О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


У ПРОСТОРУ ИЗМЕЂУ ЕМОЦИЈЕ И РЕЧИ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 

У ПРОСТОРУ ИЗМЕЂУ ЕМОЦИЈЕ И РЕЧИ 


Постоје бракови који трају толико дуго да више не личе на два живота спојена љубављу, већ на две реке које су годинама текле једна уз другу, мењајући обале, дубине и боју воде, а да то готово нико није приметио. Људи споља виде кућу, заједничке фотографије, навике које делују складно и мирно, али оно што се догађа између двоје људи најчешће остаје сакривено у ситним погледима, у кратким ћутањима за столом, у начину на који неко спусти шољу на сто или затвори врата тише него обично.
Најдубље промене у односима ретко долазе кроз велике свађе. Оне се насељавају полако, готово нечујно, као вечерња влага која улази у зидове старе куће. Једног дана мушкарац примети да је жена тиша него јуче. Не пита одмах ништа. Научио је да препознаје те промене по ходу, по дисању, по начину на који одсутно гледа кроз прозор док напољу пролазе исти људи и исти аутомобили као сваког дана. Он не зна шта се догодило, али осећа нелагодну потребу да у себи претражује сопствене поступке. Можда је нешто рекао погрешно. Можда није довољно слушао. Можда је заборавио неку ситницу која је њој значила више него што је слутио.
И тако, без иједне изговорене оптужбе, у њему се рађа осећај кривице.
То је једна од најтиших појава у дугим односима: човек почне да се брани од реченице која никада није изговорена. Док жена ћути, мушкарац покушава да поправи невидљиво. Постаје пажљивији, обазривији, тиши у својим реакцијама, опрезнији према сваком тону гласа. У њему се тада буди древни инстинкт да сачува мир куће, да задржи стабилност, да буде ослонац чак и онда када не разуме од чега заправо штити оно што воли.
Али док он стеже себе, жена се често још више удаљава у сопствену унутрашњост.
Не зато што жели сукоб. Још мање зато што жели моћ над њим. Већ зато што постоје осећања која човек не уме одмах да преведе у речи. Неке жене су одрастале у учењу да не буду „претешке“, да не узнемиравају друге својим немиром, да своје слабости носе достојанствено и неприметно. Друге ни саме не разумеју шта их је повредило. Емоција дође пре објашњења, као олуја која се најпре појави на хоризонту, а тек касније ветар донесе њен звук.
Тело жене носи ритмове које мушкарац никада неће у потпуности осетити изнутра. Дани хормонских промена, умора, неспавања, унутрашњих колебања, године у којима се тело мења брже него што душа успева да прихвати промену, све то оставља траг на емоцијама. Некада је довољно мало неразумевање да отвори стару пукотину у осећају сигурности. Некада се туга појави без јасног разлога, исто као што се море узбурка и када на обали нема ветра.
Мушкарци често тада направе исту грешку: покушавају да пронађу логику тамо где је потребна близина. Нуде решења када друга страна тражи присуство. Анализирају уместо да остану поред. А жена, осећајући да није схваћена, још дубље тоне у ћутање.
Тако настаје тиха неравнотежа.
Он постаје чвршћи. Она постаје уморнија.
Он учи самоконтроли.Она носи емоцију без језика.
И обоје, парадоксално, пате из љубави.
Јер човек који воли често мисли да мора све да поправи, док жена која воли често верује да би требало да буде схваћена и без објашњења. А између те две племените, али погрешне наде, настају најдужа ћутања.
Мало ко говори о томе колико је за брак важна способност да се емоција изговори пре него што се претвори у зид. Људи мисле да љубав опстаје на великим одлукама, на верности, на жртви, на заједничким победама. Али бракови се много чешће распадају од неизговорених ситница које се таложе годинама, док двоје људи више не умеју да приђу једно другом без опреза.
А заправо, некада је довољно тако мало.
Да мушкарац не пита одмах: „Шта сам погрешио?“
Да не почне да се брани од нечега што можда нема везе с њим.
Да остане миран и присутан, без потребе да одмах поправи расположење жене коју воли.
И да каже само:
„Видим да ти није лако. Ту сам. Реци ми шта осећаш.“
Без притиска, захтевања и страха
Такве речи не решавају проблем силом. Оне отварају простор у којем човек поново може да буде искрен.
А жена, са друге стране, не спашава себе ћутањем. Нико не може бити вољен кроз нагађање. Чак ни највећа блискост не даје човеку моћ да чита туђу унутрашњост без грешке. Када жена изговори оно што осећа, макар неспретно и недовршено, она не показује слабост него поверење. Тада партнер престаје да буде осумњичени и поново постаје сапутник.
Можда је управо то зрелост љубави: тренутак када двоје људи престану да једно друго кажњавају сопственим страховима. Када мушкарац не носи сваку тишину као доказ своје кривице. Када жена не очекује да њена душа буде прочитана без иједне изговорене речи.
Јер љубав није телепатија.
Љубав је стални покушај разумевања између два бића која никада неће потпуно престати да буду тајна једно другом.
И можда је баш зато толико драгоцена.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"