљедицу имало и зачетке биолошке дегенерације тих породица. Трећа кулминативна тачка одиграва се у ХХХ поглављу романа и приказује сукоб ефенди Мите са Томчом, када га је понизио и погрдно назвао „керпичем“ или недораслим и недостојним зетом, а настао је неколико година послије свадбе и газда Маркове смрти, због тога што Томча и Софка, јер то нису ни знали, нису испунили договорене газда Маркове новчане обавезе преме ефенди Мити, на основу раније усмено утаначеног брачног уговора. Прве двије кулминативне тачке условиле су додатне заплете и перипетије драмске природе, а након треће кулминативне тачке услиједила је реализација убрзаног драмског расплета у композиционој основи Нечисте крви. 2.2.Свака од наведених кулминативних сцена представља добро припремљену и мотивисану романескну „драму у малом“. Прва кулминативна ситуација почива на Софкиној драми „изневерених очекивања“, највише од стране њеног оца, а мотивационо је утемељена на погрешним претпоставкама главне јунакиње и неочекиваним преокретима који ће изазвати тектонске промјене у њеном животу. Софка није себи могла да опрости што она која је увијек „све знала“, сада се преварила кад се „тицало њене главе, њеног живота“. Посјете газда Марка и преговоре са њеним оцем није ни у помисли доводила у везу са својом удајом, већ са продајом куће. Чак и касније, кад је сазнала да се ради о уговарању њеног брака, погрешно је помислила да је удају за газда Марка, а не за његовог малољетног сина. У досадашњим српским етнографским истраживањима указано је на „прастари обичај склапања брака између малолетника“, који се код сеоског становништва у пчињском крају очувао све до ослобођења од Турака 1878. године: „Понајчешће се брак склапао између мушкараца малолетника и одрасле девојке. На томе обичају се заснивала и појава 'снохачења', која је у време турске феудалне управе у врањском крају била ту и тамо заступљена. А са ослобођењем од Турака 1878. године, власти су томе стале на пут, путем законских одредаба, склапањима бракова између малолетника, што је прекинуло и појаву снохачења“.[6] У једном ранијем сродном тексту указано је и на појаву удаје малољетних дјевојчица до дванаесте године узраста, у вријеме турске феудалне управе, у српским сеоским срединама, посебно у врањанском крају у „читлучким селима“ због честе појаве „грабења“ и „турчења“, које су вршили Турци и Арбанаси.[7] Станковић ту психолошку драмску ситуацију у којој Софка спознаје коначну истину о својој удаји за малољетног младожењу, изврсно припрема и мотивише, најприје кроз материн доста јак глас, као неко одупирање, свађу и плач, који су долазили са спрата куће у вечерњим сатима. Ујутро је Софка угледала материно унакажено лице, толико „искривљено од ужаса“ да јој је постало јасно да се у кући, између ње и оца одиграло синоћ нешто страшно. Међутим, тек након трећег мотивационог корака, када је мајка наложила Магди да одведе Софку „код теткиних“, јунакињи постаје јасно да се, према уобичајеним обредним радњама у њеном родном граду, заправо радило о њеној удаји. Тада се у Софкиној души одиграва драматична побуна, због увреде и непоштовања њене личности, а још више због невјерице да је отац на такав начин и са толико непоштовања могао да се понесе према њој. „И то је Софку највише поразило, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се до скора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада: као да она није ништа, и никада ништа била. Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је?“[8]У таквом растројеном стању, дубоко повријеђена, рањена, са болом, тугом и плачом, доноси импулсивну одлуку да на своју руку оде на разговор са оцем, дубоко свјесна да је „сада већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди Митина, већ права жена, своја, ничија више“.[9] Међутим, била је то још једна погрешна претпоставка главне јунакиње, јер у разговору са оцем, кад се суочила са размјерама његове и моралне и материјалне пропасти, схватила је да од ње зависи судбина и таквог недостојног оца, али и недужне мајке, а онда и очување старог угледа читаве породице. У том сусрету и разговору, ефенди Мита се односи према кћерки двојако, тако што јој најприје повлађује, кад она каже да „не може“ и он наглашава да ни он „не може“, а онда се понаша потпуно супротно, „разгневи се на неблагодарност“ своје кћерке и жели на крајње лицемјеран начин да се представи као жртва. Управо у томе тренутку почиње ефенди Митина дефинитивна детронизација у кћеркиним очима: „Никада га Софка не виде таквога. И што најстрашније би, то што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина“.[10] Тачка тог очевог понижења и разголићавања своје немоћи пред кћерком добија своју крајњу границу онда када је разгрнуо предњом минтане и колију, те показао да му је одјећа неопрана и поцијепана, да су само рубови опшивени, а да је све остало било распаднуто, поиспадало и старо. У том тренутку Станковић поред визуелне укључује и за њега иначе карактеристичну мотивацију поступака јунака кроз доживљаје снажних, у овоме случају и неугодних мириса, које јунакиња интензивно осјећа док разговора са оцем: „А сам он, његова снага, прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној, ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу“.[11]Након тога је главна Станковићева јунакиња била потпуно сломљена, а у њој се јављају различита осјећања, попут кривице што је само мислила „на себе“, али је ту присутно и дубоко разочарање кад је дефинитивно схватила да је између ње и оца све свршено и да он више никада неће бити онај њен „велики татица“, тако да је њен пристанак на жртву или на удају био једини и природни епилог такве поражавајуће и страшне драме. Друга кулминативна ситуација одиграва се на свадби у газда Марковој кући, а нарочито на трећи дан те свадбе у приказу прве брачне ноћи и почива на Софкиној драми дефинитивног „силажења“ у свијет којем не припада. Могуће је говорити о Софкином двосмисленом односу према газда Марку, који је заснован подједнако на потреби, можда и спонтаног и несвјесног, зближавања са њим како би стекла његову заштиту у новом и непознатом свијету, али и на страху од наслућивања еротске страсти коју је осјећао према њој. Све то управо у трећој свадбеној вечери доживљава кулминативно финале. Најприје је то најављено кроз појачано Софкино осјећање страха шта ће се десити ако Марко заиста пожели да уђе у њен кревет. Свјесна је и тога да се налази у безизлазној ситуацији и да због могуће срамоте не може побјећи очевој кући. Сличан страх, само друге врсте, да неће имати снаге да пређе преко прага Софкине собе и оствари право на „снохачество“, тј. на сексуални живот свекра са снахом, осјећа и газда Марко, тако да се и у њему одиграва права драма произашла из помијешаних страсти. Читава драмска ситуација додатно је психолошки појачана присуством „ашчике“, која је по народним обичајима имала задатак да младенце одведе у ложницу прве брачне ноћи, као и присуством свекрве Стане, а обје ће имати задатак да покушају да уразуме газда Марка како би дозволио да младенци оду на починак. Наведену ситуацију Станковић обликује из двије перспективе: Софкине и газда Маркове. Код Софке се у тим кључним тренуцима појачава осјећање страха, претрнула је „јер виде да је дошло већ оно: да ће јој сигурно сад исповедити љубав своју“.[12] Марко се понаша на двојак начин: и то према „ашчики“ показује осјећање уздржаног уважавања и страха јер је била „варошанка“, али се зато према сопственој жени и братственицима понашао крајње грубо, насилно и без имало милости. Приликом приказа наведених тренутака, Станковић све приказује из Софкине перспективе, и то не визуелне, јер је она у соби и не може да види шта се дешава у другим одајама, а посебно у ходнику испред њене собе, већ кроз ослушкивање звукова и гласова. Она чује Маркове псовке, неартикулисане гласове, рвања, гушања, ударце, а онда и Станине и Арсине гласове, и то Станине клетве упућене Марку, када је покушао да је оптужи за раније „снохачество“, а поготово њено кркљање када је доживјела старашан ударац од Марка, те Арсиног запомагања да је газда убио газдарицу. Ту пред њеним вратима, Софка је чула како се Марко упиње, кркља и жели да уђе преко прага, али нема снаге да пређе преко те за њега недостижне границе: „И Софка чу како он кркља и ваља се, упиње, напреже, да бар главом, раменима гурне у врата, отвори их и уђе к њој. Али не може. Пада. Руке, лактови и колена га издају, јер га оно женино цвиљење као неко уже око врата стеже, не да му и не пушта га да се дигне, пређе праг“.[13]На крају је, као природни епилог тог неоствареног циља, газда Марку једино преостало да побјегне од мјеста своје страмоте. Појахао је коња и заувијек се изгубио из куће, све док није пронашао смрт у сукобима са Арнаутима. При томе се дефинитивно стварају сви предуслови Софкине касније трагедије, али не зато што се „спустила“ у свијет којем суштински није припадала, већ због тога што је „остала“ на пола пута између два свијета, што је напустила свијет свога оца и мајке, хаџи Трифунове и своје породице, а није успјела да се до краја интегрише у свијет нове, газда Маркове и Томчине породице, тако да се они у њеном присуству осјећају слободно и равноправно са њом. Трећа кулминатива ситуација одиграва се неколико година послије свадбе, када је Софкин живот био стабилизован, чак и складан и срећан, а можемо истаћи да почива на драми дефинитивног Софкиног „суноврата“. Читав догађај се одиграва на празник, Свету недељу, а неочекивани очев долазак по његовом ситном, љутитом ходу, по ироничном подсмјеху који му је препознала на већ остарјелом лицу, у јунакињи је пробудио застрашујућу слутњу да ће се десити нешто страшно што ће јој дефинитивно разорити живот: „Поче да дрхти и да се тресе од неке неизмерне несреће, коју предосети да ће се десити“.[14]Станковић је ту кулминативну ситуацију поново обликовао кроз Софкина чула на основу гласова које је слушала, а проистеклих из очевог обраћања Томчи у сусједној просторији, и то „заглушеним и шиштавим гласом“. До ње је допирао само Томчин глас и „чисто убезекнуто правдање“, „детињско уверавање“ да не зна ништа, ни за какве паре и ни за какав договор. Тек након тога зачула је очев глас и безобзирне, страшне увреде, које је упутио Томчи и читавој његовој породици: „Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар би ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер? – И у томе 'за тебе', 'пезевенк', толико је страшног презирања и одгуривања ногом од себе нечег гадног, нечистог, да Томча под тим као поклекну, сруши се, али се зато чу његов страшан, пробуђен јаук и претња“.[15] Управо је то страшно Томчино „буђење“ представљало увод у дефинитивни суноврат главне јунакиње у каснијим епилошким поглављима романа.Послије тога је сва пробуђена Томчина мрачна енергија била преусмјерена на Софку, готово у тренутку је сва његова љубав преображена у мржњу, бескрајну и застрашујућу силу „окнофилије“ у којој су се објединили бескрајна љубав и мржња и покидали све границе људскога у њиховом даљем односу. Најприје је Томча дошао у собу код Софке и нервозно, љутито затражио паре, а онда је изашао и бацио их ефенди Мити на груди, који је одмах иза тога побјегао, онако како би побјегао сваки саможиви слабић, можда и несвјестан да је изнова проузроковао несрећу својој кћерки. Станковић у том тренутку улази дубоко у Софкино психолошко стање, а управо је тај неочекивани страх и потпуно паралисао и спријечио да заустави Томчу, да му не да новац за њен откуп и да отјера оца, да га најури, јер је једино то заслужио неко ко је израстао у њену демонску фигуру. Касније се кајала, што бар тада није била толико паметна да заједно оде са оцем из те куће. Није урадила ни једно ни друго и тако је доживјела потпуни суноврат. Станковић након тога на магистралан начин приказује како је та Томчина преусмјерена енергија зла и кривице, окренута према особи коју је до тада обожавао и по којој је Софка постала предмет свих његових мрачних порива и неописивог „ослобађања“ од тог неприродног терета са којим је живио: „А? Ми керпичи?! А они што се за паре продају, купују, они су све, ми ништа. Ми керпичи! Ђубре! Аха! – И све то било је тако страшно али и са таком насладом, као да се сада, после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој. А све то било је она, Софка, и то она, некадања Софка, а не ова, сада, као свака женска и ствар, за паре купљена“.[16] Врхунац тога Томчиног „ослобађања“ услиједиће онога тренутка када је по први пут ударио Софку, снажно по челу и коси и када је пала од његовог ударца.Вјештином Станковићевог казивања и обликовања драмских ситуација у том романескном приповиједању, епилог овога страшног догађаја касније је приказан из Томчине перспективе. Причао је о томе „смејући се сам себи“, када му се на коњу, јурећи кроз ноћ према очевим хановима на граници, приликом преласка преко ријеке указала вила бродарица у Софкином обличју: „Јасно, као на длану, угледао је голу, раскошну женску како се купа и чешља косе и као да га к себи зове. Била је иста она Софка. Али да га не би омађијала и он се вратио натраг к њој, а највише из страха да не би алат то видео, од тога се уплашио, цурукнуо и силом га кући донео – он је сав по алату полегао. Рукама запушио му и очи и уши. И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао, да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану. И јурећи кроз шуму, кроз таму, заклањајући га од месечине, однео га у хан“.[17] Укључивањем ових фантазмагоричних визија, које имају дубока значења и поруке, дефинитивно је покидана свака даља могућност Томчиног повратка на онај стари однос обожавања према Софки. Јунак ту вишу и изразито симболичку поруку није схватио као глас разума и опомене, као позив на покајање, већ као демонску силу од које је морао побјећи што даље. 2.3.Излажући у тим уводним поглављима и својеврсну породичну генеалогију хаџи Трифунових, Станковић развија и натуралистичку тезу о биолошкој дегенерацији, условљеној наглашеним хедонистичким поимањем живота. Није то, међутим, типична генеалогија, какву проналазимо у класичним породичним хроникама, какви су Буденброкови Томаса Мана или Корени Добрице Ћосића, што је већ упоређивано у досадашњим студијама (Ј. Деретић, Н. Петковић, Р. Вучковић, Ј. Копања Николић и сл.), већ се ради о фрагментарној и селективној генеалогији. Избор оних предака о којима се казује условљен је с једне стране, тезом о биолошком дегенерацији (приче о умоболним и настраним), а друге стране, социјалним чиниоцима, тј. породичним економским успоном који је доживио кулминацију са хаџи Трифуном. Истовремено је потенцирана комплементарност ових чинилаца, тако да биолошка дегенерација нарочито долази до изражаја са наглим економским успоном, а као његова посљедица долази и до гашења оног витализма и снаге који су и донијели материјални успон и богатство тој породици, а тиме и друштвени углед и утицај. Зато и не изненађује што сазнајемо необичне судбине и страсти: од главног претка, Софкиног прамдеде хаџи Трифуна, приче о „чувеној“ прамбаби Цони, до „чувеног“ деде Кавароле, својеглаве „чал'к Назе, „лудог тетина“ Ристе и сл.Казивање породичне хронике, које захвата почетна два поглавља романа, почиње описом „куће“ која је била толико стара да је у памћењу била ту од када је варош почела постојати: „Цела родбина из ње је произашла“.[18] Тако осмишљен почетни опис куће није случајан, већ почива на дубоким симболичким значењима кућног темеља као оне највеће вриједности на којој се заснива култ породице. Велики углед породице очитавао се у бројним чињеницама, на велике празнике, владике су прво долазиле у ту њихову кућу, у цркви су имали свој сто, а на гробљу своје хумке сачињене „све од мрамора“. У том породичном запамћењу није се поуздано знало који од предака је подигао саму кућу, али се „знало да су одвајкада били богати“.[19] Оно што се памтило и што се знало јесте то да су се од хаџи Трифуна почели да називају „хаџијама“, те да је он први имао смјелости да „после свог хаџилука, све то богатство, које до тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао свет да гледа“.[20]Први је „саздао капију на свод и јаку као град“, што је симболички наговјештај значења породице као неосвојиве тврђаве, подигао је горњи спрат на кући, као непосредну слику богатства и снаге, а затим га окречио, украсио резбаријама и силним богатством, сликама, иконама, ћилимовима, намјештајем и златним зарфовима, да би свакога ко им дође у госте тиме задивио. Сасвим је логично и што је посебно мјесто међу портретима породичних предака припало управо хаџи Трифуну. Трговао је са највећим градовима и мијешао се са највиђенијим људима, питао се за све народне послове у вароши, а због богатства је смјењивао не само заптије и кајмакаме, него је и саме паше могао у „сургун“ да шаље. Све проблеме је рјешавао брзо и то углавном „митом“, а био је толико „строг и прек“, да су од њега страховали не само укућани, него и читава варош. Називали су га „батом својим“, а плашили су га се као највећег душманина, поготово онда када би неко од њих згријешио, застранио у понашању или осрамотио породицу. Међутим, та моћ и та сила, управо су у хаџи Трифуново вријеме почели да показују прве знаке пропадања и слабости, што је логичка порука да се клица пропадања зачиње онда када се налазите на врхунцу моћи и у оним тренуцима када је најмање очекујете. Никако није могао да изађе на крај са сином јединцем, који се родио посљедњи, кад је већ све кћерке био поудавао, па је син као посљедње дијете, „истришче“, био размажен, „блед, сув и танак; више женско но мушко“, а кад је одрастао почео је да се једнако дружи са Турцима и беговима и да „одлази са њиховим девојкама“.[21] У тој вјечитој свађи са сином и са женом која је бранила и штитила сина, у грдњи и неслагању, старац је и умро, а у из тог незадовољства тињала је и могла да се наслути сумња да се од баш његовог потомка рађа потоњи суноврат тог породичног угледа и богатства.Након хаџи Трифуновог упокојења нестало је страха и зазора, а кренула је потпуна породична декаденција, запуштање трговине и магаза у чаршији, занемаривање чифлука, расипање и трошење на потребна а још више непотребна уживања, подјела имовине и распарчавање богатства, тако да је помињање осталих Софкиних предака било углавном мотивисано њиховом застрањивањима и разарањима породичног угледа. Софка се са неком нејасном језом и страхом, јер је била још увијек мала, сјећала тих страшних породичних деоба и постепеног и незаустављивог процеса пропадања. Ипак се у тој галерији декадентних предака, једна од њих издвајала по особитој судбини и достојанству, тако да је израсла у једну врсту најупечатљивије Станковићеве модерне јунакиње. Била је то Софкина прамбаба Цона, „чувена са своје раскоши и 'салтанатлука'“. Пошто је још увијек млада и веома лијепа остала удовица, никако се није удавала: „Пола вароши неожењено остало, надајући се да ће се преудати ма за кога од њих, кад већ остари и мало попусти лепотом“.[22] Тајна њена љубав са младим учитељем Николчом, који је био „чувен са свог певања и несравњеног гласа“, у кога се заљубила док га је слушала како заносно пјева приликом недељних литургија у цркви, била је у знаку њеног потпуног препуштања емоцијама, снажној и неспутаној, ослобођењеној страсти, а завршила се нежељеном трудноћом. Исто онако како је знала да сачува од свијета ту своју везу и ту своју позну љубав са њим, исто је тако знала достојанствено да оконча живот на један фаталистички и крајње романтичан начин, онако како су једине могле да скончавају своје животе велике и достојанствене личности или узвишене царице и краљице: „Кратко и мирно са собом је свршила. Једнога дана нашли је у купатилу мртву, са пресеченим жилама“.[23]Иза тога је приказан портрет Софкиног деде Кавароле, запамћеног по распусничком животу и безобзирном односу према првој супрузи и болесном, умоболном брату. Послије смрти супруге, пошто је удао кћери, на срамоту свих поново се оженио под старост и добио сина који је „први почео да се носи а–ла–франга“.[24] Иза тога је приказана Софкиног „деде рођења сестра“, хировита „чал'к Наза“, позната по свом необузданом карактеру: „Три пута бежала као девојка. Три пута се Турчила. Готово један чивлук отишао откупљујући је и доводећи натраг“.[25] Најпотресније Софкино сјећање било је везано за „лудог тетина Ристу“. Посљедња Софкина запамћења из породичне хронике везана су за „рођене деду и бабу“. Дједа је памтила само по томе што је кад је порасла да може да сједи за столом и обједује са одраслима, ставио и пред њу, као и пред остале укућане, „сатљик вина“, стављајући тако свима до знања да је довољно стасала и да заслужује поштовање као и одрасли укућани. Можда нам је Станковић баш у том „сатљику вина“, као врхунски мајстор психолошких детаља, иницирао каснију Софкину посебност, издвојеност и све оно што је заједно са изузетном физичком љепотом учинило другачијом од свих и смјештеном изнад свих својих суграђана и савременика.Породична хроника је окончана казивањем о Софкином оцу, ефенди Мити и мајци Тодори, а карактеристично је по томе што се у њему спајају ретроспективно и проспективно приповиједање, окончано прошло и наступајуће садашње вријеме, на коме је утемељено даље романескно причање. Колико је год била свјесна величине и моћи својих предака у прошлости, поготово у хаџи Трифуново доба, толико је Софка осјећала да је њен отац, ефенди Мита, губитник и да се управо са њим угасила велика породична моћ, богатство и углед. Зато је Софка вјеровала да ће отац бити принуђен да прода њихову гласовиту кућу да би преживјели, а није могла ни наслутити да ће управо она постати предмет те себичне и безобзирне очеве одлуке и продаје. 2.4.Важно је изнова нагласити у досадашњој литератури већ помињану чињеницу да је симболика „куће“ у животу породице, а посебно у Софкином одрастању и њеном формирању као личности, била подједнако наглашена и у ретроспективним и проспективним дијеловима романескног заплета. Главна Станковићева јунакиња увијек је била „слободна“, због свог породичног угледа и због силне љепоте, тако да се за разлику од других без зазора увијек показивала пред свијетом, а нарочито пред „мушкима“: „И због те своје слободе, ниједној својој другарици није завидела што се, и млађа од ње, одавно удала, већ јој домаћин почео да се богати и она улазила у ред имућних жена, газдарица. Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала“.[26] Посебности њеног самопоуздања доприносила је коса која је била „црна, мека, тешка, тако да ју је увек осећала како јој, кад је распусти по врату и плећима, лако и сеновито лежи“,[27] те која јој је, могло би се тако казати, доносила својеврсну митску снагу. Независно од свега тога, ипак је ту, заштићена иза зидова и велике капије у родној кући, осјећала највиши степен „слободе“, а нарочито се то манифестовало када би гледала са прозора на спрату и и онако уздигнута, као на длану, посматрала и уочавала све оно што се дешавало на улици, у комшијским двориштима, код њене млађе другарице из комшилука, Нате газда Миленкових или четири кћерке Ташка самарџије и сл. Софкина наглашена потреба за „слободом“ пуни облик је достизала тек када би дошла зима и када би се у том затвореном кућном амбијенту, одвојена од спољашњег свијета, препуштала сама себи и својим маштањима: „Човек је сасвим био осамљен, сасвим ограђен кућом и зидовима, и могао се осећати потпуно слободан, и до миле воље остављен самом себи“.[28] Послије такве зиме, ушушкана у кући и међу својима, још јаче је „осећала неки немир, као страх“, сваког прољећа када је морала да се врати међу свијет. Све то је долазило од слутње „како ће сада, овога пролећа и лета, можда на првом сабору пред црквом појавити се која нова девојка, која ће њу својом лепотом бацити већ једном у запећак и учинити је – уседелицом“.[29] Иако је Софка била сигурна да се то никада не може десити, ипак је Станковић у форми доживљеног говора указао на опасне границе женске повријеђене сујете која је у споју са том снажном еротском енергијом могла направити чудо, баш онако како су чудо правиле Софкине прамбабе и бабе Цона и чалк Наза: „Софка је осећала да би онда била у стању све да баци. Да само докаже како је ипак та није надмашила, у инат јавно, пред целим светом би се открила, па чак и подала, само да их увери како њеној лепоти, разблудности њене снаге и врелине и страсности није могућно да икоја буде равна. Да, страшно би то било; али она не била Софка, ако то не би учинила!“[30] 2.5.Сви ти чиниоци, социјални и биолошки, та породична прошлост и садашњост, мотивишу даље обликовање Софкиног психолошког портрета. Социјални чиниоци доносе главној јунакињи овога романа самосвијест, самопоуздање, издвојеност и нарцисоидност, док јој биолошки чиниоци дарују изузетну физичку љепоту, али и јединствену страст, снажњу пожуду, као и еротску енергију. Па ипак, колико год биолошки фактори били присутни у њеном психолошком портрету, они се касније, у средишњем дијелу романа, у казивању о посљедњем изданку чувене хаџи Трифунове породице губе и нестају, а Софкина драма и „силазак“ међу свијет обичних људи којем није припадала, мотивисана је искључиво економским чиниоцима, њеном удајом за „неприкладног“ младожењу, и по годинама, и по друштвеном статусу. Послије тог „силаска“ у свијет коме не припада, њено пропадање или „гашење“, само је било ствар времена. Софкина пропаст упечатљиво је приказана у наведене три кулминативне сцене у романескном казивању. Ако је Софкин „силазак“ мотивисан наглим њеним пристанком на удају у кулминативној сцени разрачунавања са оцем, када јој он сломљен и разголићен у својој биједи до краја, показује истинске размјере сиромаштва и страх од дефинитивног губљења преосталог достојанства, онда је и наговјештај њеног суноврата мотивисан у другој кулминативној сцени, у којој је приказана сцена прве брачне ноћи и неуспјешног газда Марковог покушаја да заврши у Софкиној ложници и оствари неписано право на „снохачество“. Трећа кулминативна сцена и приказ ефенди Митиног и Томчиног сукоба, око исплате преосталог новца од договорене свадбе, послије кога долази до буђења Томчине сурове и безобзирне природе, до краја ће разорити Софкин живот, као што ће тиме дефинитивно започети разарање и газда Маркове лозе.У првој кулминативној сцени приказан је њен пристанак на „силазак“ у свијет којем не припада, али у коме и поред свега, касније почиње изналазити скривено задовољство и смисао. Спуштајући се међу свакодневни, обични свијет, Софка постаје дио њега, њихових навика и неписаних правила, зато брзо ишчезава њена издвојеност, а зато и почиње да воли Томчу, на неки „свој“ начин. У једној добро осмишљеној психоаналитичкој студији посвећеној Нечистој крви указано је можда на претјеран начин и на својеврсну инцестуозну мотивисаност Софкиног зближавања са „новом породицом“, прије свега са газда Марком, али и са Томчом, након Маркове трагичне смрти, гдје се Софка „појављује у улози мајке која гаји дете које би јој касније требало да постане – муж“.[31] Ипак ће успостављена идила бити краткотрајна, разорена је поново кривицом и саможивим понашањем њеног оца, који ће остати без новца и затражиће га од Томче, али и Софке, јер је увријеђен што га је заборавила. Урадиће то на крајње груб, понижавајући начин, а самим тим ће пробудити његову дубоко затомљену и до тада неспознату, али снажну сурову нарав. И то јунакињино чудно „заборављање“ породице након удаје и кидање готово свих веза са оцем и мајком, због чега се Софка горко кајала у тренутку када јој је отац ненајављено дошао у посјету да затражи новац, представља непознаницу и готово је необјашњиво за бројне досадашње тумаче овога дјела. Могло би се помислити да је то посљедица непотпуне психолошке мотивације, која је можда проистекла из убразавања приповиједања усљед познатог скраћивања или изостављања читавих прозних фрагмената у другом дијелу романа, приликом његове штампе 1910. године. Можда ниједна од ових претпоставки није утемељена и можда се управо ради о пишчевој намјери да Софкино „заборављање“ оца и мајке након удаје сагледа као подсвјесну жељу јунакиње да заборави на свијет који је дубоко разочарао и издао, те да побјегне од њега тако што ће створити један нови и искренији породични живот и свијет. У завршним дијеловима романа биолошка тема је изнова огољена и стављена у први значењски план, као природни епилог једног сасвим извјесног пропадања и гашења газда Маркове породице. Подједнако као и код хаџи Трифунове породице и пропаст и психофизичка дегенерација газда Маркових почиње од наглог материјалног успона: „Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево, и овде почиње од свекра јој Марка, мужа Томче, и саме ње...“[32] Управо нам то сугеришу завршне сцене романа у којима видимо Софку како физички и духовно потпуно разорена нема воље ни за шта, како бесциљно обилази од куће до куће по махали, како испија кафе и „шара по пепелу“ на огњишту, окружена бледуњавом дјецом, док о њеној негдашњој гласовитој љепоти једино још свједоче „навек румене и влажне усне“.[33]2.6.Интересантно је овдје указати и на аналитичка запажања Новице Петковића, изведена на основу посматрања и упоређивања Софкиних анализа стварности и збивања око ње, које говори о специфичном односу фабуларног и сижејног у роману Нечиста крв, у оном значењу које су му давали руски формалисти. Борис Томашевски фабулу дефинише као „укупност догађаја у њиховој унутрашњој вези, тј. временско-логичном слиједу“, а сиже као „уметнички саграђен распоред догађаја у делу“.[34] Софка је увијек, мада је „све знала“ погрешно претпостављала онда када се тицало њене судбине. На примјер, наглашава Петковић, мотив о „продаји куће“ присутан је у сижеу дјела, што је плод погрешних Софкиних запажања и претпоставки, али га у фабули нема, ту се не ради о „продаји куће“, како је јунакиња вјеровала, већ о њеној „продаји (удаји)“.[35]Наведени мотив је у неким новим наратолошким читањима доведен у везу са појмом „виртуелног наратива“, у значењу онога што се могло догодити или се претпоставља да се могло догодити, али се ипак не догађа, као што се повезује и са еротским фантазијама главне јунакиње у којима се сексуално сједињава са замишљеним идеалним мушкарцем: „Еротска сцена Софкиног 'двогубог' сопства, између осталог указује и на то да јунакињин пут до самоспознаје води од реалног ка имагинарном и измаштаном. Увођење једне другачије, могуће, али (касније сазнајемо), нереализоване стварности, шири тематске рукавце примарног наратива за чију интерпретацију управо постају значајне и такве неостварене могућности“.[36]Оно што представља изузетност у тематско-мотивској равни Нечисте крви јесте Станковићева способност обликовања карактеристичних детаља. Заправо се ради о „динамичким мотивима“, како то исправно сугерише Новица Петковић, који су необично функционални у равни психолошке мотивације унутрашњих преживљавања и стања протагониста радње. Навешћемо три примјера. У кулминативној сцени Софкиног сукоба са оцем због удаје, једним карактеристичним детаљем, приказом очевих згрчених прстију на ногама, изврсно је сугерисана сва драматичност његових психолошких преживљавања: „Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у чарапама грче, тресу!“[37] Када се непосредно пред свадбу враћала из купатила, Софка сасвим случајно уочава да је кров на кући обновљен, запажа поједине нове, замијењене ћерамиде, црвене боје, којима је веома експресивно сугерисана трагика Софкине жртве: „На крову који је препокривен сад, сигурно од оног новца добивеног за њу, падоше јој у очи ћерамиде, које су јасно одударале од старих, црних, маховином већ обраслих, црвенећи се, као да су од меса, као – а то није могла да појми откуд јој дође и зашто – као да су од њеног меса, од ње саме“.[38] По умјетничкој ефектности и по снази психолошких преживљавања главне јунакиње, готово је без премца сцена у којој се Софка очајнички упиње да на вјенчању, пред олтаром у цркви, задржи клизаву, ознојену Томчину руку, да је не испусти и тиме, падањем сватовских дарова на под, буде раскинута брачна веза: „И то држање младожењине руке било је за њу најтеже. Осећала је како његови укочени, уплашени прсти само леже у њеној руци, те она мора јако да их стеже да би их могла држати. Срећом, били су преко њихних руку пребачени дарови, басме и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових пристију све по један мање и мање остаје у руци, док не остане само један, она онда мора понова целу његову шаку хватати...“[39]2.7.Насупрот тим карактеристичним детаљима, Станковић је и прави мајстор приказивања масовних сцена и колективних психоза. Најкарактеристичне су по умјетничкој снази можда двије такве сцене. Опис посљедњег Софкиног дјевојачког купања у хамаму пред свадбу и заносна игра купања и пјевања сензуалних врањанских дјевојака: „Из минтана, јелека, вирила су њина топла прса, црвени, једри вратови са узнемиреним, набреклим и ознојеним жилама. Све су једнако биле разузурене, никако да се приберу, охладе. Сваки час су летели из руке у руку бели пешкири, којима су брисале зној са чела, завлачиле их међу прса, испод пазуха, и отуда их извлачиле мокре и сасвим пресавијен од зноја. Онда су поново други, суви пешкир узимале, једна другу молиле да је обрише где она сама не може, по леђима или ма где“.[40] У тој изузетно обликованој сцени сензуалне или тјелесне еротике долазе до потпуног изражаја важност ослобођене сексуалности кроз мотиве игре, додиривања и голицања, али и мириса: „А услед тог међусобног трљања, опет је настало задиркивање, голицање, бежање и ваљање по хаљинама. Опет се цео амам испуни мирисом њиних чистих, окупаних и страсних тела. Из самог амама, курне, једнако је овако на махове, како би се врата отворила, допирала пара и топлота, и то тако јасно отуда на махове пахтала, да је изгледала чисто као нечији уздах, као од оних тамо мраморних плоча које као да жале за њихим лепшим телима, која су до сада на њима лежала...“.[41]По анималистичкој и нагонској страни људске природе, по сликању свеопштег комешања и немира, по међусобном карневалском стапању у коме се губи свака индивидуалност, по судару узвишеног и ниског, по страсти и сензуалности, по сједињавању људи и кућних одаја у којима су се налазили, без премца је сцена са свадбе у газда Марковој кући. „А, међутим, све се више и кујна, са оном силном ватром, врелином, и њихна овамо велика соба спајала, сједињавала, и сви они све више бивали разголићени, све су више хаљина од себе одбацивали“.[42]У једном успјешном аналитичком запажању управо је поводом овога обликовања свадбене атмосфере указано и на необичне доживљаје који се манифестују у души и свијести главне јунакиње: „И учини јој се, чисто као у причама и песмама, као да је она нека чувена лепотица, па одведена у кулу и тамо скривена“.[43] Поводом тога је наглашено сљедеће трансформисање умјетничког поступка: „Наратив се тада за тренутак измешта из једног, назовимо га реално могућег, нивоа фикционалности у други који припада домену архетипске имагинације а тиче се судбине лепоте коју хтонска бића воде из висине и светлости у доњи свет“.[44] Након овога општег увода, Станковићев приповиједни фокус добија полну диференцијацију, тако да је најприје указано на жене и њихову ослобођењу страст, а није случајно да ти описи почињу од „трбуха“ и „прса“, од „вратова и подваљака“, као темељних сексуалних симбола женскога рода и еротске сензуалности: „Код жена већ су се сасвим помаљали изнад сукања и фута трбуси, надмени од многог јела и пића; видела се њихна полуотворена прса, код неке спарушкана, а код неких још свежа, једра, страсна. А код свију њих голи, ознојени вратови и подваљци били су обојени разним бојама од шамија и шалова, те су због тога још чудније изгледале“.[45] Мушкарци су приказани као разуздани и необуздани дивљаци, као дио негдашње прахорде у којој се није водило рачуна ко припада коме, већ се само стремило ка задовољењу тренутне набујале страсти. У средишту пишчеве пажње је опис њихових „голих, косматих“ прсију: „Мушки, опет, били су све разузданији. Сви одавно без силава, појасева и чизама, и голих, косматих прсију, и изувених ногу. И што се више пило, наздрављало, и тамо у куни, око куће, и овамо, у соби, за трпезом, све више су се међ' собом мешали, као сједињавали“.[46] Пиће и огромне количине алкохола кидали су све границе међу актерима свадбеног весеља и брисали све моралне границе и обзире: „Није се бирало ко ће где да седне, где да се извали. Ни муж код своје жене, ни жена код свога мужа, него где се нашло, где се могло. Не осећали се болови од суседних лактова у прсима, од туђих, не мужевљевих колена међ' скутовима“.[47] У већ помињаним и веома пажљивим етнографским истраживањима наглашено је да се такав колективни ритуал „пировања“ обичавао код старих балканских народа, као и код неких других словенских народа, а да је код Срба забиљежен у селима Врањске Пчиње: „У томе пировању, које у себи носи елементе ритуалног секса наслеђеног у опсегу сирвивала трачких племена и навика словенских етничких скупина, племена и народа из древне старине, у време свадбеног весеља, док се у потпуности обликовао свадбени ритуал, у свадбеној екстази и ритуалу у време весеља, није се водило рачуна ко се с киме у сексу пари. То су у ствари биле свадбене баханалије, у којима се тражила љубавна власт од стране мушкараца, са најмлађим женскињама“.[48] Свакако у настојању да свој приповједачки фокус учини што разноврснијим и увјерљивијим, баш у тим тренуцима, Станковић укључује Софку као посматрача читавог колективног транса својих нових саплеменика: „И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно. Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав раод. Само се знало за мушко и за шенско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање.“[49] Да би читаву сцену карневалске еротике учинио још снажнијом и доживљенијом, Станковић на изврстан начин из те зајапурене и стопљене масе издваја једну јунакињу, неку младу, лијепу и питому Миленију, а онда на њеном примјеру показује све размјере помјерених моралних и психолошких граница у свијести својих јунака: „Толико је то ишло да је она мала, питома Миленија, сигурно не могући да издржи више тамо по дворишту и по кутовима најезду толиких људи, који су је јурили, побегла отуда овамо и почела да се крије око Софке и трпезе. А била је сва изломљена, изуједана, а опет сва срећна и обамрла од силне насладе“.[50]У таквом стању заноса, „готово луда од среће“, Миленија је уточиште и заштиту потражила баш од Софке сагледавајући у њеном присуству уточиште и разумијевање за то њено стање свеопштег задовољства и насладе што је израсла у предмет опште сексуалне жеље и помаме: „Не дај ме, снашкице! Не дај ме, слатка била. Не дај ме, јер ови ме наши сву... – и показивала је готово гола прса и изгужване футе и јелеке“.[51] Након тога је Станковићева вишеструка или „плурална фокализација“,[52] изнова обезличена и понудила нам је нови општи поглед на наведену ситуацију из перспективе „колективног гласа“: „А на то нико да се постидео, поцрвенео, већ су јој се сви смејали, особито жене, и то старе, сасвим у годинама, јер она је била најмлађа међ' њима, па зато мора највише од мушких да 'пати'. Чисто раздрагано, као сећајући се кад су оне биле тако најмлађе у фамилији, па тако на овим весељима, свадбама бивале од свих мушких највише јурене, миловане и љубљене, на сав глас, раздрагано, дирале су Миленију: – А Миленијо! Ах ти, мори, мазнушо! Ти бајаги нећеш! Ти ли?“[53] Оно што је такође необично, тај колективни глас је долазио од жена, али је то и логично ако имамо у виду да је управо њихово искуство у томе било најдубље и најаутентичније.3.0.Догађаји у роману Нечиста крв изложени су хронолошки, техником проспективног приповиједања, од далеких Софкиних предака до њеног доласка на свијет, али су при томе, како је то добро уочено, све до четвртог, у мањој мјери и петог поглавља „догађаји при описивању стилизовани као прошли“,[54] тако да се доживљава привидан утисак да су прошли кроз Софкино сјећање, те да се ради о ретроспективном приповиједању. Према томе, приповиједна ретроспекција је у композиционој равни веома ријетка, али је свијест о њеном присуству дискретно присутна у оном дијелу романа који условно називамо „породичном хроником“ или причом о Софкиним прецима. Новица Петковић у наведеној студији показује да часописне верзије романа Нечиста крв почињу Софкиним ретроспективним реминисценцијама о њеним прецима, да би у коначној верзији Нечиста крв почела идентичним подсјећањем на Софкине претке, али не из њене, него из пишчеве хронолошке перспективе.Протицање наративног времена, док се приповиједа о Софкиним прецима, врло је интензивно, да би се осјетно успорило са приповиједањем о Софкиној породици, њеном дјетињству и поготово са преласком на њено дјевојаштво. „Право успоравање, међутим, настаје тек у главнини романа, од V до ХХV главе, од доласка очевог гласника, па и самог оца, до просидбе и – а ту се већ време згушњава, успорава, као да је на тренутке закочено – до свадбених свечаности, до удаје Софкине за малолетног Томчу, сина сеоског газда Марка, одскора досељеног из Горње Пчиње“.[55] При томе је важно имати у виду да је то ретроспективно причање о газда Марковој старој пчињској кући, као и новој, подигнутој у Врању, у доњој вароши, гдје су обично живјели новији досељеници, „уклопљено у паралелни сижејни ток“. Такође је неопходно знати да су посљедњи догађаји који су „исприповедани успореним временом“ везани за „Марков неуспео покушај при свршетку свадбе да – према пчињском обичајном праву – уђе у снахину ложницу уместо сина, онда први дани Софкиног живота после свадбе и, на крају, Маркова погибија и сахрана“.[56] Послије тога ће доћи до постепеног, али сигурног, убрзавања времена приповиједања, нарочито што се више приближавамо крају романа, „а особито након ефенди Митиног захтева да му зет исплати новце које му је као откуп за ћерку обећао Марко, што је изазвало, дотле притајену, жестоку Томчину нарав и коначно одлучио жалосну судбину Софкину“.[57]3.1.У завршном или епилошком дијелу романа, у опису Софкиног брзог и неумитног суноврата, дошло је до наглог убрзања наративног времена, у коме је старија књижевна критика препознавала, не без аргумената, недопустиве композиционе слабости дјела. Јован Скерлић је на примјер истицао да при крају „догађаји нагле, ствари се врше без психолошког правдања, у суноврату, причање је у скоковима и тај импровизовани накалемљени део слаби општи утисак“.[58] Међутим, важно је имати у виду већ помињану чињеницу да је у штампарији рукопис романа Нечиста крв непланирано скраћиван и да је управо та чињеница условила ову врсту недостатка или слабости о којој пише Скерлић. У претходним поглављима ове монографије смо писали о томе, а овдје ћемо само укратко назначити да је о тим штампарским ускушењима и скраћивањима Нечистекрви детаљнописао Синиша Пауновић, као један од поузданијих Станковићевих биографа.[59] О томе је оставио свједочење и сам писац, а овдје наводимо један фрагмент из Станковићевог записа који је уврштен у предговор Милана Огризовића поводом објављивања Нечисте крви у Загребу 1917. године: „Други део Нечисте крви, за који критичари кажу да је 'згужван', скраћен је приликом штампања, једно због тога, што је роман био прешао 16 табака, а ја се бојао, да га нећу моћи платити, т.ј. да се неће моћи књига распродати, а највише и због тога, што нисам хтио да читалац почне осећати писца, као што сам ја, код толико њих, осећао при крају романа. А и због тога, да не кажем све читаоцу већ да би он сам и даље мислио према својој умној развијености“.[60]Каснији тумачи Станковићевог романа Нечиста крв, међу којима је о томе најпродубљеније писао Новица Петковић, не доводе у питање Скерлићеву оцјену, јер је у многим појединостима заснована, али проналазе на нивоу композиционе организације дјела одређене законитости, које Скерлић као писац приказа у коме је пратио прије свега натуралистичку тезу о психофизичком изрођавању, није морао уважавати, па ни познавати без неопходне временске дистанце и каснијих теоријских искустава. Наиме, према одличном Петковићевом уочавању, убрзање наративног времена има специфичну композициону улогу у роману Нечиста крв. Дато је, нимало случајно, на почетку и на крају текста, на његовим оквирима и налази се у односу на средишњи или основни дио текста у сталном опонентском односу према доминантним књижевним поступцима. Тако да се може извести оправдани закључак, како је „случај хтео да изнуђено скраћење само појача можда 'најприроднију' кривуљу протицања романескног времена: у композиционом погледу функционална убрзања времена на оба краја текста и успоравање, готово кочење у његовој главнини“.[61] У томе је препозната и изузетна Станковићева „артистичка свест“ о законитостима романескне форме: „Радећи на тексту више од десет година, што је у то време било прилично неуобичајено, он је желео да приповедање, композицију и језик у што већој мери саобрази интими, самосвести и идентитету главне јунакиње“.[62]Иако је то хронолошко или проспективно приповиједање у роману Нечиста крв доминантно, нагласили смо већ да то не значи и да је једино. Пажљивом анализом текста можемо се увјерити да су честе и ретроспективне реминисценције, које су најчешће исказане као фрагменти Софкиних сјећања, нарочито у средишњем дијелу романа. Указујемо на Софкино сјећање на патолошке ноћне халуцинације сулудог „тетина Ристе“, којима је била свједок док је у раном дјетињству ишла у посјете тетка Марији: „Софки и сада, кад год би се сетила лудог тетина Ристе, месо би неком одурношћу заиграло. Сећа се да због тога као девојчица никада није волела ићи к њима, још мање, као код других, по два и три дана тамо остати. Не зна се баш зашто је полудео. После болести, у којој је био сав узет, уобразивши да га је, за време те његове дуге болести, жена варала са најстаријим калфом из радње, почео да пије. Онда је и полудео“.[63] Ради се, иначе, о једној од упечатљивијих сцена приказа психичког растројства и лудила јунака у српској књижевности, какве смо прије Станковића имали нпр. у роману Лазара Комарчића Један разорен ум (1893). У Софкиним сјећањима нарочито су упечатљиве слике физичког изгледа тог ментално разореног претка: „Држали су га и хранили везаног, горе, на горњем спрату. И кад год би Софка са осталом децом хтела из радозналости да оде горе и види га, па пењући се на степенице почели да вире кроз решетке од ограде на доксату, испред његове собе, он приметивши их, го, само у гаћама и кошуљи, висок, блед, почео би к њима да поскакује и више – Ох, Марија, курва! И везаних ногу, у белим, новим чарапама, једнако поскакаујући, настављао би: – Ох, ох!... курва, Марија!“[64]4.0.У досадашњим тумачењима Нечисте крви више пута је наглашавано да приповједач излаже причу у трећем лицу, заузима свезнајућу позицију и привидно је подударан са аутором, па се ради и о ауторском приповједачу, који није персонализован, ни драматизован, те који своју „тачку гледиштва“, свој видокруг у великој мјери приближава Софки као главној јунакињи дјела. Наравно, то не значи да је Софка приповједач, али је „повлашћени лик, привилегована јунакиња, па већ и с тога с краја на крај текста осећамо њено опажање и доживљавање“.[65]Своју свезнајућу позицију, нарочито у првом поглављу романа, приповједач релативизује употребом оних глаголских облика који упућују на усмено поријекло информација: „знало се“, „памтило се“, „причало се“ и сл.[66] Зато се правом може рећи да је нарација деперсонализована, да је наратор и „познат и није познат“,[67] да своје знање привидно „изједначава“ с читаоцима дјела и на тај начин „комуникациони канал“ чини проходнијим, а своју објективну позицију непоузданијом и субјективнијом. У неким новијим наратолошким погледима на Нечисти крв наглашена употреба „приповедачког аориста“ доведена је у везу са драгоцјеним присуством „итеративног наратива“ у овоме Станковићевом дјелу.[68] Са друге стране, на композиционом плану, то му омогућава да буде сажетији и да брже приповиједа у почетним поглављима романа. Отуда приповједач осјећа потребу да те усмене изворе учини што увјерљивијим, па и да се дистанцира од могућих сумњи у објективност и истинитост тих извора, што нарочито долази до изражаја у појединим приповједачевим коментарима: „Није лаж. Живи људи још то причају и куну се“.[69] Увијек када би усмено предање о Софкиним прецима сачувало сувише штура и нејасна сјећања, јер је, сасвим природно, настало из перспективе оних који нису припадали поменутој породици и којима породичне тајне нису биле лако докучиве, приповједач прибјегава неодређеним коментарима: „Ко зна како се упознали, како и где састајали“,[70] „И ко зна зашто“ или „Не зна се баш зашто је полудео“.[71] Тиме се на извјестан начин, приповједач оправдава пред читаоцима, због непосједовања конкретнијих свједочанстава. Из наведеног се може закључити да породична хроника, према добром закључивању Димитрија Вученова, „добија два модалитета нарације: један који је предање, и други, којим се настоји посведочити аутентичност испричаног указивањем на то да се неки људи у истинитост тога куну и казивањем да се баш све и не зна“.[72]4.1.О функцији предања и фолклорном подтексту у Нечистој крви писано је у више наврата и то на веома упечатљив начин (Н. Милошевић Ђорђевић, Љ. Пешикан Љуштановић, В. Питулић и сл.). Наглашена је Станковићева непогрешива способност да препозна „праситуације у којима су предања и настајала“,[73] а као карактеристичан примјер издвојена је сцена у којој је Томча, након што је увријеђен од ефенди Мите напустио кућу, јурећи на коњу кроз ноћ доживио визију сусрета са вилом бродарицом у Софкином лику. Указано је и на чињеницу да су бројни Станковићеви индивидуални и колективни јунаци „заточеници лиминалности“ и да не проживљавају до краја различите „обреде прелаза“, што има за посљедицу њихове „особене психолошке фиксације“.[74] Издвојени су и различити облици народне традиције као невидљивог фолклорног подтекста у Нечистој крви. Изнова су потенцирани различити „обреди прелаза“, али је указано и на симболичка значења куће, капије, гробља, сахране, на одлазак у цркву, на приказ свадбених обреда, одијевања младе, поруке народних пјесама и сл. Посебно је указано на битну мотивациону улогу појединих фолклорних мотива, а као примјер наведена је сцена у којој је приликом „одвајања невесте од куће“, Софка закачила својим велом за кућни праг, чиме је наслућена каснија њена трагична животна и брачна судбина, а заснована је у народним вјеровањима и „асоцијацијама на некакав дуг прецима“.[75]Важно мјесто у улози фолклорног материјала у обликовању умјетничке слике свијета овога дјела представљају и уврштени стихови народних лирских, углавном свадбених и љубавних пјесама, којима су додатно психолошки мотивисани догађаји везани са Софкину прошевину, као и саму удају и догађања на двије свадбе, једној у ефенди Митиној, а другој у газда Марковој кући. Прву такву пјесму „Жали, дико, и ја ћу жалити“ пјевају дјевојке и жене у хамаму приликом обреда посљедњег Софкиног дјевојачког купања. Нешто касније у истом том хамаму испјевана је још једна, и то љубавна пјесма, „Мито море, Митанче“, приликом дјевојачког задиркивања о младићима који су им се допадали и у које су биле потајно заљубљене. На свадби у ефенди Митиној кући пјевана је и то у два наврата свадбена пјесма „Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава“, док је у газда Марковој кући пјевана чувена пјесма „Славуј пиле, море, не пој рано“. Њима можемо придодати још једну и то литургијску пјесму, која је изведена приликом самог црквеног обреда вјенчања младенаца „Миром Господу помолим сја“. Чини нам се да је за разумијевање трагичне димензије романа нарочито драгоцјена симболика сватовске пјесме „Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава, / Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!“, која се појављује и у другим Станковићевим дјелима, а посебно у драми Коштана. Писац даје коментар прије него што су на почетку свадбе у ефенди Митиној кући Цигани запјевали ову пјесму. Није то била „обична песма“, већ „песма њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио“.[76] Важна је зато што открива једно битно обиљежје у животу хаџијских породица у Врању, и то оно што је испјевано у каснијим а овдје ненаведеним стиховима пјесме, да се дјевојке и младићи из тих богаташких кућа никада нису женили или удавали својом вољом, него углавном на основу договора старијих. Нарочито је при томе била трагична судбина дјевојака које нису „удавали него продавали“. Зато су се ефенди Мити у том тренутку учиниле „тако тачне, тако тужне речи те њихове песме“,[77] јер је и он „продао“ умјесто да је удао своју кћерку јединицу Софку. 4.2.Са преласком са уводног на централни дио романа, са „породичне хронике“ на „роман личности“, наративна перспектива се мијења. Умјесто свједочења множине „прелази се на сасвим лични, индивидулани и субјективни вид живота и света, збивања и судбине о којима се прича“.[78] Сунштински је то Софкин угао виђења, а формално није, зато што се приповиједање и даље излаже из свезнајуће перспективе, али се у бројним облицима „доживљеног говора“, често и таквим облицима нарације који су на самој граници према „доживљеном говору“, причање прелама кроз Софкину свијест, кроз њене доживљаје, емоције и самоанализе. Тада су веома ријетки и пишчеви иступи из перспективе преносица усменог предања, као што је и трећа доминантна наративна перспектива романа, са традиционалном позицијом свезнајућег, неперсонализованог приповједача, присутна само спорадично, да би у трећем дијелу, послије Софкине удаје и нарочито послије ефенди Митиног сукоба са Томчом, постала готово искључива. И поменути облици „доживљеног говора“ или унутрашњег монолога у трећем лицу, најчешће нису дати у класичној форми, зато што писац даје одреднице типа „знала је Софка“, „досетила се Софка“, „осећала је Софка“, „била је уверена“, „виде Софка“ и сл.Из те изразито субјективне Софкине перспективе нису само изложена збивања која се одвијају у свијету око ње, нити само њена психолошка преживљавања, већ и визуелни доживљаји природе, пејзажа, ентеријера и сл.[79] Карактеристичан је у том погледу Софкин визуелни и акустични доживљај унутрашњости хамама за вријеме њеног посљедњег дјевојачког купања: „Испрва се није могло од паре ништа да види. Једино је одозго кроз зракаста стакла долазила светлост и осветљавала средину, 'тершене', а около по сводовима, по 'курнама', где је био потпун мрак, горела су кандила и мрко црвено осветљавала. Из чепова шуштала је вода падајући у камена, мраморна, четвртаста корита. На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих и по њима већ слепљени праменови влажних, дугих, црних коса“.[80]Повремено се из Софкине свијести назиру и представе физичких портрета других протагониста.[81] Тако је, управо из те перспективе, читаоцима предочен Томчин физички портрет, онда када је већ био мало узрастао: „Већ беше мало узрастао. Науснице га огаравиле, подбрадак се заоблио, вилице му постале четвртасте. Она његова детиња, висока, сува рамена сада из минтана почела да се кошчато помаљају, као што су му се и колена изразитије оцртавала“.[82] На такав начин су предочене и представе о сложеним менталним склоповима јунака који су окруживали Софку и битно утицали на њену животну судбину. Најуочљивије је то у тренуцима када Софка описује Томчу у тренуцима љутње коју је почео да показује према слугама и сродницима: „И Софка би онда примећивала, како би му, чим би знао да га она тамо не може чути, ни видети, а наиђе на кога слугу или у крађи или у каквој неисправности, одмах тада његове очи засјаје таквим неким ужасним, нечовечним сјајем, вилице му тако одскочиле и цвококући почеле да се тресу. И Софка, онда на ужас, одмах би упадале у очи његове руке, кратке маљаве, већ исте као у оца, и онај Марков здепаст врат са сниским челом и извученим, високим потиљком“.[83] Кроз Софкину свијест је преломљен и њен сукоб са оцем, када је сазнала да је практично на безобзиран начин продата у свадбеној трговини, а оно што је нарочито важно за романескну композицију јесте поменута чињеница да се ради о првој кулминативној сцени у структури романескног заплета. Истакли смо и да се друга кулминативна сцена одиграва у приказу Софкине прве брачне ноћи на свадби у газда Марковој кући, док је у трећој кулминативној сцени предочен ефенди Митин сукоб са Томчом због неисплаћеног новаца за раније уговорену Софкину удају. Послије тога се Софкино присуство у перспективама приповиједања у овоме роману смањује у степену у коме се „од снажног субјекта, чија свест и подсвест одређују и пресудни су за виђење света, догађаја и судбина, постаје објекат, па се и због тога исходиште нарације мора мијењати и од субјективног постаје све више 'објективно'“.[84] Иначе је у литератури то већ наглашено да је у средишњем дијелу романа, само у тринаестом поглављу, приповиједање изложено не из Софкине изразито субјективне перспективе, већ из перспективе свезнајућег наратора, посредоване непоузданим усменим свједочењима која је чуо од варошана, а ради се о излагању газда Марковог поријекла и историјату његове породице. Ослањајући се на три извора нарације, од којих је један сложен, Станковић је, мада је Нечиста крв испричана у формалном смислу на традиционалан начин који је у српској прози био присутан читаво стољеће, смјењивањем углова посматрања, први у српској књижевности „дао роману нову динамику и нов интензитет причања“,[85] на начин другачији од претходника.5.0.Тој новој динамици и новом интензитету причања у роману Нечиста крв доприноси и изразита разноврсност приповиједних форми, као и глаголских времена, посебно приповједачког аориста и перфекта. По својој специфичности, како смо то претходно већ истакли, нарочито се издвајају облици „доживљеног говора“, али их је неријетко тешко разликовати од нарације кроз коју се преламају самоанализе и психолошка преживљавања Софке као главне јунакиње романа. Наводимо као примјер једну карактеристичну Софкину самоанализу из које добијамо стварну представу о њеном сложеном психолошком карактеру и необуданој еротској енергији: „Још у почетку, кад је почела да осећа како јој се све више прса разапињу, пуне, како јој тело бива све заобљеније, када се од сваког изненадног додира, чак и од шума и бата нечијих корака, голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега – па већ тада, када је, дакле, било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње, као Софке ефенди Митине“.[86] Повремено се кроз облике доживљеног говора улази и у унутрашњи свијет других протагониста, а посебно ефенди Мите и газда Марка прије свих других. Драматична ефенди Митина преживљавања и страхове због могућности да Софка не пристане на удају, а затим и олакшање које је наступило након њеног изненадног пристанка, најбоље су мотивисани једним исказом у форми доживљеног говора: „Колико је пута у потаји дрхтао и тресао се од страха при помисли да од свега неће ништа бити, да Софка, каква је, сигурно неће пристати, испустиће се оваква прилика, неће се доћи до новца, и то оваквог, великог, многог новца, какав се зна да само он, тај газда Марко, има, него да ће најзад морати да наступи оно... дугови, продаја куће... А сада, ето, хвала Богу, испуни се!“[87]У сцени вјенчања у којој на дугој церемонији Софка са много тешкоће задржава клизаву, ознојену Томчину шаку, а када погледом тражи готово очајничку помоћ, газда Марко је на тренутак повјеровао да се покајала и да не жели да се вјенча. Тај газда Марков страх, такође је на упечатљив умјетнички начин исказан управо у форми доживљеног говора, смјењивањем различитих, прошлих и будућих глаголских времена: „Помисли да је она узалуд себе мучила и гонила, али сада, пред свршетак, када ће да се закључи брачна веза, не може да издржи, хоће да одустане од овакве своје неприлике, оваквог мужа, зато га сад тако очајно гледа, молећи за опроштај, што ће га ето обрукати, осрамотити“.[88]5.1.Нарочиту разноврсност и функционалност приповиједних форми, Станковић показује у једној од три кулминативне сцене које су присутне у роману Нечиста крв. Овдје указујемо на сцену Софкиног сукоба са оцем након сазнања да је удата против њене воље и без њенога знања, а затим и неочекиваног преокрета и наглог пристанка на жртву у име очувања породичног угледа, а још више спашавања оца од крајњег понижења и материјалног пропадања. Поред облика доживљеног говора, у наведеној сцени, појављују се и веома функционални облици присхолошке дескрипције, форме дијалога преживљавања и осјећања, дијалога сукоба, облици управнога говора и сл. Навешћемо карактеристичан примјер тзв. „неправог“ управног говора укућана, из кога Софка док је боравила у кући тетка Кате сазнаје да је удају за дјечака Томчу: „Али се Софка изненади када још чу, како као правдајући се, почеше да причају да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде“.[89] Поводом овог примјера, Новица Петковић наглашава да је „неправи управни говор таква форма у којој се туђи управни говор на одређени начин парафразира и преузима формално као неуправни, али се при томе конструкција изворног исказа чува бар толико да се при читању осећа или разазнаје“.[90]Дескрипција се код Станковића најчешће налази у функцији сликања психолошких стања, чак и онда када приказује физичке портрете, када даје описе спољашњег или унутрашњег простора, те када усмјерава пажњу на мимику и гесте јунака. Сасвим је то природно, ако имамо у виду да је дескрипција најчешће настала као плод Софкиних визуелних утисака и анализа свијета који је окружује. Можда је најбољи примјер томе опис оног очевог „ситног“ хода, као и подсмијеха који је Софка препознала на његовом лицу када је дошао да од Томче тражи преостали новац, који му је према ранијем свадбеном договору са газда Марком морао бити исплаћен: „По његовом оштром ситном, успореном кораку она виде да је љут. Затим виде како му, када спази њу, па још са Томчом, и око њих двориште рашчишћено, кућа окречена, удешена, заигра чудан, ироничан осмех на сувим, мало збрчканим и већ крезубим устима“.[91] Управо је тај заједљиви подсмијех, потпуно паралисао Софку, збунио је иако није била такве природе, подсјетио је на очев наглашени егоизам и себичност, а онда је и онемогућио да дјелује на рационалан начин: „Није могла да се макне, јер је тај његов подсмех, са којим јој се приближавао, сву збуни. Јасно је видела како се у том његовом осмеху крије јеткост, бес и подсмех на све и на њу, Софку, јер, ето, девојка добила мужа, своју кућу, па већ почела да се гоји, и на мужа јој, Томчу, јер га видео како срећан облеће око ње. За Софку је јасно тај његов осмех говорио: 'О, о, погле, ови баш почели да живе, погле како се удесили, а ја овамо могу без ичега. Ја и њена мати ништа, заборавили на нас!“[92]6.0.Истакли смо да роман Нечиста крв на почетку и на крају подсјећа на породичну хронику, а да у средишњем дијелу има све битне карактеристике романа личности. Преласком са породичне на индивидуалну историју главне јунакиње Софке, сасвим природно, дошло је до сужавања тематских оквира и усмјеравања пажње на мањи број ликова, тако да се, у основи, активне личности у роману Нечиста крв могу груписати у двије скупине. Прву скупину, на коју је усмјерена пажња у првом дијелу романа, до Софкине удаје, сачињавају Софка, њени родитељи: отац ефенди Мита и мајка Тодора, а евентуално још и слушкиња Магда и негдашњи момак из трговачке радње Тоне. При томе је Магда приказана као позитивни јунак, својеврсна заштитница и одана силуета породице и онда када су их сви напустили и када се и она била осамосталила и стекла своју кућу и укућане, док је слуга Тоне приказан као демонски и грамзиви симбол новог капиталистичког доба у коме је стицање било изнад сваке захвалности и људскости. У другом дијелу романа, од Софкиног доласка у газда Маркову кућу, уз главну јунакињу, доминира свега још неколико ликова: свекар Марко, након његове смрти муж Томча, свекрва и слуга Арса. Према једном тачном аналитичком запажању можемо нагласити да „у роману имамо два симетрична породична квартета, први у првом, а други у другом дијелу романа, а у позадини сваког од њих дата је углавном неиздиференцирана маса коју чини шира породица јунакиње, односно јунака, заједно са другим представницима социјалних група којима припадају две породице – варошке полуфеудалне аристократије у првом, односно сељака у другом случају“.[93]Наглашавамо да су веома упечатљиво приказани породични односи у ефенди Митиној кући. Његова женидба младом и лијепом, „али готово сиротом“ дјевојком Тодором, приказана је ретроспективним приповиједањем као кратка породична историја. Када се вратио из свијета гдје је био на школовању, ефенди Мита је постао први господин. „Лепшега у вароши није било“,[94] али се већ тада све било промијенило у друштвеном животу вароши, богате породице углавном су биле потпуно осиромашиле, тако да је морао да бира или да се ожени неком богатом сељанком или да узме лијепу а сироту. Тада је одабрао Тодору, која је била најмлађа од свих сестара и тада је још увијек „била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста. И нико се није могао надати да ће из ње каква лепота изићи“.[95] Тек након што је родила Софку, развила се у „прву лепоту“, потврђујући ефенди Митину способност да уочи оно што други нису видјели када је испросио, али и наговјештавајући да је Софка значајан дио свога јединственог физичког изгледа наслиједила управо од мајке. Међутим, ефенди Мита се брзо заситио њене љепоте, а повремене изливе њежности и љубави показивао је само када би их Софка сјединила својом дјетињом блискошћу и посебном везаношћу за оца. Софка је памтила та најранија сјећања на очеву и мајчину блискост: „Доцније, када би мислио да је Софка већ заспала, долазио би и он горе са још непопијеним вином у стаклету и продужавао песму. Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста“.[96] Нарочито је памтила тренутке у којима је отац показивао снажну љубав према њој, а та памћења нису се само односила на ријечи и гесте, него и на мирисе његових прстију, одијела и нарочито рукава: „А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом. Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се епокрећу и влаже се. Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега“.[97]Касније ће, након што су се објелоданиле Софкине заруке, бити изложена и кратка ретроспекција породичне историје газда Маркових, али у њој није било овакве блискости и емоција какве су бар у раним годинама брака красиле односе ефенди Митине породице. Њихово село било је у тадашњој Турској, а њихова „кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село произашло из те њихове куће“.[98] По утицају и богатству били су први у своме крају, богато су даривали оближњи манастир Светог Оца, а Маркови преци били су чувени као „качаци“. Породицу ју обиљежила трагична крвна освета са Арнаутима, јер је Маркова рођена сестра остала трудна са синовцем његовог побратима Ахмета. Касније су дошли у Врање и подигли кућу, у којој је углавном живјела Маркова супруга Стана, о кући се бринуо слуга Арса, а Марко је са сином Томчом, чим је дорастао до десете године живота, наставио да борави у селу и тргује по Арнаутлуку. Станковић само укратко улази у свијет њихових емоција и указује на Станино несналажење у вароши, жељу да се врати у село и жудњу за сином: „И тако она никада сина да се нагледа, никад да може макар ноћу, у спавању, да га ижљуби“.[99] Између Марка и Стане приказан је само један тренутак блискости, онда када је донио кући вијест да је испросио снају за њиховог сина. Пошто је била сва збуњена и смушена, Марко је показао неочекивану врсту њежности према њој, запитао је шта јој је, а онда је помиловао по глави. „Њу то још више потресе: – Ох, не могу, бре, Марко! И то рече таквим гласом, са таквим сјајем у очима, као ко зна пре колико година, ваљда целог живота један пут, ваљда још у почетку брака, прве брачне ноћи, ако јој је тако мило и потресено излетело то: 'Ох, бре, Марко', па ето тек сада, после толико година. И од среће дохвати Маркову руку, принесе је своме лицу и поче је љубити, осећајући како је прсти његови милују. – Де, де... – И самога Марка то текну и раздрага. – па држи се, не подај се... – храбрећи је врати се у собу“.[100] Касније ће газда Марко показати и крајњу физичку бруталност према Стани када буде покушала да га осујети да уђе у Софкину собу оне драматичне прве брачне ноћи и да оствари право на „снохачество“. Све то упућује на присутне исправне закључке да се роман тематски изграђује у смјеру који му дају карактеристични односи између тих породичних заједница, као и односи између јединке и анонимне масе која је окружује, као и „моралних и психолошких ломова и преображаја који се дешавају у ликовима самим“.[101] А у тим односима пресудну улогу играју друштвено-економске околности и социјални статус који имају књижевни јунаци. На примјер, између ефенди Митине и газда Маркове породице, које припадају различитим сталежима, постоји само однос заснован на грубим материјалним интересима куповине и продаје. Свакако да је та трговина мотивисана еротским и тјелесним нагонима, али је јасно да газда Марко никада не би ни помислио да спава са Софком да је није купио. Никада се не би ни усудио да запроси ефенди Митину кћер, због сталешких разлика, да му у томе нису погодовале друштвене и економске околности због којих је дошло до наглог сиромашења и материјалног пропадања старих феудалних врањанских породица након 1878. године. Пропадање тих друштвених односа и успостављање измијењених чинилаца, условило је и нагли успон на економској љествици нових породица, најчешће из околних пчињских села, које су биле виталније и вредније.6.1.Најједноставније речено, био је то у суштини однос презира и страха, са једне, као и нужне егзистенцијалне потребе, са друге стране. Једнима да се спасу од сиромаштва, а другима да пошто су га материјално надмашили, сада и ментално овладају свијетом који им је далек и непознат, а самим тим их чини несигурним. Међутим, испоставиће се у магистралном психолошком заплету Борисава Станковића да им та социјална улазница није била довољна да би и психолошки пребродили велики јаз између тих свијетова. Управо због тога, газда Марко није успио да реализује своју жељу „снохачества“, тј. да му Софка постане наложница, иако је то у романескној Станковићевој пројекцији било сугерисано као готово обичајно право у свијету коме је припадао. Управо због те неостварене полиандрије, која је постојала и у реалном народном животу о чему свједоче различите истраживачке студије из области етнографије,[102] газда Марко је напустио кућу или боље речено „побјегао је од куће“ и „пронашао“ смрт у сукобима због старе крвне освете са Арнаутима. Станковић тај трагични догађај намјерно обликује из двије наративне перспективе, обје веома личне и испричане или у првом лицу или у форми доживљеног говора као унутрашњег монолога у трећем лицу. Овако је то у првом лицу описао један од његових вјерних момака, чувара и пратилаца: „Откако се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч, ни 'потамо се'. И када видесмо како он сам дубоко преко границе залази, почесмо за њим и ми, али чим он опази да га издалека чувамо и пратимо – умало нас не поби. Отада нико није смео ни да мрдне за њим. И сад... ето... тако!“[103] Насупрот тога је Софкина перспектива исказана кроз „доживљени говор“: „Софки по овоме би јасно да се због ње, ако не убио, а оно навлаш ишао у Арнаутлук. И кад видео да га ови нису на место убили, он, да не би ипак овамо кући, Софки, жив дошао, и морао у њу да гледа, да црвени, ето, кад остао сам, раскидао везе, појасеве око себе, те крв и утроба покуљала.“[104] Сложени психолошки ломови, који се преламају кроз свијест три доминантна јунака, Софке, прије свега, али и ефенди Мите и газда Марка, дубоко су мотивисани моралним односима. Ефенди Мита се упушта у Софкину удадбену продају из страха од понижења, које би му донијело потпуно обзнањивање сиромаштва. Софка своје морално посрнуће и пристанак на продају, оправдава величином жртве за оца и за породицу, а газда Марко, право на Софку види управо у моралном посрнућу њенога оца. Нешто касније ће и Томча у моралном ефенди Митином посрнућу, а посредно и Софкином, изнаћи аргументе за ослобађање од комплекса инфериорности, због кога је уосталом његов отац и побјегао у смрт, за изједначавање са Софком, потом и њено потпуно подређивање, а онда и физичко, психичко и морално разарање.6.2.Зато се с правом може претпоставити да помињани Софкин „силазак“ почиње онога часа када она, против своје воље, напушта свој нарцисоидни и егоистични свијет маште, те када су спушта у стварни живот. Од тренутка када је пристала да се жртвује за оца, почиње незаустављиви Софкин пад, а од часа када је свијет газда Маркових сељака, који су у њој видјели својеврсно недостижно биће, почиње прихватати као свој, када на свадби, против Маркове воље, почиње да их служи, почиње њен суноврат и од самосвјесног субјекта постаје жртва несталне, противурјечне и дивље природе свијета у који је ушла. Читав Софкин проблем је додатно усложњен и чињеницом да је такав њен благонаклон однос према његовим сродницима, па и према њему самом јер га је видјела као новог заштитника, можда и нову фугуру оца, пробудио и код газда Марка наду да је може посједовати и у кревету, јер их не презире и не сматра их недостојним. У досадашњим тумачењима је на различите начине указивано на тај Софкин двоструки и дубоко супротстављени однос према газда Марку (Б. Лазаревић, В. Ћоровић, В. Глигорић, Ј. Деретић, Н. Петковић, Ј. Копања Николић и сл.). Истовремено је у тој његовој анималности осјећала привлачење и одбојност. Скривено и можда несвјесно еротско искушење и жељу, а опет и дубоки страх да би се тај чин еротског сједињавања са њим заиста могао да одигра у стварности. Најбоље то потврђује сцена на свадби у газда Марковој кући када Софка доноси одлуку да „двори“ сватовима, тј. да послужује госте на свадби, према тамошњем народном обичају, а затим да би је заштитио газда Марко је поставља до себе и она одлучује да „двори“ само њега. Тада започиње и нека врсте можда и несвјесне, али свакако непромишљене, Софкине игре завођења газда Марка. Она се у тим тренуцима слободно и без стида, као да се налази код своје куће, кретала и пуштала да јој се „при сагибању све, и плећа, и кукови, оцртавају, да јој тешка коса у густим курјуцима на врату заваљује, те да се испод њих сасвим јасно помаља свеж и ружичаст, као наливен врат. А тај њен врат њега, Марка, чисто у теме, у мозак бије и сече“.[105] Међутим, Софкина игра завођења се ту не завршава, већ се сједећи до њега, ослањала лактом на његово кољено „да би оном другом руком, заносећи је око њега и као обргљавајући га, могла до самих му уста чашу приносити“.[106] Таква њена еротска игра дочекивана је са „криком и урнебесом“ међу присутнима, а Марка је потпуно распаметила и свакако му удахнула увјерење да може посједовати Софку и у кревету. Интересантно је напоменути да су односи међу јунацима Нечисте крви у суштини до те мјере „хладни и прорачунати“ да су дубоко отуђени. Нарочито то важи за мушко-женске односе, а изразито је то препознатљиво у односу ефенди Мите према Тодори, газда Марка према својој жени, касније Томче према Софки. Слично је и са каснијим односима међу њиховим породицама. Могло би се казати да су они су у великој мјери искључиво економски, тако да Софка удајом и одласком из породичног дома на готово зачуђујући и можда недовољно психолошки мотивисан начин прекида све везе са својим идеалним простором, а затим и са мајком, са оцем и читавом родбином. У описивању психологије масе, нарочито Маркових сељака, Станковић инсистира на анималној њиховој снази и витализму, али и потпуној несигурности, страну и дезорјентисаности сваког појединца када је издвојен из свога природног окружења. Најбоља потврда томе су хедонистичке сцене у свадбеној свечаности, с једне стране, као и портрет газда Маркове жене, као потпуно разорене јединке која је залутала у тај нови и њој потпуно страни, варошки свијет. О неконтролисаној и стихијској психологији масе, говори доста и сцена из хамама са посљедњег Софкиног дјевојачког купања, јер је раздраганој, распаљеној и распјеваној нарави дјевојака и жена у топлом купатилу, дат као супротност приказ њиховог тихог, срамежљивог бијега у мрачне сокаке приликом одласка својим кућама.6.3.Посебна тема је еротско понашање појединца када се налази у маси (сјетимо се свадбених баханалија газда Маркових саплеменика), као и када је појединац издвојен из те масе и суочен са предметом својих жеља (газда Марко пред Софком): „И Софка осети неки његов други глас, у коме није били ни 'кћери' ни 'чедо', већ само Софке. И то тако страсно, лудо, да се Софкин врат, вратне жиле од таквога његова гласа укочише и сва она поче да трне. И заиста то би, јер он надносећи се на њу, поче страшно да дрхти и да муца: – Софке, Софке, само једно. Истину само“.[107]Овдје је та несигурност појединца који је одвојен од масе, која га чини храбрим и куражним, додатно појачана чињеницом да се налази одвојен и од своје природне, у овом случају сеоске средине, те да се налази у градској средини која има своје другачије обичаје и искуство живљења: „А најгоре јој би када осети како је у гласу Маркову – а он је тамо око куће викао, псовао, претио што су сви отишли, особито што је отишао стари деда Митар, Арса и Стева – у том његовом вајкању, претњи, звучи и страх, страх што су га оставили самог. Јер да су и они ту, пошто су и они исто то радили са својим снајама, и он би сада, сасвим лако, са својом... А овако, оставили га самог, и то овде, у вароши, где то није обичај, не зна се за то, не сме да буде...“[108]Слободно предавање нагонима изражено је само у маси, а изван тога је то гријех, срамота, несигурност, страх и неизвјесност. Важно је нагласити чињеницу да психологија масе не зависи много од социјалног статуса, јер је и у Софкиној кући, на свадби био присутан тај сексуални, тјелесни зов масе, али је он ипак прикривенији: „Оно што сељаци раде без стида и крвице, у вишим сталежима манифестује се у виду тамних жеља и прикривених нагона“.[109] Све то је у Станковићевој приповиједној пројекцији сагледано из Софкине перспективе повлашћеног свједока, који је близак са знањима свезнајућег приповједача: „Софка се свему томе није ни чудила. Знала је да ће оне као на свим свадбама, весељима, тако и сада бити такве. Као да ће ове ноћи бити са другима, а не са својим мужевима, тако да ће бити луде. Триста ће чуда од беса и страсти чинити. И доцније, што пиће буде јаче, њихни мужеви пијанији, загрејанији и оне ће све распаљеније, све страсније бивати, као да се са тим својим мужевима, с којима су већ толику децу изродиле, тек тада први пут у животу видее, као да се први пут тада заволе и заљубе једно у друго“.[110] Тиме се на одређени начин у потпуности разоткрива обнављајућа карневалска енергија еротског нагона, која у тим снажним додирима страсти коју производи маса, оваплоћује једну нову врсту осјећања и доживљаја свијета који нас окружује, из потпуно нове, истовремено божанске и препородитељске, али и готово демонске и уништавајуће перспективе: „И целе ноћи биће све горе и горе, све бешње. Свака ће гледати да буде што луђа, што ватренија, да тим, том својомвеликом љубављу према њему, свом мужу, као подиже му и даје неки већи углед и цену“.[111]Често је у досадашњој литератури из комплексне психолошке перспективе сагледаван Софкин однос са оцем (раније П. Костић, а у новије доба Н. Ивковић, Д. Вукићевић, Ј. Копања, С. Савчић и др.), који је још од најранијих дана био заснован на посебној врсти готово инцестуозне блискости. „Богатство, велико господство Софкиног оца ефенди Мите, његова гордост, аристрократски дух и држање у кући и вам ње, лепота и привлачност можда су још измалена еротски везали Софку за оца“.[112] Све то је касније створило код ње једну врсту посебне психолошке зависности од очевог ауторитета, тзв. „Електриног комплекса“, због кога ће на крају и пристати на удају и акт жртвовања. Касније ће та врста „Електрине подређености“ ауторитету оца бити пројектована према личности и ауторитарној фигури газда Марка, тако да видимо да Софка готово обамире од неке посебне, демонске врсте узбуђености, па самим тим можда и не би имала снаге да се супротстави његовој еротској жељи, да њега самога нису зауставиле његове психолошке баријере и неспособност да савлада границу између свог и Софкиног свијета. У новије вријеме у више наврата је тумачен тај феномен латентног родоскрвнућа које је присутно у Станковићевим дјелима, а посебно у Нечистој крви још од времена Софкиних предака (В. Јеротић, В. Панић, Ј. Копања и сл.). Све је то касније добило своје посебне размјере и у сагледавању односа у газда Марковој породици, па самим тим и Софкиних односа према члановима своје и газда Маркове куће. У том смислу износимо један карактеристичан став из новије расправе која је посвећена овоме питању: „Када је у питању проблематика инцеста у Станковићевом роману Нечиста крв, прва асоцијација јесте Марков однос према Софки, те се неретко занемарује директан инцест који се јавља код Софкиних предака, а наговештај истог постоји у односу Софке и ефенди Мите“.[113] Без обзирна на бројне недоумице на које нас наводи сагледавање таквих односа, једно је свакако сигурно, контрастирајући психолошке портрете појединаца и нарави масе, Станковић је створио читаву галерију рељефних јунака, који посједују различите, често и сасвим изненађујуће особине. Тиме је успјешно мотивисао цјелокупни композициони и тематско-мотивски склоп романа, приповиједање подредио приказивању карактера, а од друштвеног романа створио роман личности, који дубином својих значења привлачи несумњиву пажњу различитих генерација књижевне публике.7.0.Можемо с правом казати да је тек крајем ХIХ вијека, српска књижевност овладала елементима „глатког писања“.[114] Познато је да се у српској приповиједној прози изразито вођење рачуна о истинском језичко-стилском складу може говорити тек од појаве Лазе К. Лазаревића, да би се на прелазу вијекова, нимало случајно, као посљедица таквих умјетничких тенденција формирао и тзв. „београдски стил“ у књижевности, који је истовремено и значајан и тешко одредљив и који је продужетак видног напретка српске фикционалне прозе на фонолошкој, морфолошкој и посебно на синтаксичкој равни. Већ је наглашено у историјама српске књижевности, као и у студијама о дјелу Борисава Станковића, да се вријеме настајања „београдског стила“ у књижевности често поистовјећује и са истовременим процесом „канонизовања модерне српске синтаксе“, а потрајало је све до појаве Црњансковог романа Сеобе (1929), у којем овај писац „ломи и преустројава српску синтаксу након сразмерно кратког периода 'глатког' и 'лепог' писања“.[115]Борисав Станковић се појављује првим својим приповијеткама, а потом ствара и највећи дио свога опуса у времену модернизације и канонизације „београдског стила“, па је својом „несигурном и често невештом синтаксом“,[116] постао предмет многих негативних критичарских судова о његовом приповједачком језику и стилу. Јован Скерлић, на примјер у Историји нове српске књижевности (1914), управо истиче да је Станковићева „синтакса несигурна, а општа писменост недовољна“.[117] Други значајни критичар тога времена, Скерлићев ученик и сљедбеник, Бранко Лазаревић је с похвалама дочекао појаву Нечисте крви (1910), али као мане истиче „невешту композицију, неуравнотежену и згужвану реченицу“, а иза тога указује на „врло слаб и муцав дијалог“, на неравнотежу између појединих дијелова и цјелине дјела, на „давање интонације местима која су тербала да буду тиша“.[118] Иза тога је и Владимир Ћоровић, који је иначе афирмативно оцијенио роман Нечиста крв, указао на синтаксичке и стилске слабости дјела. Наглашава да су „реченице ћошкасте, с пуно језичких грешака, испреплетане чудном инверзијом апозиција и адјектива, а оскудне нарочито помоћним глаголима“. Због тога се Ћоровићу и учинило као да такве реченице „изгледају као да замуцкују, као да се тискају једна уз другу, као да им нестаје даха“. У закључку је чак у том необичном стилу и реченицама видио и појаве које се „понекад граниче с неписменошћу“: „У његовом стилу има појава, које показују не само намерне или спонтане особености својственог књижевног стила, него и особености извесне збуњености и невештине, које понекад граниче с неписменошћу“.[119]Након Првог свјетског рата и дубоких стилско-поетичких промјена у српској књижевности, са појавом нове генерације писаца (Милош Црњански, Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Станислав Винавер, Станислав Краков и др.), са продором експресионистичких тенденција, Станковићева проза, а нарочито њен језик и стил, добијају друкчији третман. Новица Петковић наглашава да је Милан Кашанин 1927. године „први без двоумљења хвалио Станковића као стилисту, а на његова граматичка одступања гледао као на саставне дијелове стилске специфичности“.[120] Ево како тачно гласи та Кашанинова драгоцјена запажања: „И како је то све речено, како је то написано! На један начин који је јединствен у својнашој књижевности! Само што тај начин дуго времена није био разумеван, а не схават се као што треба, често, ни данас. Говори се да Станковић није имао велику културу и да је неписмен“.[121] Наравно, права је штета што Кашанин при томе и сам упада у замку оспоравања Станковићеве књижевне културе: „Истина је у томе да он није био књишки човек, и да није прочитао врло свакојаких књига. Он је знао велике Русе, све најбоље наше писце, и неколико најкрупнијих француских романсијера. За њега и његов таленат је то било доста“.[122] Независно од тога, несумњиво је да је Кашанин ипак био свјестан дубоке сједињености Станковићевих осјећања и књижевног стила: „Он је имао један стил који је био савршено адекватан његовом начину осећања, а то и јесте стил. Измените ред речи код њега, додајте је где га нема, и ви ћете покварити сав утисак. Ствар је можда у нечем другом, Станковић није писао академски, ни фељтонски, ни журналистички и пословно, и по томе је, уистину, штрчао у своје доба, у свој својој генерацији, као што ће се он, по томе, још дуго издвајати. Он је најрафиниранији стилист кога имамо“.[123]7.1.Од тада па до данас, Станковићев језик и стил су у посљедњих стотињак година, постали предмет свестраних анализа, од којих су најзначајније оне које су у посљедњим деценијама ХХ вијека дали Владимир Јовичић и Новица Петковић, а у почетним деценијама ХХI вијека о Станковићевом дијалекатском говору књижевних јунака, о морфолошким и синтаксичким особинама тог језика, писали су бројни лингвисти. Овдје наводимо само нека имена: Јордана Марковић, Селена Станковић, Станислав Станковић, Тања Русимовић и др. Сви су суштински сагласни у једноме да је заједничка одлика дотадашњег погрешног приступа у тумачењу Станковићевог језика садржана у томе што су га посматрали издвојено од цјеловите приповиједне структуре и посматрали самостално, тако да су се граматичка одступања једино и могла разумијевати као погрешке, а не као специфичан наративни поступак и елеменат умјетничке слике свијета. Најкарактеристичнија особеност Станковићеве реченице, као што можемо да уочимо из наведених тумачења, произлази из неуобичајеног реда ријечи, са „чудним инверзијама, још чуднијим враћањима и понављањима“, са таквом „сегментацијом синтаксичког низа који зна да се убрза“, али и да се „изненада успори“,[124] тако да заиста његова синтакса повремено изгледа невјероватна, па чак и немогућа, али истовремено и наглашено функционална у досљедњпој ритмичности, осјећајности и крајњој психолошкој и цјелокупној умјетничкој мотивацији различитих поступака приповиједања. Наводимо карактеристичан примјер описа изненађене и узбуђене Софкине мајке Тодоре, у тренутку када им у кућу долази гласник и доноси вијести од њеног мужа, ефенди Мите. Само та једна реченица је читава једна драмска сцена, визуелно и психолошки снажна, са семантичким квалитетима, који увелико надмашују значењско богатство употребљене лексике: „Чим овога позна да је Арнаутин, човек из Турске, дакле сигурно његов гласник, мада му се, као и увек испред оваквих празника, надала, ипак кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи једнако окрећући се око себе и наново гледајући да ли је све почишћено и распремљено како треба“.[125]И на примјеру већ помињане прве реченице, којом је и започет роман Нечиста крв („Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама, него њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој – Софки“[126]), може се потврдити Јовичићева констатација да се естетичност Станковићеве синтаксе „најочитије показује у њеним преступним облицима“.[127] Наиме, погрешна граматичка употреба присвојне замјенице за треће лице множине, у првом дијелу реченице (њеним, умјесто – њиховим), отвара простор за специфичне естетске утиске, које ствара промјена наративне тачке гледишта. Први дио реченице дат је из Софкине позиције, а други из перспективе свезнајућег приповједача, а што је готово закономјерна одлика приповједачеве позиције у читавом роману. Емотивно надахнуће и снажни утисци, које код јунака изазивају неочекивани доживљаји, захваљујући синтаксичком склопу, добијају висок степен експресивности. Упечатљив примјер је Софкина сцена са „мутавим Ванком“. Изломљеном, кратком реченицом, најбоље су мотивисани Софкина страст и страх: „Што да не? Пијан је – и неће знати; полунем је и неће умети казати! И што да не, једном и то, о чему се толико мисли и сања“?[128]Посебан квалитет Станковићевог језика представља лиризам и поетичност. Присутни су најчешће у оним синтаксичким склоповима у којима обилује синтаксички неред, бројне инверзије, гомилање субјеката, наглашена употреба апозиција, употреба замјеница у улози апозиције, атрибутска функција замјеница, гомилање предиката синонимског или градирајућег значења на крајевима реченица, употреба тзв. „крњег перфекта“, тј. онога облика перфекта из кога је изостављен помоћни глагол, значајна је и ритмичко-интонациона улога фигура конструкције: асиндета и полисиндета и сл.[129]Све то указује да су у Станковићеву прозу, као и прозу Ива Ћипика и Петра Кочића, као и још неких српских писаца са почетка ХХ вијека, „продрли многи елементи поезије дајући јој специфично, лирско обележје“,[130] тако да се може говорити „о мешању жанрова, о поетизацији прозе, а не о поетској прози“,[131] која је претходила међуратном поетском роману у српској књижевности, какав су писали Милош Црњански и Растко Петровић, али и Станислав Краков.7.2.Најновији погледи на језик и стил Борисава Станковића у Нечистојкрви указују на читав низ драгоцјених особина. То се односи на анализу језичких елемената народног врањског говора у дијалошким и монолошким исказима књижевних јунака, у „облицима обраћања, тј. вокативне форме личних имена“, чиме се „ствара утисак да су делови овога романа писани на дијалекту“.[132] Указано је на лексичке архаизме, који нису типични и чести у стандардном српском језику, на бројне туђице и архаичне ријечи турског и грчког поријекла, као и на поједине чисто граматичке особине: инверзије, гомилање атрибута, апозиција и објеката, употребу и пренатрпаност замјеница, улогу субјеката и објеката са апозицијом, употребу перфеката без помоћних глагола, нагомилавање субјеката и предиката, употреба релативних граматичких форми умјесто индикативних, чести градацијски низови и сл.[133] Урађене су и занимљиве морфосинтаксичке анализе, попут сагледавања реченичних конституената, као што су „просто издвајање реченичних конституената“, „издвајање реченичних чланова интензификатором“, „издвајање реченичних компонената с њиховом пермутацијом и парцелацијама реченица“ и сл. Посебно је важно што је при томе указано на чињеницу да „поступци осамостаљивања реченичних конституената у роману Нечистакрв не представљају граматичка одступања, већ онеобичавање језичког израза“.[134]8.0.Уз извјесна поједностављивања, може се казати како је основну недоумицу па и размимоилажење међу бројним генерацијама критичара, како оних старијих (Јован Скерлић, Бранко Лазаревић, Владимир Ћоровић и сл.), тако и оних који су услиједили послије њих и писали у другој половини ХХ вијека (Велибор Глигорић, Владимир Јовичић, Јован Деретић, Новица Петковић и сл.), стварао сам наслов романа Нечиста крв. За прве је тај наслов био сасвим адекватна подлога за тематизацију у фикционалној прозној пракси на крају ХIХ вијека натуралистички актуелне проблематизације психофизичког изрођавања и дегенерације двије породице, укрштене кроз причу о Софкиној животној судбини и помијешаних у њеном анемичном потомству. Једне породице, богате чорбаџијске, врањанске, ефенди Митине, са видним траговима „нечисте крви“ још од далеких предака, уз све то још и нагло осиромашене након 1878. године и ослобађања града од Турака. Друге породице, газда Маркове, сељачке, виталне, у напону снаге и економског богатства, чија крв није била довољно снажна да надвлада ону „нечисту“, која је истрајавала, опирала се и на крају тријумфовала. Из тог полазног концепта извођени су и остали критички приступи. Анализа тематике и замјерке о недосљедности у аналитичком приступу постављеној „тези о дегенерацији породице“ (Бранко Лазаревић). Анализа композиције и критике на рачун наглог убрзања приповиједања у другом дијелу и посебно на крају романа, као и слабости језика (Јован Скерлић, Бранко Лазаревић, Владимир Ћоровић). Анализа књижевних јунака и тумачење њихових поступака, нпр. овдје више пута помињане еротске сцене у којој су актери Софка и мутави Ванко, снагом „нечисте крви“ (Бранко Лазаревић). За касније генерације критичара, који су имали олакшицу јер су полазили од искуства својих претходника, али и са веће временске дистанце и уз нова стилско-поетичка, теоријска и методолошка сазнања читају иста дјела, наслов је био споран и неадекватан. Уочили су да је у току десетогодишњег процеса писања романа Нечиста крв, дошло до проширивања и преображавања текста од почетне приповијетке са натуралистичком тезом о биолошкој дегенерацији до романа сложеног друштвеног и психолошког типа. Баш као што је на формалном плану надрастао приповијетку и прерастао у роман, тако се и на тематском и идејном плану спонтано трансформисао од тезе о „нечистој крви“ у казивање о друштвеној, јужносрбијанској стварности средином друге половине ХIХ вијека, а затим и у карактеризацију главне јунакиње Софке, тако да је у типолошком смислу постао „роман простора“ и „роман личности“. Важно је овом приликом имати у виду чињеницу да је у једном најновијем и то антрополошком осврту на наслов романа Нечиста крв указано да наслов дјела не само да није неадекватан и несрећно изабран, већ да „резултати антрополошке анализе доказују да је нечисто дубље одређење социо-културних околности које дају коначни печат животној судбини јунака овога романа“.[135] Занемарујући тезу о билошкој дегенерацији и анализирајући дјело као роман личности са специфичном тродјелном композиционом структуром, уводним и завршним оквиром и средишњим дијелом романа, доведене су у питање наведене замјерке претходника. Отуда су композиционе слабости у завршном дијелу романа сагледаване у свјетлу спонтаног умјетничког поступка убрзаног приповиједања у оквирним дијеловима, супротног умјетничком поступку успорене нарације у његовом средишњем дијелу (Новица Петковић). Поједине поступке јунака и њихове страсти, као што је Софкина еротска сцена са мутавим Ванком, тумачене су и објашњаване као карактеристични израз успаљене младости, а не никако „нечисте крви“ (Велибор Глигорић).8.1.Све то указује на вишезначност тематике и умјетничких поступака у Станковићевом роману и на нове и универзалне вриједности у којима се приказује свакој новој генерацији читалаца. У основи социјалну тематику романа Нечиста крв, Станковић је приказивао на психолошки начин, кроз доживљаје и емоционални живот својих јунака. „Код Станковића се завршава процес који је започео Лазаревићевим приповеткама а наставио са Ранковићевим романима, процес у коме се вршила преорјентација српске реалистичке прозе, њено скретање од спољашњег, објективног, ка унутрашњем, субјективном приказивању“.[136] Често називан модерним или дезинтегрисаним реализмом, чини се да се с правом тај Станковићев реализам може одредити као „субјективни, поетски реализам“, по коме је близак Иву Ћипику и Петру Кочићу, али се од њих „разликује по томе што је у његовом делу психолошка компонента много израженија“.[137] Станковићев роман Нечиста крв посљедње је „велико дело наше класичне реалистичке прозе, њиме се овај правац, започет педесет година раније Игњатовићевим роман Милан Наранџић, завршава“,[138] а истовремено, уз Ускоковићеве Дошљаке, означава „моменат наговјештаја нашег модерног романа“.[139]Роман Нечиста крв је тематски снажно везан за традицију и „близак је свим значајнијим реалистичким остварењима“, а на плану умјетничког поступка, као и дубинског понирања у личности јунака, показује особине модерног романа. Видљиво је то по сљедећим у мјетничким карактеристикама: „Заокрет ка унутра, посматрање стварности из унутрашње перспективе, преношење тежишта приказивања са акције јунака на њихово доживљавње, настојање да се продре у дубље, психолошке и биолошке мотиве њихових поступака“.[140] Препознатљиво је то и на језичко-стилском плану кроз уношење оних одлика које су биле утемељене у модерном прозном изразу. По тачним ријечима Јована Деретића „то је несумњиво најбољи српски роман до Првог светског рата и један од најбољих у српској књижевности у целини“.[141] Наједноставије речено, постоје писци који сваким својим дјело помјерају умјетничке границе епохе у којој су живјели и стварали, а Станковић је романом Нечиста крв отишао најдаље и најдубље у свему томе.
[1]Драгиша Живковић, „Период реализма у српској књижевности“, Европски оквири српске књижевности III, Београд: Просвета, 1982, стр. 266. [2]Јован Деретић, „Позни реалисти: од регионалног ка модерном роману“, Српски роман 1800–1950, Београд: Нолит, 1980, стр. 197–227. [3]Душан Маринковић, Поетика прозе Борисава Станковића, Београд: Службени гласник, 2010, стр. 231. [5]Рашко В. Јовановић, „Драмска компонента у делима Борисава Станковића, Борисав Станковић у Врањском гласнику, прир. Сунчица Денић, Врање: Учитељски факултет, 2010, стр. 306–307. [6]Татомир Вукановић, Врање –етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање: Раднички универзитет у Врању, Посебна издања, књ. 13, 1978, стр. 197. [7]Јован Хаџивасиљевић, Јужна Стара Србија, књ. II, Прешевска област, Београд: Нова штампарија „Давидовић“, 1913, стр. 250–251. [8]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 105. [18]Борисав Станковић, Нечиста крв, књига трећа, Сабрана дела Борисава Станковића, III издање, прир. Живорад Стојковић, Београд: Просвета, 1980, стр. 7. [31]Vladislav Panić, Psihoanaliza „Nečiste krvi“, Psihijatrijska biblioteka, knj. 4, Beograd–Zagreb: Medicinska knjiga, 1985, str. 52. [32]Борисав Станковић, Нечиста крв, стр. 162. [34]Борис Томашевски, Теорија књижевности, превод Нана Богдановић, Београд: Српска књижевна задруга, 1972, стр. 197. и 199. [35]Новица Петковић, “Софкин силазак“, Два српска романа, Београд: Народна књига, 1988, стр. 85. [36]Снежана Милосављевић Милић, „Наративни поступци у роману Нечиста крв Боре Станковића“, Нечиста крв БорисаваСтанковића – сто година после (1910–2010), Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 191. [37]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 74. [44]Предраг Петровић, „Станковићев роман о лепоти“, Београд: Књижевност и језик, LХVII/I, 2020, стр. 27. [45]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 132. [48]Татомир Вукановић, Врање –етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, нав. дјело, стр. 199. [49]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 132. [52]Јелена В. Јовановић, „Плурална фокализација (Од појединца до колектива и назад (Нечиста крв Борисва Станковића), Наратолошко проучавање српске књижевности (I): Фокализација у романима српске модерне, Ниш: Филозофски факултет, стр. 218–233. [53]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 133. [54]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 33. [58]Јован Скерлић, „Борисав Станковић: Нечиста крв“, Писци и књиге, Сабрана дела Јована Скерлића, књига пета, прир. Мидхат Бегић, Просвета: Београд, 1964, стр.187–189. [59]Синиша Пауновић, „Записи и причања о Борисаву Станковићу“, Писци изблиза, Београд: Просвета, 1958, стр. 292–301. [60]Милан Огризовић, „О Бори Станковић“, Нечиста крв, књига трећа, прир. Живорад Стојковић, Сабрана дела Борисава Станковића, треће издање, Београд: Просвета, 1980, стр. 343. [61]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 35. [62]Предраг Петровић, нав. дјело, стр. 38. [63]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 17. [65]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 37. [66]Димитрије Вученов, „Ко прича причу у Нечистој крви“, Трагом епохе реализма, Крушевац: Багдала, 1981, стр. 192. [68]Снежана Милосављевић Милић, нав. дјело, стр. 185. [69]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 15–16. [72]Димитрије Вученов, нав. дјело, стр. 195. [73]Нада Милошевић Ђорђевић, „Дело Боре Станковића и усмена предања“, Дело Боре Станковића у свом и нашем времену, Београд: Међународни славистички центар, 1978, стр. 55. [74]Љиљана Пешикан Љуштановић, „Заточеници лиминалности – Нечиста крв Боре Станковића у светлу обреда прелаза“, Нечиста крв БорисаваСтанковића – сто година после (1910–2010), Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 67. [75]Валентина Питулић, „Нечиста крв Боре Станковића – фолклорни подтекст“, Нечиста крв БорисаваСтанковића – сто година после (1910-2010), Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 163. [76]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 161. [78]Димитрије Вученов, нав. дјело, стр. 195. [80]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 98. [81]Димитрије Вученов, нав. дјело, стр. 200. [82]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 149. [84]Димитрије Вученов, нав. дјело, стр. 200. [86]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 29. [90]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 66. [91]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 154. [93]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 213. [94]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 24. [101]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 213. [102]Тихомир Ђорђевић, „Полиандрија“, Наш народни живот, књига прва, прир. Ненад Љубинковић, Београд: Просвета, 1984, стр. 237–246. [103]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 144. [109]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 216. [110]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 104. [112]Предраг Костић, Бора Станковић, Београд: Нолит, 1956, стр. 71-72. [113]Јована М. Копања и Снежана М. Савчић, „Инцест као вид табуизиране сексуалности у роману Нечиста крв Борисава Станковића“, Крагујевац: Наслеђе, број 46/2020, стр. 256. [114]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 53. [117]Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Сабрана дела Јована Скерлића, књига ХIII, прир. Мидхат Бегић, Просвета: Београд, 1967, стр. 459. [118]Бранко Лазаревић, „Борисав Станковић: Нечиста крв“, Прилози, Сабрана дела Борисава Станковића, I–VII, књига седма, прир. Владимир Јовичић, Београд: Просвета – БИГЗ, 1987, стр. 54. [119]Владимир Ћоровић, „Борисав Станковић: Нечиста крв“, Прилози, Сабрана дела Борисава Станковића, I–VII, књига седма, прир. Владимир Јовичић, Београд: Просвета – БИГЗ, 1987, стр. 97. [120]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 55. [121]Милан Кашанин, „Велики уметник и ништа друго“, Прилози, Сабрана дела Борисава Станковића, I–VII, књига седма, прир. Владимир Јовичић, Београд: Просвета – БИГЗ, 1987, стр. 71. [124]Новица Петковић, нав. дјело, стр. 73. [125]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 38. [127]Владимир Јовичић, Уметност Борисава Станковића, Београд: Српска кињижевна задруга, 1972, стр. 47. [128]Борисав Станковић, Нечиста крв, нав. дјело, стр. 36. [129]Владимир Јовичић, нав. дјело, стр. 52–65. [130]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 250. [132]Јордана Марковић, „Врањски говор у Нечистојкрви“, Нечиста крв Борисава Станковића, сто година после (1910–2010),тематски зборник, Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 219. [133]Јаворка Маринковић и Драгана Томић, „Неке језичке особине у роману Нечиста крв Борисава Станковића“, Нечиста крв Борисава Станковића, сто година после (1910-2010),тематски зборник, Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 239–249. [134]Тања Русимовић, „Поступци осамостаљиваења реченичних конституената у роману Нечиста крв Борисава Станковића“, Нечиста крв Борисава Станковића, сто година после (1910–2010),тематски зборник, Врање: Учитељски факултет, 2011, стр. 296–305. [135]Бојан Јовановић, „Значење нечистог у роману Нечиста крв“, Нечиста крв БорисаваСтанковића – сто година после (1910–2010), тематски зборник, Врање. Учитељски факултет, 2011, стр. 168. [136]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 209–210.
|