детаљ слике: Krk.art@designe

ПРТЉАГ

Тамо где стаза

не мора бити пут,

ти стојиш,

небо лети изнад тебе –

време, мрачно је.

Прелећу те птице,

велике и мале;

јеси ли станица или селица? –

дрхти ти у оку.

Небо мења боју,

пузавица уз ногу:

нешто те држи,

ти не знаш шта.

ОБРИСИ У ЛЕДУ

Неког лета давноснилог

носила сам нарамак живота

за године будуће,

ципеле своје мајке

и очеве максиме.

Расуло се све

кô млеко у бело обојило

живописне слике.

И ове године расцветале

чине ми се гладне

кô лагуне сребромрзле.

А где су речи, речи, речи мени сличне?

И где је одраз у замрзлој води?

Млеко преплавило све;

враћа ме на тренутак

кад истекло је време

за уклапање...

А где су речи, речи, речи мени упућене?

ТАПИЈА

Хвала ти на филигранском ињу

од ког ми зебе душа,

на орканском ветру

од ког ми трепти срце.

На сунцу

што ми жеже кожу,

и на киши

под којом пеку ожиљци.

На пешчаној олуји,

од које пиште уши,

и на градини

од које трну кости.

Хвала ти

јер да није душе,

не бих се враћала на гробове.

Да није костију,

не бих веровала у потопе.

Да није коже,

не бих плаћала данак

кад залазим у себе

кроз трње купине.

Хвала ти на сваком времену

у ком сам се живота напила:

кад ме је кобила из мамуза избацила,

кад сам грло извлачила

из сплета лептира.

На запрези од које шкрипе колена

и прћији од које пршти крв.

Хвала ти на сваком раздераном прсту,

на зачетом и узетом зубу.

На корену и билу,

на крилима и санкама.

Хвала ти на невремену,

на сновима и бајкама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: