детаљ слике: Krk.art@designe

СЕЋАЊЕ ЈЕ НАЈВИШИ ОБЛИК ПАМЋЕЊА И ЉУБАВИ 

Љубица Жикић

Постоје књиге које не бирамо само због њихове књижевне вредности, већ зато што у њима препознајемо питања која и нас одавно прате. Поводом добијања Нобелове награде, корејска књижевница Хан Канг истакла је да је књижевност место на којем се људска бића сусрећу упркос свим границама и забранама. Њено писање о насиљу, злочину, ћутању и сећању у Јужној Кореји, дотакло је онај део мог стваралачког бића у коме промишљам и сопствено породично наслеђе.

Моја породица је међу многобројним крајишким породицама које је непосредно погодио масакр над српским становништвом 1941. године, када су хиљаде невиних људи зверски убијене и бачене у јаме или одведене у злогласне логоре само зато што су били православне вере и српске националности. О том злочину деценијама се ћутало или се говорило недовољно, па се и само ћутање преносило са генерације на генерацију, претварајући се у трауму. Одрастајући уз то наслеђе, често сам се питала шта значи бити потомак жртава и какву одговорност носимо према њиховом сећању. Између идеологије „братства и јединства“ и породичног памћења остајало је осећање да заборав није пут помирења. Као потомак и као књижевни стваралац, настојала сам да разумем како живети са сећањем на злочин и како пронаћи језик за оно што је деценијама остајало неизговорено.

Из тог споја личног и колективног сећања произашла је и потреба за овим есејем. Он покушава да одговори на питање како књижевност говори о злочину онда када историја, не може да обухвати целину људског искуства. Историја утврђује чињенице, датуме, узроке и последице; књижевност показује шта историја чини човеку. Она враћа глас онима који су у историјским документима често сведени на број, омогућавајући да иза чињенице поново проговоре лице, име и судбина. Књижевност не може да замени историју;она јојдаје људску меру.

Јужноафрички нобеловац Џ. М. Куци сматра да је уметност једна од ретких области у којој је могуће саопштити истину, па и истину о злу. Отуда се намеће питање: да ли је морално писати о злочину и претварати највеће људске трагедије у књижевност? Историја књижевности показује да су зло и страдање једна од њених најтрајнијих тема. Од Хомера, античке трагедије, Дантеа, Гетеа,  до савремене прозе, велики писци нису настојали само да прикажу злочин, већ да разумеју шта он чини људском бићу.

Тако Примо Леви у књизи Зар је то човек сведочи о искуству Аушвица и границама људскости у логору. Василиј Гросман у роману Живот и судбина приказује разорну природу тоталитаризма, док Хан Канг у романима Дечак долази и Не растајемо се истражује како злочин наставља да живи у сећању, телу и тишини оних који су дошли после њега. Управо тај слој њене прозе представља тачку мог најдубљег читалачког препознавања. У њој препознајем исту тежњу која ме прати и у сопственом писању; да пронађем језик за искуство које је предуго било потискивано и препуштено тишини.

 Њено дело за мене није само књижевност о историјским трагедијама у Кореји, већ место сусрета са питањима која су постала и део мог личног наслеђа. Моја породица је међу онима које су непосредно погодили покољ у глинској цркви 1941. године и прогон са вековних огњишта у војној акцији „Олуја“ 1995. године.  Зато је читање Хан Канг за мене постало покушај да разумем како књижевност може да сачува оно што историја бележи, али што људско искуство тек кроз уметност добија прилику да се у потпуности изрази.

Романе Дечак долази и Не растајемо се зато не читам само као сведочанства о историјским трагедијама у Гвангџуу и на острву Џеџу. Читам их као филозофску и етичку медитацију о људској природи, о границама саосећања и љубави, о одговорности сведока и могућности да књижевност постане место на којем се чува достојанство оних којима је насиље покушало да одузме и живот и глас.

Посебно место у њеној прози заузима однос тела и душе. Тела убијених су рањена, обезличена, распаднута и изложена последњем понижењу. Али њихова смрт није и крај њиховог присуства. Зато у роману проговарају и мртви. То није фантастични поступак, већ снажна метафора да човек није сведен на своје тело и да достојанство личности не престаје смрћу. Тело може бити преклано, уништено, бачено у море, јаме или затрпано у руднику, али људско биће опстаје у сећању, љубави и речи. Злочин може да победи живот, али не успева да победи сећање.У том смислу, проза Хан Канг не говори само о Кореји. Она говори о сваком простору у којем је злочин остварио императив ћутања, и о сваком човеку који осећа да је сећање о учињеном злочину морална обавеза.

Истовремено, ауторка отвара једно од најтежих религијских питања: где је Бог у часу масовног страдања, пита усмрћено дете. Где је љубав ако исповедамо да је Бог љубав? Она не нуди одговор, нити читаоцу оставља лаку утеху. Божје ћутање постаје једно од најпотреснијих искустава њених романа. Али управо у том привидном Божјем одсуству читаоцу се снажније открива човекова светост и одговорност. Ако Бог не спречава зло, човек ипак може да спречи заборав.

Тај мотив подсећа на Гетеовог Фауста, у којем Бог не верује у човекову безгрешност, већ у његову способност да и после падова не престане да тежи истини и добру. Зло постоји, али не мора да има последњу реч. Управо зато сведочење није само књижевни поступак, него морални чин.У роману Дечак долази, брат убијеног Дечака пристаје да саговорница (Хан Канг) напише књигу о њиховом породичном страдању, али под једним условом - да буде написана „како треба“. Та једноставна реченица открива суштинску моралну одговорност писца. Није довољно сведочити; потребно је сведочити истинито и достојанствено!. Слично томе, Им Сон Ђу, једна од преживелих, пристаје да проговори о мучењима којима је била изложена, само не зна како то да изговори, док Инсон, јунакиња романа Не растајемо се, прикупља сведочења о масакру на Џеџуу. На тај начин Хан Канг показује да сећање није окренуто прошлости него будућности: сведочимо не само због мртвих, већ и због живих, како се зло не би поновило.

Читалац постепено открива да највећи савезник злочина није мржња, него заборав. Заборав довршава оно што је насиље започело. Насупрот томе, сећање није само чин памћења и љубави, већ етички чин. Оно враћа достојанство онима којима је злочинодузо живот и избрисао име. Зато писање и сведочење постају најдубљи облици љубави према мртвима. Љубав мајчинска, братска, пријатељска надвладава мефистофеловски пир.

У томе се открива и истинска улога књижевности. Она не може да заустави ратове, да сруши режиме или да врати изгубљене завичаје, али може да сачува људско искуство од брисања и заборава.Историја памти догађаје, књижевност памти људе и судбине.

Читајући Хан Канг, не упознајемо само историју Гвангџуа или Џеџуа. Постајемо сведоци свих невиних страдалника којима је одузето право да говоре, без обзира на време и место њиховог страдања. Зато велика књижевност увек превазилази границе народа и историје. Она постаје простор у којем се људско искуство препознаје као заједничко, а сећање као универзална морална обавеза.

Повод за овај есеј јесте парастос пострадалом крајишком народу у војној акцији „Олуја“. Али његова тема није само једно страдање, нити један народ. Његова тема је вера да памћење представља отпор забораву, а да је књижевност једно од ретких места на којима тај отпор може трајати кроз време.

Зато се не сећамо да бисмо продужавали мржњу, него да бисмо сачували истину. Не памтимо да бисмо остали заробљени у прошлости, него да бисмо одбранили достојанство човека. У том смислу, сећање је заиста највиши облик шамћења иљубави.

Не растајемо се. Напротив.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: