|
|
|
 | Соња Мрачевић Братић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ОДА БОЛУ Дариваћу ти небо пред страшну олујиГромове и вјетровеШто све пред собом носеМуње које парају усамљена срцаСнове да ти харају, да ти душа грца. Дариваћу ти море што захуктало вриТаласе што односе све напуштене бродовеДариваћу ти морске травеОтровне, пркосне и грдобнеКоје на дно вуку да спознаш како се мре. Дариваћу ти вјетрове бесане и очајнеШто чупају из корјењаСво земаљско дрвећеДа ти мира не дају, у окна да куцајуСмираја да немашУ очају, свитање да призиваш. Све ћу ти те поклоне ставити под ногеОхола од бола, очајна од љубавиМржња да те затрујеДо граница ван стварностиАртерије у чвор Гордијев ћу свезатиДа занавјек у твојим венамаТече горки пелин мога страдања. ДРЖИ МЕ ЧВРСТО Плашим се сваког новог јутра Ноћи умирућег мјесеца Очи држим широм отворене Сјенке прошлости дотрајало тумарају Без циља на ивици твога рамена. Држи ме чврсто као никад до садаДа заборавим сва раскршћа узалуда Сузе клизе као кристали ноћиУ лудој борби да побједимо јуче Док моје срце на длану твомеИгра луду игру звану предаја. Ја сам иста особа изгребана маштомМало слабија него некоћМање туробна, мање надмоћнаЈа сам твој портрет давно исцртанДржи ме чврто да побједимо свитање ДАРЈА Ноћас је небоИмало боју црвеног нара! Дарја, као твоја трака у коси Као твоји образи Када сам те први пут пољубиоУсне су ти дрхталеДок сам ти рецитовао Бесмртну пјесму О, Дарја из неба су падали сиви голубови Њихово перје лијепило се за наше очида сакрије наше душе од умирућих цвјетова Скупио сам своје памћење Међу утрнуле шакеПотискивао сам кишу болаРезала ме на саставне дијелове До кидања!Бордо слатко од малинеПотече из напуклих дланова О, моја Дарја Како да те љубим у некоме другоме животу Ако и сутра зору дочекам, Јер овдје на овоме мјесту Душе су само палидрвца Ово Дарја није молитваВећ вапај орла ухваћеног у замку лудила Саплићем се од сјенке у мраку Неко плаче, Мук пред потоп разара Кипове празних загрљаја Тишину разара омамљујуће ништавилоТихо јецање душе која се уздиже ка небу Да ли је и он писао некој својој Дарји Плаши ме спознаја рушења снова човјечанстваСазнање о мојој недовршеностиОглодао трагбешумне исповјестиКоју ће вјетрови даисјеку у воштане недодире О, Дарја колико тога оста неизговореноСве што вриједи могло би да стане у пар ријечи Волим те, малена! ФРАГМЕНТ ЉУБАВИ Случајни пролазници На филму похабаном од премотавањаПолароид бивших живота Никада до краја завршених Питања која не чекају одговорПостављена само форме ради! Да би са усана чули клише изговорен Да би сесавјест умирила Шта неко зна о мени, Шта ја знам о некоме! Како дишем, Гутајући маглу јутарњу Обучену у сиви похабани капутБезброј закрпа Кроз које миле хладне ноћи Џепови празниУ ишчекивању да угрију нечије хладне прсте Нечије, не свачије, Не измаштане, већ стварне Стварне као што је небо Аксиом изнад наших главаЈагодице које сам пустила да исклизну Никада додирнуте длановима лептира Разголићујем сјећање! Давно у прошломе животу Те јагодице направише ране На маховини моје кичмеЈедном си ме грлиоЖмурећи грицках мјесец као жуту јабуку Отишао си без окретања! Чудом невидљиве промисли Пронађох љубичасто порађање из пепела Добро сам, смијешим се Док осмјех нечујно вришти Данас плаћаш заноћиКад од суза склапах име твоје Бјежале су као живаФикција се играла сасјенком на зиду Правиш од пијеска лик од слоновачеЗрнца ожеднела кроз прсте ти клизеКроз исте оне руке чији печати сјећања Свједоче да си само једним хитцемПретворио жуто сунце у ужарено угљевље. ЛИЛА Лила је имала очи боје различкаНи плаве ни љубичасте,Очи сањалице,Некако нодређене, Лилине очи... Лила је била само своја,Немирна,Несвакидашња,Посебна, Лила је била... Лила је пребирала по диркама клавира,Као да милује, не додирује,Као благи лахор, мирна и тиха. Лила је била и дијете и жена,Заводљива, мазна,Луда и страсна. Вољела је кишобране,Говорила је,Како јечине више дамом,У свим бојама и величинама,Шарене, једнобојне,Велике, мале... Нису јој служили за кишуЛила је и пљускове грлила. У Лили је било безброј лица,Час је била вила, час вјештица Смијала се гласноВољела без гласаПлакала у мраку , тишини,То је била Лила... Вољела је поморанџе,Небо и облакеШуму и ријекуБродове од папира. Само никада не сазнахДа ли је и мене вољела.
|
