детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ранко Павловић
Слово, ријеч, пјесма, пјесници
(Избор из сонетног стваралаштва)

СУДБА ЧОВЈЕКА У ПЈЕСМИ ПОЧИВА

Из мишје рупе стих почесто вреба,
напоље би он, али куда, коме?
Да ли свијету пјесма јоште треба,
да о њу мисли оштре се и ломе?

И да ли срце у оклопу груди,
челичној жици, крлетки осаме,
има пламена да осјећај буди,
док пјесник пита: има л' ту шта за ме?

Не губи наду, шапућу му верси,
судба човјека у пјесми почива.
Пјесниче, мораш бити то што јеси.

Језик је перо, рука срца трептај,
а стих који се у тој рупи скрива,
радо ће вани, па дај му подстицај.

ХИМНА КЊИЗИ

Дружбенице вјерна, која снопом жара
разгониш облаке, будиш јутро снено,
и умиваш росом оног што те ствара,
ти великодушно откриваш скриверно.

Без књигописаца тебе не би било,
а без читалаца, пустом врту слична,
само би венула, кô сломљено крило
птице што, несрећна, лету није вична.

Књиго, ти си Логос у Божијем Слову,
у нашим рукама паперје си душе,
праскозорје среће, мелем љутом болу.

Високо се лети на твојим крилима,
снагом твоје мисли границе се руше,
сваки трен живота с тобом смисла има.

СЛОВОЧУВАР

Пјесник је пастир који чува слова,
може се рећи – брижни словочувар,
раскриљени је васељенски буквар,
а Ријеч жарна сестра је његова.

Што је травару биљка љековита,
пјеснику то је Слово обожено,
искра Логоса, с небом загрљено,
занесен путник од смисла до мита.

Слово и Пјесник небеска су спона
између душе и разумских нити.
Срећи у срцу кад Пјесма је склона

прољеће листа каткад сред олује,
а Слово цвјета, јер хтјело би бити
Ријеч што ведру Пјесму обликује.

ОДЛОЖИ НАЧАС ОЛОВКУ

Одложи оловку, пјесниче,
само начас нека мирује,
ослушни дах биљке која ниче
и с космосом нас повезује.

Тајну дубине земље носи
Творчевом небеском бескрају.
У светој водици, у роси,
први листићи пјесму ткају.

Из зелене пјесме, пјесниче,
чим ти полен на перо слети,
стихове које биљка сриче

засиј по цијелој Планети,
да сјајем спрже тамне сјене
и голет душе озелене.

СТИХОВИ У НОЋИ

И ноћ већ спава. Ја причам са стихом
драгог пјесника из прошлог вијека.
Отварам књигу, шапућем га тихо.
Остатак пјесме нестрпљиво чека.

Поноћ трепери у листу платана
што крај прозора даноноћно бдије.
Стих са мном дише дах новога дана,
док данас гасне, а сутра још није.

И ноћ одмиче. Пјесма се разгара.
Стиже и пјесник из година давних.
Онај први стих, препун златног жара,

проноси ватру дуж алеје славних
што мојом собом кô поток врлуда
и кроз ведру ноћ сије радост свуда.

КАКО ОДЛАЗЕ ПЈЕСНИЦИ

Тихо, као лист са гране кестена,
што лелујаво у барицу пада,
пјесник, огрнут музиком катрена,
тоне у своју Пјесму изненада.

Док чекаш нове стихове његове,
бућне у море звано Поезија.
Насмијан весла у коначне снове,
па се у бескрај звјездани извија.

Лети високо, рони у дубине,
и даље зрнца суштине открива,
чека да нова мисао му сине.

Он Пјесми својој тијело предаје,
у сваку Ријеч сам себе уткива,
јер зна да тако са нама остаје.

СКЕНДЕР У СОНЕТУ

Висок попут бора на козарском вису,
на Палежу Скендер и сад стамен стоји,
године му ништа одузеле нису,
он и горски извор блиски су и своји.

Мраковицом сади Оцвале примуле,
срцем загријава три љуте мећаве,
сам себе уткива у Громово ђуле,
да распрсом грлараздањује траве.

На Козари Скендер, сонетом огрнут,
стрњику ријечи у стихове ниже,
сије сјеме наде и у сваком зрну

препознаје оно што души је ближе.
Козарска присоја, плећине и брине
запљускује римом срца и ведрине.

ЧИТАЈУЋИ ДОБРЕ СОНЕТЕ
Ж. Аврић

Док спава, читам њене сонете.
И ту је, осјећам како дише,
кроз стих, из предјела бистре сјете.
Срцем у руци нов сонет пише.

Тама се у свјетлост разлистава
у њеној пјесми, у рими складној.
Док стих мјесечином исијава
ни леду у њему није хладно.

Метафора као лист трепери,
док лахор с ријеке шапће снени:
Расцвјетале ливаде, убери

цвијет ведроплав, миомирисан,
нек се на узглављу зарумени,
и уплови у твој сонетни сан.

У КОСТАЈНИЦИ СИ

Р. Рисојевићу

Чујеш ли, дјечаче, шапат сингерице,
мајчин брижан уздах с твојим што се спаја,
док заогрнута плаштем несанице
шије ти кошуљу од звјезданог сјаја?

У Костајници си. Кроз ноћ тече Уна,
успављује давне несташне дјечаке.
Твоја је мисао успомена пуна,
рони кроз сребрне ријечне брзаке.

Родна кућа ћути у центру вароши,
у њој мрак са мемлом ту рачуне своди,
док она посљедње своје дане троши.

У Костајници си. Дрхтиш као кестен
у шумама драгих Календера родних.
Зри около љето, а у теби јесен.

ПЈЕСНИКОВО ДЈЕТИЊСТВО

Р. Прерадовићу

У Црквени има ли црквишта,
Поточани да л' поток имају,
од вршаја остаде ли ишта
сред Вршана, у твом завичају?

Да ли мајка горе у шљивику
још погледа свог мужа ратника?
Гледа л' дјечак у стричевом лику
скрива ли се и очева слика?

Жуборе ли из младости приче,
тамо гдје су пшеничишта била
ливадама да л' стиховље ниче­?

Мјесечина куд је засијана,
мирише ли кукурузна свила,
успоменом из дјечачких дана?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: