детаљ слике: КРК Арт дизајн

27. јуна 2026. Српско имање, Патерсон Њу Джерзи - поводом Видовдана 

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ

Видовдан није само понос који оплемењује и духовно узноси! Нити је почетак једног мита! Нити је страх за оне који погрешно тумаче наше постојање, па нас окривљују за све и мисле да се без нас може. То је пут који други не препознају. Име му је Косовски завет. То је путања вечности у нама, трасирана Божјим благословом. То је печат који је садржан у истинској исповести и опоруци нашег Светог кнеза Лазара:
„Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!“

Косово и Метохија није просторно ограничена. Она се не може тумачити искључиво географским појмовима. Простире се васељеном као Божја порука. О, како би људи лепше живели када би је као такву схватали. Сви, па и они који је виде као географски ограничен део глобуса на мапи.

Чак и када би безбожници све отели, остале би колевке које би дисале смирењем душа страдалника по узору на нашег Господа Исуса Христа и Светог кнеза Лазара. Остала би нада.

Али, из колевке би стасали они који кроз векове сведоче небеску мудрост:
„Туђе ми не треба, а своје не дам!“ 

Таква је мудрост заувек избрисана из речника запада. Опстаје још једино код светосавских Срба. Нажалост, многи уплетени у ништавило савремених токова и не схватају суштину Косовског завета. Они се и од Бога удаљују, па остају на паролама, без било какве духовне потпоре. Потребно нам је кајање за грехе, да бисмо заслужили спасење. Искрена исповест и сузе. Али оне из срца. Потребна је љубав, чак и за оне који не умеју да је узврате. Потребна је свест о постојању и Истини.

Бог нас учи да љубимо слободу. Оно што је Божје, не дамо никоме да нам скрнави. У исто време, у нашем бићу је да никада туђе не присвајамо као своје. А када нам слободу отимају, нашим се умом зацари мисао: „Ничија није сијала до зоре!“
А Бог?! Он је ту да суди о гресима и дубини наше вере. На нама остаје недоумица: да ли смо достојни да са поносом кличемо: „Боже правде…“

Видовдан се слави ових дана. Не у неком давно минулом времену. Ми не сведочимо мит, већ Истину. Бог нам је сведок. Они који отимају Свету српску земљу са својим менторима, лажима трују свет различитим верзијама о Косовској бици. Ауторка Ана ди Леґо тврди да је Мурата убио албански витез Милош Копилик. Британски историчар Ноел Малком, у књизи Косово – кратка историја, тврди да су Албанци у значајном броју учествовали у Косовској бици.

Нама остају непобитни материјални докази о овом догађају. Ту су цркве и манастири, који су са гробљима данас више него икада на удару. Циљ је уклањање свих трагова постојања Срба на овим просторима. Нека Бог сведочи. Нама остаје молитва.

***

По свом историјском значају Косовска битка спада у ред оних великих оружаних сукоба какви су Куликовска битка 1380., или битка код Поатјеа 732., или, још у даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу 480. године пре нове ере. Све оне носе богата предања народа кроз усмену или писмену књижевност.

Одлучан отпор који је Србија пружила османлијској најезди у народу је добио значење мученичког погрома, где су за „царство небеско“ страдали сви слојеви, почев од српског кнеза Лазара па све до слуге Милутина. Овде није реч ни о каквом „косовском миту“, него о историјском памћењу преношеном генерацијама. Ово нам даје за право да тражимо да се свет узме у памет и да нам дозволи да у отачаству живимо мирно међу собом и са свим људима добре воље. По мудрости наших старих:
„Брат је мио ма које вере био.“

Косово и Метохија је гнездо и исходиште љубави која одређује самобитност православног светосавског хришћанина, што се огледа и у стиховима блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића:

Видовдане, мој очињи виде Тобом видим што други не виде…

Косово и Метохија је отаџбина свих светосавских Срба и осталих људи добре воље. Косовски завет је њен освећан пут. Видовдан је Слава. Ово тројство чини Отачаство. Његово језгро је опорука нашег Светог кнеза Лазара, саткана од Истине и Љубави. Из тог Отачаства и ја се оглашавам стиховима:

Отвориће се небо, под којим је песма опстала, као ехо из дубине срца:
„Густа ми магла паднала“.

Др Милутин Србљак,

Књижевник

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: