детаљ слике: Фото: Биљана Митровић

Ко смо, а не шта смо

Илија Шаула

„У овај четвртак који долази, 15. октобра, васкрсавам у Сремској Митровици, у библиотеци, међу књигама, на промоцији мојих есеја сабраних у три књиге. Разговараћемо о разним темама, а највише о теби који ћеш доћи да нас слушаш и укључиш у разговор, драги човече.“

Тако сам најавио сусрет са читаоцима, не слутећи да ће управо те речи постати најлепши увод у разговор о човеку. Маријана, модераторка књижевне вечери, препознала је у њима нешто што је желела да подели са присутнима. Њима је отворила промоцију, а ја сам убрзо схватио да смо се окупили око питања које свакога од нас прати, иако га ретко себи постављамо: ко смо, а не шта смо?

Разговарали смо о књигама У сусрет буђењу, Мисаони хоризонти и Повратак човеку — Есеји за Хомо Деуса. Говорили смо о свести, знању, слободи, напретку и одговорности. Посебну пажњу присутних привукло је излагање уреднице Милене Благојевић, која се својим тумачењем нашла између писца, његових књига и читалаца. Одмереношћу својих ставова и разумевањем суштине написаног успела је да успостави невидљиву мрежу у којој смо се сви препознали, свако у свом чвору, повезани истом мишљу, а слободни да је доживимо на сопствени начин.

У ту невидљиву мрежу свести своје нити уплео је и митровачки кантаутор Хајрудин Дурмановић, чији су избор мелодија и речи открили ону тајанствену везу музике и човековог дослуха са космосом, повезујући наше мисли и осећања у склад који нас је подсетио да човека на овој планети вреди посматрати као звезду, а не само као свесног примата.

Док сам је слушао, обузело ме је необично осећање. Као да више нисам присуствовао промоцији својих дела, већ разговору посвећеном човеку, у којем сам истовремено био и гост и домаћин. Налазио сам се у неком међупростору између написаног и изговореног, између онога што сам желео да кажем и онога што су други у мојим речима препознали. Било је то драгоцено искуство, јер сам осетио како књига, када доспе до читаоца, наставља да живи независно од свог аутора.

Како је вече одмицало, све мање се осећала разлика између оних који говоре и оних који слушају. Свако је могао да пронађе део сопственог искуства у изговореним мислима. На крају смо, чини ми се, били ближи једни другима него на почетку.

Човек данашњице носи на својим плећима терет који је великим делом сам створио, настојећи да живи боље, сигурније и лепше. Обавезе, трошкови, одговорности, очекивања и непрестана потреба за напредовањем испуњавају му дане. У тој свакодневној борби лако заборавља себе као личност. Зна шта мора да уради, шта треба да постигне, колико дугује и колико му недостаје, али све ређе налази времена да се запита ко је онај који све то подноси.

Није проблем у жељи за бољим животом. Материјални напредак, знање и технолошка достигнућа драгоцени су плодови људског стваралаштва. Проблем настаје када човек постане средство сопствених достигнућа, када његов живот почне да служи ономе што је створио, уместо да створено служи његовом животу.

Повратак човеку зато не разумем као повратак у прошлост. Не позивам на одрицање од цивилизације, нити на тражење неког изгубљеног времена. Говорим о повратку суштини људског бића, његовој способности да мисли, осећа, разуме, воли, ствара и преузима одговорност. О свести која мора сазревати заједно са моћи коју човек стиче, како би његов физички и психички, материјални и духовни развој чинили складну целину.

Човек коме је поверена брига о планети не може своју будућност градити само на ономе што поседује и чиме управља. Његова највећа одговорност почиње односом према сопственој људскости. Тек када разуме себе, може потпуније разумети свет којем припада и своје место у њему.

Можда је управо зато наш разговор у Сремској Митровици био толико непосредан. Нисмо тражили коначне одговоре нити покушавали да једни друге уверимо у исправност својих погледа. Дали смо прилику човеку да говори о човеку, без потребе да се представља титулама, занимањем, имовином или друштвеним положајем.

Када сам се те вечери растајао са присутнима, понео сам утисак да смо сви бар накратко одложили понешто од терета свакодневице. Нисмо променили свет, али смо можда променили начин на који ћемо сутра погледати себе и једни друге.

Човек не мора да се врати тамо одакле је кренуо. Довољно је да на путу којим иде поново пронађе онога због кога је кренуо.

Маријана Јаковљевић, Илија Шаула, Милена Благојевић Фото: Биљана Митровић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: