О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


ОГЛЕД О ПРИПОВИЈЕДАЊУ РАНКА ПАВЛОВИЋА

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ОГЛЕД О ПРИПОВИЈЕДАЊУ РАНКА ПАВЛОВИЋА

(поводом књиге „Задесна смрт у хотелу PALACE“, Књижевни ЕСНАФ, Београд, 2026)


Илија Шаула


У времену у којем се савремена проза често ослања на динамику фабуле, ефекат изненађења и наративну убрзаност, приповиједање Ранка Павловића дјелује као повратак једној старијој, али не и превазиђеној традицији. То је проза која не настоји да освоји читаоца спектаклом, него повјерењем; не гради напетост по сваку цијену, већ стрпљиво отвара простор у којем прича добија снагу из сопственог унутрашњег ритма.
Збирка „Задесна смрт у хотелу PALACE“ окупља приче различите тематике, али их повезује препознатљив приповједачки глас. Управо је тај глас једна од најважнијих одлика Павловићеве прозе. Он не наступа као тумач свијета, нити као ауторитет који читаоцу објашњава смисао догађаја. Напротив, његов приповједач дјелује као свједок који памти и преноси, остављајући читаоцу простор да сам открије дубље значење испричаног.
Посебност Павловићевог приповиједања лежи у начину на који спаја стварно и чудесно. У његовим причама граница између свакодневице, предања и сна није оштро повучена. Оно што би у неком другом књижевном поступку било означено као фантастично, овдје се јавља као природан дио стварности. Зато у причи „Вукови“ мотив човјека који проналази сродство са чопором није представљен као необичност, већ као логичан исход свијета у којем човјек још није изгубио везу са природом. Чудесно се не доказује и не објашњава – оно се прихвата као могућност постојања.
Сличан поступак присутан је и у причи „Кадијин храст“, гдје се историјско предање, колективно памћење и визијски доживљај преплићу у јединствену цјелину. Приповједач не доводи у питање оно што види нити настоји да рационализује необичне појаве. Управо та одсутност сумње представља једну од кључних одлика Павловићевог наративног свијета. Он не успоставља сукоб између рационалног и ирационалног, већ их приказује као дијелове истог искуства.
Једна од најуспјелијих особина ове прозе јесте ослањање на усмену традицију. Многе приче дјелују као да су настале из народног казивања, из дугог ланца препричавања у којем се појединачно искуство постепено претвара у колективно памћење. У том смислу занимљива је прича „Чекач“, чија композиција подсјећа на савремену легенду. Лик човјека који годинама чека свој аутобус постепено престаје да припада самом себи и постаје дио приче коју грађани препричавају. На тај начин Павловић показује како настаје мит унутар свакодневице и како заједница од појединачне судбине ствара симбол.
Сличан механизам присутан је и у причи „Два галеба“. Полазећи од једноставне приче о родитељском чекању, Павловић постепено гради симболичку раван која на крају надилази конкретан догађај. Преображај старих супружника у галебове није представљен као фантастичан обрт већ као природан наставак њихове вишедеценијске вјерности и наде. Управо у таквим тренуцима његова проза достиже снажан поетски набој, остајући истовремено чврсто ослоњена на приповједачку логику.
Посебну пажњу заслужује и Павловићев језик. Он је чист, прецизан и лишен непотребне реторике. Реченице су мирне, али носе снажан наративни набој. У њима нема стилске разметљивости, али има осјећаја за ритам, мјеру и звучност. Зато његова проза дјелује приступачно, а истовремено остаје слојевита и отворена за различита тумачења.
У причи „Гусле без гудала“ посебно долази до изражаја способност аутора да чудесно представи као нешто што природно припада свијету приче. Слика јавора из чије се „роднице“ рађају гусле није само поетска метафора већ дио једне шире представе о органском јединству човјека, природе и умјетности. Управо такви мотиви откривају дубоку везу Павловићевог приповиједања са народном имагинацијом и архетипским слојевима културе.
Оно што ову књигу издваја није само разноврсност тема већ досљедност приповједачког поступка. Без обзира да ли говори о усамљеницима, сеоским легендама, породичним судбинама или историјским сјенкама, Павловић остаје вјеран истој поетици: свијет се не објашњава него се казује, а истина се не налази у поуци већ у самом чину приповиједања.
Зато се вриједност ове књиге не исцрпљује у садржају појединачних прича. Она се прије свега налази у начину на који су те приче испричане. Ранко Павловић припада кругу писаца који и даље вјерују у снагу казивања, у памћење као темељ литературе и у ријеч која није само средство изражавања него и простор у којем се чува људско искуство. Управо зато његове приче остављају утисак да су истовремено и савремене и древне, личне и колективне, стварне и легендарне.
У томе је и највећа вриједност књиге „Задесна смрт у хотелу PALACE“ – она подсјећа да добра прича не настаје из жеље да се читалац задиви, већ из способности да му се отвори један дубљи, тиши и трајнији доживљај свијета.



 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"