детаљ слике: Krk.art@designe

ТРИДЕСЕТ СЕДАМ ПУТА МИ ЈЕ РЕКЛА БАБА

Говорићу данас о две књиге које су обележиле мој излазак из кризе средњих година. Након што сам толико упознала себе да знам где сам кратка, а где дуга, коме сметам и ко ме воли, могу са више самопоуздања, разумевања и саосећања да будем потпора онима који ће доћи, као што сам ове две збирке поезије препознала као спону између људи са којима делим простор и / или време овога живота. И ако су их писци, у себи или јавно, посветили неким својим именима и љубавима, ја их посвећујем онима које ћу испратити, онима са којима се држим у колу, и онима који ће мене (ис)пратити.

„Зашто ниси слушала бабу”  дуго ће одзвањати као рефрен средњих година у мојој глави. Милена Станојевић, пријатељ и вршњакиња, блиска ми је по много чему; али највише по љубави према човеку. И премда су нам поетике различите, генерацијски смо увезале корење, а оно прожима тло по ком ходамо, дишемо и растемо. И чини ми се да разумем кад лирско ја пита „[с]а ким беседиш / [к]ад сам останеш? / Несите птице / у оку ти бораве”. Те несите птице лете и дан данас изнад наших глава, а биле су птићи кад су се отиснуле на свој први лет осамдесетих година прошлог столећа. Баба је послала поруке по њима, а излетеле су из ове збирке као што су излетеле и из збирке, односно романа у стиху „Тридесет седам”, Радослава Мандића. Иако ја већ бројим четрдесет две, блиско ми је Радосављевих тридесет седам „око стена што ничу из воде” и претачу се у „ов[у] прич[у]-рек[у], ов[у] песм[у]-рек[у] / ово све моје”.

И Радослав је рођен у исто (не)време „у заборављеној земљи духова / врео је био асфалт поред / породилишта у Народног фронта”. И пита се, у првим линијама „фронта”, кроз унутрашњи монолог, одакле смо дошли, зашто смо дошли и куда идемо. Док његових тридесет седам птица приповеда о укрштању корења из Мађарске, Далмације и Шумадије, о детињству исецканом ратом и утакмицама које су победиле своје учеснике, о немим стадионима, умуклим пред смртима, Милена смрти прозива, именује, протерује.

Попут бајалица, разбрајалица и ређалица, мотивима и техникама народне поезије Милена куне и куми: „ У глог улог а у тело одлог / Баба је шаптала / Док сам по потоцима / За дрекавцима трагала / Дете ми се зацењује / Од урока сачувај ми је.”

И оба песника лутају, разгрћу, запињу, али не одустају. Хватају се укоштац са глогом и дрекавцима, па и даље, у кључу народне поезије, Радослав пише: „[Ј]ер ја сам син свог неба и земље / понекад помислим / боље да си башту засадио / у освит зоре напоље изашао / ка истоку се окренуо / хладном водом умио / и прекрстио.” А Милена му се придружује опирући се класификацијама и прихватајући опречности своје, људске природе: „Ја сам она која се не даје никоме / И која се даје свакоме (...) // Ја сам оно што јесам / И оно што нисам (...) // Ја сам она што долази / И изнова одлази. Другим речима, „она је неприпадајућа”. И попут две месије, ова два гласа у мени се преплићу, учвршћујући прошло, здраво, заједничко, калемећи ново, стечено и научено, и одстрањујући модерно безлично.

Милена пише о неснађености ове генерације и ономе што ће нас надживети, а то су планина, биљка и камен. Она говори о падовима, али наставља да хода до „непалске границе неба”, како би се тамо преобразила, јер осећа зов планине – тај спој интуитивног и разумног. Као дете које учи прве кораке и ослања се на оно што види, чује и осети, Миленино лирско ја подсећа да је данас све изврнуто, а не како се очекује, „да се по градовима црни крије у Неонкама”, да је сеоска мудрост оно што модерном човеку недостаје. А то је човек самопорицања, онај који је заборавио да потиче из земље сељака. Док су стари горштаци, наши дедови били јарци живодарци, овај данашњи је растрзан између учења Новог доба. Коначно, и поред погрешних процена и падова, Миленино ја, каткад дечје, каткад лирско, а каткад епско, сведочи одласцима и не плаши се дубина:„ Провалије су лепа места / У њима ти крила расту”.

И Радослављево ја осећа и предосећа пуцње петих октобара и бомбе свих хиљаду деветсто деведесет деветих, па пита: „ [Г]ађате ли небо плаво / добри наши оци”. Он се одриче ратова, бори са мртвима, између написаног и ненаписаног јер „челичне су решетке предебеле / да би[] их прегризао. За разлику од Милениних „комишања, табањања, стрмоглављивања” парадоксално вешто обликованих апофатичним исказима и антитетичким поређењима, Радослављев језик је слободан, неукроћен, близак, а његов начин писања „сулуд, нервозан, варљив, осећа га у себи и не треба му ништа више”.

Захваљујући Милениној поезији расте ми језик, захваљујући Радослављевој – срце. Верујем да нам свим трома расту крила и да ћемо, ако већ нисмо, полетети за птицама неситим, сити ратова и раслојавања, да се напојимо јединим неограниченим у животу – поезијом.

Александра Ђорђевић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: