детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА

ДОСТОЈАНСТВО  ПОГЛЕДА  И ШИРИНА ВИДИКА

Љубица Жикић

У старој словенској традицији, пре него што је Видовдан постао дан косовског завета, живело је сећање на бога Вида, божанство погледа, прозрења и далеког видика. Он није зауставио страдање на Косову, није скренуо мачеве нити изменио ток историје, и није нам подарио моћ да избегнемо голем бол који нас је пекао кроз векове, али можда је управо он нашем народу даровао нешто трајније од победе,снагуда види даље од пораза, да подигне поглед према вечности и спозна да постоје вредности које не могу бити поражене, а то су: вера, част, слобода и верност идеалу добра. Оно што је изгубљено у времену, може бити задобијено у памћењу и духу.

Зато нам име Видовдан и данас говори о виду који није само гледање очима, већ способност душе да препозна непролазно у пролазном и вечно уисторији.Косово није постало темељ нашег националног памћења зато што смо победили, већ зато што смо у страдању препознали смисао који надживљава векове. Није страдање последња реч историје! Требау миру да препознамо и идемо уз оне људе који ће ваљано учествовати у стварању хуманог друштва, остварујући идеале у које су наши преци уградили животе.

Синтагма „достојанство погледа“ садржи читаву филозофију Видовдана: није најважније шта човек глега , већ како гледа! Народ може изгубити битку, државу, моћ, али ако сачува достојанство погледа, сачувао је способност да разликује пролазно од вечног, корист од части, страх од слободе. Достојанство погледа није у томе да не видимо страдање, него да нас страдање не лиши смисла. То је онај широки видик с кога су наши преци, у часу губитка земаљског царства угледали царство вредности, „небеско царство“. које не пролази, способност да се у пролазном препозна непролазноBottom of Form. Зато Видовдан није само датум у календару нити успомена на један историјски бој.То је дан дубоког преиспитивања, дан у коме српски народ вековима изнова загледа сопствену савест и тражи одговорна питање шта смо спремни да жртвујемо да бисмо остали своји.

Дакле, на Kосовском пољу није се одлучивала само судбина једне државе, већ духовни правац једног народа. Видовдан и данас траје не као опомена да без моралне одговорности, вере и духовног јединства нема ни слободе, ни трајања, а не као позив на вапај и сажаљење. Косовски завет указује да човек није створен само за земаљско и пролазно и та спознаја је кроз векове уздизала српски дух ка оном вишем и вечном, по чему смо се уврстили у велике народе.

Сагледавајући историјски ход свога народа, не смемо остати заробљени у болу прошлости. Видовдан нас не позива да бројимо ране, већ да проверимо да ли смо сачували душу народа: слогу и заједништво, веру у Бога и човека, спремност на жртву, милосрђе према слабима, поштовање према породици, традицији и култури. У том заветном памћењу посебно место припада српској жени,“матери човековој“ која је кроз векове била чувар дома, вере, милосрђа и моралне снаге. Наша епска песма није случајно сачувала ликове мајки, сестара и девојака као најузвишеније примере части и пожртвовања. Од мајке Јевросиме, која сину оставља завет да „не погази образ“:

„Марко, сине, једини у мајке

Не била ти моја рана клета,

Немој ,сине, говорити криво

Ни по бабу ни по стричевима

Већ по правди бога истинога!

Боље ти је изгубити главу

Него своји огријешити душу“...

Косовка девојка над рањеницима сведочи да је милосрђе веће и од саме битке:

„Уранила Косовка дјевојка

Уранила рано у недељу

У недељу прије јарка сунца;

Засукала бијеле рукаве

Засукала до бијели лаката,

На плећима носи бела леба

У рукама два кондира златна:

У једноме лађане водице

У другоме руменога вина.

Она иде на Косово равно,

Па се шеће  по разбоју млада

По разбоју, честитога кнеза

Те преврће по крви јунаке.

Ког јунака у животу нађе

Умива га лађаном водицом,

Причешћује вином цвенијем

И залаже лебом бијелијем...“

Мајка Југовића положила је на олтар отаџбине све што је имала и постала симбол општег страдања, када се живот претвара у смрт, када се народ сече до корена, па се помисли да младари више никада неће узрасти.

          Кнегиња Милица после косовског страдања чува народ и државу мудрошћу и вером. Та нит женске храбрости и духовне снаге настављала се и у каснијим временима. У лику Љубе Пријездове, снахе Анђелије, Надежде Петровић уз коју су корачале чланице Кола СС: Љубица Луковић, Делфа Иванић, Милунка Савић, у следећем рату Саша Божовић..Нада Наумовић. Видимо ту нит у безименим хероинама оба светска рата, мајкама које су подизале сирочад, неговале рањене, чувале огњишта и веровале у живот онда када је било најтеже веровати. Морамо памтити хероје свих ратова. Херојско држање спада у косовски завет, и морамо се поклонити и одати почаст јунацима од Милоша до Тепића и младенаца на Кошарама.

Али, како данас избистрити поглед од суза гледајући на нашу свету косовско-метохијску земљу, родитељицу нашу, из које зле силе и даље протерују српски народ, где нам не дају да користимо наше свете речи као што су завет, Видовдам, Метохија, када структуре које нису легалне имају списак речи које се не смеју употребљавати. А последица тога је јасна: речи које се не користе престају да постоје! Без стида и одговорности настоје да се угаси  један начин размишљања, вековна историја и цивилизација која се манифестује кроз те речи. Колико јуче, забранили су плакат на коме је писало: ВИДОВДАНСКИ ЗАВЕТ!

А Видовдански завет је наше народно јеванђеље усаглашено са Новим заветом, то је наш основни, духовни, креативни, државни тестамент у коме се сви препознајемо, јер је ослобођен мржње а усмерен према васкрсењу, према свим вредностима које и човечанство негује.

 И данас на Косову цвета божур, онај заветни цвет који је у народном памћењу понео боју страдања, али и снагу обнављања живота. Крај његових латица живи савремени косовско-метохијски Србин, који свој Видовдан не проживљава једном годишње, већ свакога дана: чувајући дом, светињу, језик, успомене и гробове предака. Видовдански завет гаучи да и пред неправдом сачува достојанство погледа, верујући да ниједна сила не може искоренити оно што је дубоко укорењено у вери, памћењу и љубави.

Видовдански завет добија нову савременост у многобројним уметничким делима, посебно песништву. Песници, најоданији својој земљи, увек и изнова нас подсећају да народ не чувају само мачеви и победе, већ и љубав, доброта, хуманост, вера, памћење и способност да останемо сабрани у временима искушења. У стихованом загрљају битише нераздељива наша отаџбина, костима предака повезана. Слушајући песнике, сабиремо у срцу знамење: Високе Дечане, Грачаницу, Раваницу, Ђурђеве Стубове, Жичу, Студеницу, Крушедол, Шишатовац, Крку, Крупу и Гомирје, Свету Тројицу у Пакрацу, Тврдош, Хергеговачку Грачаницу...и стотине у аманет остало,  од краљева нам и од царева..По њима знамо ко смо и чији смо!

Ми припаднице Кола српских сестара, дубоко верујемо да је управо у служењу ближњем сачувана најлепша страна видовданског завета. Јер, завет није само сећање на прошлост, већ обавеза садашњости. Он нас позива да будемо достојни предака неподелама, већ човекољубљем,слогом и одговорношћу једних према другима, носећи у себи веру да ниједна жртва принета добру и из љубави није узалудна пред лицем Божјим.......Сетимо се безброј дела доброчинства чланица Кола СС широм отаџбине и расејања, како је и предвидео један од оснивача те 1903. године, Бранислав Нушић: „Тамо где не може мушка снага и пушка, урадиће  сестринска рука“. Савремене чланице Кола су делатне и храбре жене и њихова љубав и брига према човеку препознатљива је и присутна на целокупном националном простору. Где год има Срба и српске деце ту су чланице Кола да својим рукама доделе, загрле, својим срцем дотакну и заштите немоћне, болесне, пострадале на било који начин. Јер, рече Христ пред моћним Понтијем Пилатом, да смо сви ми криви ако је неко лоше дело учинио. Размислите о овој мисли и дубоко ће вас заболети срце, јер, зашто би неко био сиромах, гладан и жедан, го и бос, непросвећен, понижаван и то од другог човека, ако смо сви деца божија. Како ћемо то објаснити, ако нас питају деца наша праведна, ученици наши, Да ли смемо да не кажемо истину? А истина је да свет губи душу и везу са богом праведним, да доброта и саосећање више не спадају у врлине, да људи не узимају књиге у руке, да не познају основне библијске текстове, историју и култутне вредности властитог народа.

Ово говорим на данашњи свети нам дан, дан који у нашој свести светли посебном светлости, не као горчину већ опомену да Видовдан није само дан обележавања страдања, већ дан да се сваке године преиспитамо шта смо урадили као дело новог квалитета које значи померање ка бољем и квалитетнијем. Куд год кренули, на исток или запад, потребно је знање, образовање, свест о себи и својим истинским националним вредностима. Зато, поштујмо наше учитеље и наше школе, јер на плећима учитеља лежи судбина народа. И то је видовдански завет у коме морамо истрајавати и сваке године на овај дан се питати колико смо делатнији, образованији, култуирнији, милосрднији.

Видовдан је био и остао дан духовног сабрања и уздизања, дан када се подсећамо да смо најјачи онда када смо јединствени и када у времену подела умемо да сачувамо душу свога народа.Свако време има своје бреме и свака генерација мисли да је њено време најтеже и најгоре.Ни данас нам није нимало лако. Али, народ који је изгубио царство, а сачувао широк видик, није изгубљен ни поражен. Он препознаје шта нестаје у времену а шта остаје у вечности.

Као што косовски божур сваког пролећа поново процвета из земње натопљене страдањем, тако ће и видовдански завет увек свеж и млад живети у грудима српског народа.

Беседила и беседу сачинила: проф. Љубица Жикић, почасна председница Кола српских сестара Крагујевца

Као што косовски божур сваког пролећа поново процвета из земње натопљене страдањем, тако ће и видовдански завет увек свеж и млад живети у грудима српског народа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: