детаљ слике: Krk.art@designe

Кад су нас отписали

Желели смо

силно да се свидимо,

па смо гологруди насрнули

на зид.

Мајмуни – стручно су нас

скидали пинцетама

и посматрали

под сунцем.

А сунце је одувек 

високо,

тако јасно,

као стручњак

ћутало о развоју човека.

Ми кроз шпијунку

Некад, кад смо се волели,

дани су нам били дуги.

Други су се облачили,

ми смо били људи

које киша

није могла да избрише.

Носили смо радозналост око врата,

имена у наруквици сата

да не заборавимо.

Ал' време заборавља нас.

Некад кад смо се волели,

кроз продавнице је пролазио свет,

ми кроз језике губили границе –

странци који су имали све.

Изнела сам вазу из Прага

из које је провејао снег,

време је променило ток

мисли потискују смех.

И даље тражим

кључеве од стана

иако не верујем у повратке,

и постављам за двоје.

Наоблачили смо се,

ја носим твоје

лице у наручју и слушам кишу

док испраћа

љубавнике на станицу.

Свет пролази, а увек је ту.

Откривам је у наручју,

пола тебе, пола мене

смеје се и плаче у трозвучју.

Веровали смо, наивно и слепо,

и остали закључани:

с једне стране врата – ти,

с друге стране врата – ја.

Како умиру љубавници

У солитерима,

на плакатима,

у кинотекама,

трамвајима

воле љубавници.

Живе кô свако;

покоме је сако

похабан,

ђон истањен,

ревер накривљен.

Држе се

за руке, шипке, реч;

заклањају од буке

и у малим становима

претварају град

у шапат.

Неки су познати

у Тунису и Казабланци,

неки су проходни

као тунели,

обични странци,

заборављени

као рукавица

на клупи.

Живе кô свако:

некада јако

жале што им је

живот истрошен,

не маре за паре

и друге тричарије.

Већ одлазе на путовања

и од малих позива

у вече

ваљају пољупце.

Неки светле

на рекламама

и између спавања

миришу на лаванду.

Руке су им нежне,

жеље неизбежне

и остају на мајицама.

У главама

и ходницима,

у романима

и зборницима

живели су

слатке, мале животе

они који умиру велико.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: