|
|
|
СУДБА ЧОВЈЕКА У ПЈЕСМИ ПОЧИВА  | Ранко Павловић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Ранко Павловић Слово, ријеч, пјесма, пјесници (Избор из сонетног стваралаштва)
СУДБА ЧОВЈЕКА У ПЈЕСМИ ПОЧИВА Из мишје рупе стих почесто вреба, напоље би он, али куда, коме? Да ли свијету пјесма јоште треба, да о њу мисли оштре се и ломе?
И да ли срце у оклопу груди, челичној жици, крлетки осаме, има пламена да осјећај буди, док пјесник пита: има л' ту шта за ме?
Не губи наду, шапућу му верси, судба човјека у пјесми почива. Пјесниче, мораш бити то што јеси.
Језик је перо, рука срца трептај, а стих који се у тој рупи скрива, радо ће вани, па дај му подстицај.
ХИМНА КЊИЗИ
Дружбенице вјерна, која снопом жара разгониш облаке, будиш јутро снено, и умиваш росом оног што те ствара, ти великодушно откриваш скриверно.
Без књигописаца тебе не би било, а без читалаца, пустом врту слична, само би венула, кô сломљено крило птице што, несрећна, лету није вична.
Књиго, ти си Логос у Божијем Слову, у нашим рукама паперје си душе, праскозорје среће, мелем љутом болу.
Високо се лети на твојим крилима, снагом твоје мисли границе се руше, сваки трен живота с тобом смисла има.
СЛОВОЧУВАР Пјесник је пастир који чува слова, може се рећи – брижни словочувар, раскриљени је васељенски буквар, а Ријеч жарна сестра је његова.
Што је травару биљка љековита, пјеснику то је Слово обожено, искра Логоса, с небом загрљено, занесен путник од смисла до мита.
Слово и Пјесник небеска су спона између душе и разумских нити. Срећи у срцу кад Пјесма је склона
прољеће листа каткад сред олује, а Слово цвјета, јер хтјело би бити Ријеч што ведру Пјесму обликује.
ОДЛОЖИ НАЧАС ОЛОВКУ Одложи оловку, пјесниче, само начас нека мирује, ослушни дах биљке која ниче и с космосом нас повезује.
Тајну дубине земље носи Творчевом небеском бескрају. У светој водици, у роси, први листићи пјесму ткају.
Из зелене пјесме, пјесниче, чим ти полен на перо слети, стихове које биљка сриче
засиј по цијелој Планети, да сјајем спрже тамне сјене и голет душе озелене.
СТИХОВИ У НОЋИ И ноћ већ спава. Ја причам са стихом драгог пјесника из прошлог вијека. Отварам књигу, шапућем га тихо. Остатак пјесме нестрпљиво чека.
Поноћ трепери у листу платана што крај прозора даноноћно бдије. Стих са мном дише дах новога дана, док данас гасне, а сутра још није.
И ноћ одмиче. Пјесма се разгара. Стиже и пјесник из година давних. Онај први стих, препун златног жара,
проноси ватру дуж алеје славних што мојом собом кô поток врлуда и кроз ведру ноћ сије радост свуда.
КАКО ОДЛАЗЕ ПЈЕСНИЦИ Тихо, као лист са гране кестена, што лелујаво у барицу пада, пјесник, огрнут музиком катрена, тоне у своју Пјесму изненада.
Док чекаш нове стихове његове, бућне у море звано Поезија. Насмијан весла у коначне снове, па се у бескрај звјездани извија.
Лети високо, рони у дубине, и даље зрнца суштине открива, чека да нова мисао му сине.
Он Пјесми својој тијело предаје, у сваку Ријеч сам себе уткива, јер зна да тако са нама остаје.
СКЕНДЕР У СОНЕТУ Висок попут бора на козарском вису, на Палежу Скендер и сад стамен стоји, године му ништа одузеле нису, он и горски извор блиски су и своји.
Мраковицом сади Оцвале примуле, срцем загријава три љуте мећаве, сам себе уткива у Громово ђуле, да распрсом грлараздањује траве.
На Козари Скендер, сонетом огрнут, стрњику ријечи у стихове ниже, сије сјеме наде и у сваком зрну
препознаје оно што души је ближе. Козарска присоја, плећине и брине запљускује римом срца и ведрине.
ЧИТАЈУЋИ ДОБРЕ СОНЕТЕ Ж. Аврић Док спава, читам њене сонете. И ту је, осјећам како дише, кроз стих, из предјела бистре сјете. Срцем у руци нов сонет пише.
Тама се у свјетлост разлистава у њеној пјесми, у рими складној. Док стих мјесечином исијава ни леду у њему није хладно.
Метафора као лист трепери, док лахор с ријеке шапће снени: Расцвјетале ливаде, убери
цвијет ведроплав, миомирисан, нек се на узглављу зарумени, и уплови у твој сонетни сан.
У КОСТАЈНИЦИ СИ
Р. Рисојевићу
Чујеш ли, дјечаче, шапат сингерице, мајчин брижан уздах с твојим што се спаја, док заогрнута плаштем несанице шије ти кошуљу од звјезданог сјаја?
У Костајници си. Кроз ноћ тече Уна, успављује давне несташне дјечаке. Твоја је мисао успомена пуна, рони кроз сребрне ријечне брзаке.
Родна кућа ћути у центру вароши, у њој мрак са мемлом ту рачуне своди, док она посљедње своје дане троши.
У Костајници си. Дрхтиш као кестен у шумама драгих Календера родних. Зри около љето, а у теби јесен.
ПЈЕСНИКОВО ДЈЕТИЊСТВО
Р. Прерадовићу У Црквени има ли црквишта, Поточани да л' поток имају, од вршаја остаде ли ишта сред Вршана, у твом завичају?
Да ли мајка горе у шљивику још погледа свог мужа ратника? Гледа л' дјечак у стричевом лику скрива ли се и очева слика?
Жуборе ли из младости приче, тамо гдје су пшеничишта била ливадама да л' стиховље ниче?
Мјесечина куд је засијана, мирише ли кукурузна свила, успоменом из дјечачких дана?
|