|
|
|
 | Јован Јањић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
С ПОГЛЕДОМ НА ГОРЕ(На темељу вере и непокора - Милева Лела Алексић - есеји - Чигоја - Београд - 2024.)Јован Јањић Српски народ, држећи се највиших духовних вредности, вазда је имао младице на разним пољима људског битисања, које ће, кад за род стасају, оплеменити и родоносно украсити српску башту. Следио је он реч и пут најлепших изданака рода свог, и тако постао народ најузвишенијег националног завета, опредељења за оне вредности на којима свет стоји. Са иконом у срцу и с крстом на леђима, из века у век ишао је српски народ преко голготе, верујући у васкрсење. Управо вера и плодови горостасних изданака његових водили су га и снажили да не поклекне на путу до капије која изводи из зидина таме. Тако духовно потхрањиван из сопствене баште, држећи се за небо и оријентишући се према Сунцу, српски народ оснажио је свој корак, спознавши успут да вреди само усправно ићи. А управо такав ход постаће његов начин живота, због чега ће му многи завидети. Ветрови највише шибају највиша стабла на брду. Они који ветровима одоле, показавши снагу и виталност своју, завређује дивљење и постају оријентир свима који би да се подигну и што више сунчеве топлине да осете. Разуман човек зна да векови предака у нама теку. Зна то и осећа књижевница Милева Лела Алексић. Чује она глас предака, по чијим стазама ходи. Ослушкује шапат небеске отаџбине, реч обзнањену кроз звук црквених звона, поруку упућену посредством икона и фресака... Ослушкује и себе, призив да према снази духа свога, кроз реч из пера, од заборава сачува слике страдања и славе, части, витештва, непокора, жртвовања за отаџбину и ближње, духовног просветљења предака... Није то само поглед на пут којим се ишло, него и поглед на пут којим се иде, утабаним стазама. У својим књигама, било да су то есеји, путописи или приче, она се изричито држи свог тематски јасно одређеног циља – да казује језиком предачког завета и завештања, утканог у темељ куће потомака. Са страница њених књижевних дела проговара предачки завет, чује заклетва мајке, загрми војни поклич, срцем запара јаук сирочади, бљесну медаље ратника за слободу, разлију се свадбарске песме...Милева Лела Алексић дише плућима свог народа. И зато осећа – и у писану реч претаче – и муку и радост, и жалост и понос, и прекинуте и изнова изаткане снове рода свог. Језиком народа говори њена благодарна хришћанска, православна душа, и кад исписује есеје из којих проговара дух традиције и осећа топлина огњишта, доноси путописе са ходочашћа православним светињама по српској земљи и широм православног света, пише приче о животу народа златиборског краја... Увек се провлачи једна иста, златна нит хришћанског поимања позвања човековог у овом привременом свету. Зато свака тема задире у дубину душе читаоца који држи до свог порекла. Књигом Завет предака, што је хроника породичне лозе Матијевића, која се грана у два века, ауторка читаоца, посредством јунака њеног дела, с веома надареним казивањем, проводи кроз беспућа, сеобе, похаре, кућења, живот и обичаје, ратове за слободу... вазда истичући част нашег човека у овом свету, који сав у злу лежи. Удешава нам она сусрет са горштаком „слободарског хајдучког гена“, на коме су опстајале, и опстале, и кућа, и породица и држава. Списатељица нам горштака представља „као храст на ветрометини кога шибају олујни ветрови, цепају громови, оплакују кише, скривају од злочеста погледа сметови, радосте гласови из дубина памћења“. То је тај наш човек који с радошћу страда, кад зна зашто страда. Он зна кад је ближи небу да је ближи Богу. Он не пристаје да бауља по земљу. Он је с погледом на горе. Књижевница Милева Лела Алексић настоји и успева да у своје књижевно дело заједно утка традицију, историју, етнологију, завештања, аутентични народни говор, и то све да заодене под омофор вере православне. Чини тако као да увек и свуда на уму има речи патријарха српског Павла: ,,Будимо људи!“
|
