детаљ слике: КРК Арт дизајн

Борис А. Ђорем

Источно Сарајево, Република Српска, БиХ

Мср Борис А. Ђорем. „О неким поетичким особеностима романа Дуж оштрог ножа лети птица Тање Ступар Трифуновић”, научни рад, у: Црте и резе, број 16. Избор радова са Књижевног конкурса „Андра Гавриловић 2025”, Свилајнац: Ресавска библиотека Свилајнац, уредници и чланови жирија за награду: Татјана Јанковић, др Драган Бабић и Оливера Мијаиловић, 2026, стр. 201–210. ISBN 978-86-86537-55-3. Линк: https://drive.google.com/file/d/1QrIBRNcnM71LP29WWAh1ibD5oZsySImL/view.

Шифра: САМУЕЛ

ЦИТАТ из САОПШТЕЊА ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2025”:

Књижевни конкурс „Андра Гавриловић 2025“, Свилајнац, 2026. У ужем избору за награду нашла су се два рада, Мали велики наративи: Фрагменти о (не)досањаном (Давид Албахари и Мирјана Огњановић, Лажне бајке, Београд: Booka, 2020) Јелене Б. Огњеновић (шифра Брег) и рад О неким поетичким особеностима романа „Дуж оштрог ножа лети птица” Тање Ступар Трифуновић аутора Бориса А. Ђорема (шифра Самуел).Жири је дао предност раду Јелене Б. Огњеновић и прогласио га победничким истичући избор теме: збирку необичних бајки Давида Албахарија и Мирјане Огњановић о којој у нашој периодици није писано.

*

Борис А. Ђорем

О НЕКИМ ПОЕТИЧКИМ ОСОБЕНОСТИМА РОМАНА ДУЖ ОШТРОГ НОЖА ЛЕТИ ПТИЦА ТАЊЕ СТУПАР ТРИФУНОВИЋ

Апстракт:У подлози романа Дуж оштрог ножа лети птицајесте рат, и кад још није почео или кад је званично давно завршен, али је хомодијегетичком (аутодијегетичком) наратору, оном датом у првом лицу, а који је и сам лик, те унутрашњем фокализатору, „сада” већ одраслој Вањи, важније да, пружајући отпор том вртлогу који пустоши, исприча причу у којој рат у негостољубивом, од сунца спаљеном, приморском селу постаје „оквир” за казивање о душевним стањима, те самоспознавању и самоостварењу тек стасалих дјевојака, Вање и злосрећне Милене, упркос свим спутавањима. Њих двије су једине приказане као „рељефни” карактери, што се, насупрот „равним”, непромјењивим, неразвијаним, кроз дјело једине мијењају, надграђују. Обје у младости одликује потрага за слободом – код Вање гранична са самосталношћу и неспутаношћу, а у Милене са потребом за укоријењеношћу. Та потрага јесте и смисао наслова романа.

Типолошки, уз тематске одлике психолошког романа и билдунгсромана, ово је роман лик(ов)а, те персонални роман, са унутрашњом и спољашњом фокализацијом, те слободним неуправним дискурсом.

По начину изградње сижеа, ово је роман са паралелним радњама, јер се два фабуларна низа (животне приче главних јунакиња) представљају упоредо, са засебним главним личностима сваког.

По подјели према појединим епохама књижевности, дјело је „модерни роман”: приповједач је субјективан, те непоуздан, а фокус јесте највише на унутрашњем свијету лика, на његовим размишљањима, осјећајима, психичким процесима... То посебно видимо код Вање и Милене. Још неке одлике врсте, попут бављења егзистенцијалним питањима, потраге за смислом живота и самопреиспитивања ликова, такође су истакнуте, јер Вања и Милена непрестано трагају за самима собом и својим мјестом у свијету.

Кључне ријечи: Тања Ступар Трифуновић, Дуж оштрог ножа лети птица, поетика романа, наратологија.

Тања Ступар Трифуновић познат је и признат аутор једанаест књига различитих жанрова. Објавила је више романа и збирки пјесама, те једну збирку приповиједака. Њен досадашњи књижевни рад пропраћен је звучним наградама, као и ужим изборима за неке од њих. Пред крај љета 2024. године, у издању београдске Лагуне, изашао је њен за сада посљедњи, трећи роман – дјело поетизованог наслова, Дуж оштрог ножа лети птица (Ступар Трифуновић 2024).

У новом роману ове књижевнице приповиједа се, у првоме лицу, (примарно) о двије дјевојчице у пубертету – од којих и једна и друга, како која зна и умије, током ратног метежа, траже своје мјесто под сунцем, те обје на свој начин и рано сазријевају, уз доживљавања траума, које их обиљежавају за цијели живот.

Пролог (Исто: 7–9) и епилог (Исто: 133–142), између којих је смјештено унутарњих двадесет арапским бројевима нумерисаних поглавља романа (Исто: 11–132), говоре о догађајима који су се одвијали готово три деценије касније у односу на поглавља смјештена између њих. Између пролога и епилога, радња је смјештена унутар четири до пет година, непосредно пред рат на простору једног приморског мјеста и током тог рата. С обзиром на то да су јасно и добро пробрани догађаји који ће бити приказани, те је и у тој својеврсној сажетости садржана суштина, сама срж животне трагедије, не осјетимо много велике размаке и прескакања читавих мјесеци. Збивања у дјелу окончаће се избјеглиштвом припадника једне од страна у рату (в.: Исто: 121–127, 129–132) – обје овдје, ипак, остају неименоване. Тематизовање ратних збивања, макар и минимално, могло је дјело претворити и у ратну хронику, или слично. Међутим, ауторка одлучује да не наводи назив мјеста у ком се радња одвија, да не наводи ни које су националности актери дјела, те тако ова прича добија много универзалнији карактер, па се и избјегавају – тј. по страни се јасно остављају – евентуалне прилике да се једно књижевно дјело претвори у ванкњижевно, па и скоро памфлетистичко. Уз то, у описима простора који окружује ликове у роману, и то прије свега екстеријера, виде се само приморско оштро камење и на јаком сунцу сасушено биље (в., рецимо: Исто: 28, 29, 39), којима не помаже ни чињеница да у близини има воде у изобиљу (в.: Исто: 39, 40, 82, 84, 85). Притом, ако бисмо се дотакли једног од типолошких одређења романа које је у својој Теорији књижевности предочио Миливој Солар, по факторима интеграције елемената у дјелу, овдје би се радило о роману лик(ов)а (в.: Солар 1976: 171), док је претходно спомињани простор сав приказан у сврху карактеризације јунака, у овом случају превасходно Вање и Милене, те њиховог унутарњег свијета.

На оним мјестима у роману на којима дјечија душа слути неку несрећу, неко страдање, јављају се, у облику лајтмотива (в. овдје и: Принс 2011: 95), пред њиховим очима слике оних животиња које су малишани, тачније Вања и њен брат, убијали током игре у којој су готово ритуално покушавали да докажу како више нису дјеца – најприје слике гуштера убијеног штапом, а поготово слике црног коса, убијеног на превару, замком са каменом изнад главе (Ступар Трифуновић 2024: 11–12). Лајтмотивске слике нису престајале ни упркос потоњем кајању. Мртав кос, тај злокобни симбол, личио је на црни прамен косе Вањиног оца, прамен који би се, при паду на тло, склупчао кад год је њена мајка шишала свог мужа (Исто: 12). У једном од каснијих поглавља, када Вањин отац погине као војник, његова коса на одру и обликом и црном бојом подсјећаће, у обрнутом смјеру, управо на више пута окајаног коса (Исто: 116). Животиње су у овом роману неријетко лајтмотиви, а истичу се ту, баш као и у наслову дјела, још и неодређене птице. С обзиром на то да, изван свијета романа, птице обично симболишу мир и слободу (нарочито када су у лету по широким пространствима), сам наслов дјела односио би се (и) на питања трагања за слободом, како је ко већ схвата, али и, с обзиром на свеприсутну, врло блиску оштрицу, на опасности које вребају кадa се било ко пружи да досегне до ње (в. још и: Исто: 19, 20).

И приповједно и доживљајно ја – ако се, према дефиницијама из Наратолошког речника Џералда Принса,прво „ја” разумије као оно које приповиједа, оно које говори о дешавањима и/или о посматрању, које препричава своје доживљаје (Принс 2011: 162), а ово друго „ја” као оно које посматра и оно које живи то о чему прича (в.: Исто: 41, 162) – тако током цијелога романа припадају хомодијегетичком приповједачу (в.: Исто: 69),и то аутодијегетичком (в.: Исто: 25), а он се, пак, због своје субјективности може сматрати непоузданим (Исто: 125). То је Вања, дјевојчица у пубертету током ратних година описаних у 20 поглавља, а одрасла жена, списатељица, каква је представљена у прологу и епилогу дјела. Тако, даље, што се тиче перспектива/е, имамо и њено виђење из дјечијег угла, и виђење из угла сазреле особе. Самим тим, ако се поново послужимо једним од одређења из већ споменуте Соларове типолошке подјеле, могли бисмо, сада према критеријуму односа приповједача према дјелу, рећи и како се овдје ради о персоналном роману, а овај тип по дефиницији одликује се тиме што се у њему као приповједачи јављају искључиво сами поједини ликови(Солар 1976: 172).

Надаље, на неким мјестима у роману Дуж оштрог ножа лети птица, Вања се као приповједач, премда помало имплицитно, дотиче и питања умјетничког стваралаштва, јер она, као дијете, у свом најближем окружењу смишља пјесме (Ступар Трифуновић 2024: 19), а и касније јој је на памети свеска са тврдим корицама коју јој је мајка поклонила током рата, не би ли и у таквим тренуцима Вања биљежила оно што жели, ако жели и сматра да је потребно забиљежити (Исто: 103–104). С обзиром на то како Вања биљежи сјећања, као и да је радња овог романа већином смјештена у вријеме ратног дјетињства, наилазимо чак и на извјесно асоцирање на дневник, на његово писање, на дневничку литературу, уопште, као нефикцијску литературу.

Уза све, ипак, она у пубертетским и у зрелим годинама није једини унутрашњи фокализатор. Притом појам фокализације схватамо онако како је то у Наратолошком речнику представио Џералд Принс, као перспективу из које се приповиједају догађаји у једном дјелу (Принс 2011: 54), а самог фокализатора као лика из чије се тачке гледишта, позиције, и приповиједа о некоме или нечему (Исто: 56). На појединим мјестима у дјелу, такав фокализатор јесте и Милена. Уосталом, у епилогу сазнајемо како Вања одређене информације о Милени, као и појединости о тадашњем и о ранијем животу у селу, сазнаје баш при том њиховом накнадном сусрету, након више деценија – мада, истина, сем коментара о Милановој погибији и о животу Миленине мајке у роману није ни наведено више ништа од свега што су њих двије на крају причале (Ступар Трифуновић 2024: 139–141). И једна и друга дјевојка (a касније жене) повезане су са унутрашњом фокализацијом. Како је Вања информације о Милени, али и о низу других догађања у селу, током година сазнавала од своје бабе, иначе веома оштре на језику, и ту би се радило о унутрашњој фокализацији. Када, рецимо, Вања преноси бабине ријечи – како оне из бабиних разговора са дједом (Исто: 58, 59, 83, 98), тако и оне из епилога када се баба из избјеглиштва врати у завичај, па прича већ одраслој Вањи шта се током деценија десило са којим становником села (Исто: 134, 137), изузев тога шта се десило са Миленом (Исто: 138) – ту се, према дефиницијама преузетим (овдје пак парафразираним) поново из Наратолошког речника Џ. Принса (Принс 2011: 183), те из Увода у теорију прозе Хораса Портера Абота (Портер Абот 2009: 131), ради и о слободном неуправном дискурсу, оном у ком се ријечи саговорника преносе тако да се током парафразирања сачувају стилске одлике управног, оригиналног говорења (Исто).

Миленини сусрети са војском су, пак, представљени спољашњом фокализацијом, будући да се према дефиницији овог термина из споменутог дјела Џ. Принса у томе случају не предочавају њене мисли и њена осјећања (Принс 2011: 55), већ само њено препуштање насртајима пијаних младића (в.: Ступар Трифуновић 2024: 88–90). Али, путем унутрашње фокализације, ипак, јесу оцртани Миленини „контакти” са дјецом која је одбацују, иако би она, и по понашању и говорењу и по унутрашњој стишаној патњи, жељела да им се приближи (Исто: 30, 31, 61–65, 96, 97).[1]

Према схватањима из Увода у теорију прозе Х. П. Абота, карактери у једном дјелу, могу се подијелити на „рељефне карактере” и на „равне карактере” (Портер Абот2009: 214), при чему се, дакле, појам „рељефних” односи на оне сложене, изграђене, оне који се кроз неко дјело развијају, па и изненађују својим промјенама и надоградњама, док су, пак, ови други по дефиницији једноставнији, предвидљивог су понашања, осликани са тек неколико црта, те се психички и не развијају, од почетка до краја свог појављивања у дјелу остају исти, истог понашања, схватања и дјелања (Исто). Према реченом, од почетка па до краја романа Дуж оштрог ножа лети птица развијају се једино Вања и Милена, које непрестано сазријевају у сваком смислу, и све су им јаснија постају нека збивања и животне околности око њих. Остали карактери, и одрасли и дјеца, ипак остају „равни”, пошто су овдје неријетко представљени више да се њихове карактерне црте, које су ипак нешто слабије оцртане, и тако самјере са карактерним цртама Вање и Милене, те да се очитује њихов однос према двјема главним јунакињама, главним карактерима.

У цјелини гледано, а према још једном Соларовом критеријуму, критеријуму подјеле према појединим епохама књижевности (Солар 1976: 173), овдје представљено дјело јесте „модерни роман”. У таквом роману, још једном према Миливоју Солару, приповједач је субјективан и стога не увијек сасвим поуздан у предочавању догађаја (Исто). Самим тим се стога и приповиједа најчешће у првом лицу, као што је случај и у роману Дуж оштрог ножа лети птица. Поред овога, унеколико пак према схватањима из Теорије књижевности Зденка Лешића (Лешић 2008: 382) – у модерном типу романа фокус је понајвише на унутрашњем свијету одређеног лика, на његовим размишљањима, осјећајима и психичким процесима, а речене одлике присутне су, прије свега, код Вање и код Милене, док су код осталих ликова врло мало развијане. У модерном роману, а ту одлику бисмо могли пронаћи и у овом дјелу, вријеме тече зависно од доживљаја лика-приповједача (Исто: 383), приказују се они догађаји који су најдубљега трага оставили на приповједачу, те они које приповједач жели да представи, и у оном трајању за које сматра да је потребно да се догађаји прикажу. Зато смо раније и истакли како због успјешности тог приступа овдје и не осјетимо много велике размаке међу збивањима, као ни „прескакања” читавих мјесеци. Још неке карактеристике модерног романа, као што су бављење егзистенцијалним питањима, потрагом за смислом живота и самопреиспитивање појединих ликова, могу се пронаћи и у овоме роману, пошто Вања и Милена непрестано трагају за самима собом и за својим мјестом у свијету, па и за оним што би вољеле бити и како би вољеле живјети, у неким друкчијим околностима.

Уза све, унутарња превирања у јунацима (јунакињама) кључна су за схватање овога дјела Тање Ступар Трифуновић, тако да се, рецимо, још једанпут према Соларовој тематској класификацији (Солар 1976: 170), овдје могу пронаћи и одлике психолошког романа. У роману се и умногоме прати сазријевање дјеце, и физичко и психичко, у тешким животним околностима, те према реченој типологији ту налазимо и одлике билдунгсромана.

По начину изградње сижеа – о чему се, осим у Соларовој (в.: Исто: 171–172), говори и у Теорији књижевности Зденка Лешића (в.: Лешић 2008: 383) – овдје би се радило о типу романа са паралелним радњама, јер се два фабуларна низа[2] представљају упоредо, са засебним главним личностима сваког од њих (в.: Исто). Ипак, ове личности непрестано и прелазе из једне равни у ону другу, јер и Вања и Милена и те како у пубертетском раздобљу утичу на живот оне друге. Зденко Лешић је истицао и да се у двјема равнима преплићу и многи мотиви (в.: Исто), што се у контексту овдје представљеног романа очитује и већ у самом истом поднебљу у ком обје јунакиње живе, и то готово једна другој у сусједству. Такође, Зденко Лешић наводи и то да је тај паралелни фабуларни склоп обично праћен или супротстављеним карактерима јунака или, пак, различитим положајима које они имају у животу (в.: Исто) – уосталом, и Вања и Милена непрестано су у дјетињим и у младалачким данима привучене оним што она друга посједује, што јој је дато, прије свега Вањином (привидном) прихваћеношћу у средини, као и, са друге стране, својеврсном Миленином (привидном) неспутаношћу током одрастања и стасавања.

У свом за сада посљедњем роману Тања Ступар Трифуновић надахнуто је приступила књижевној обради тема дјетињства у рату, као и трагова на душама јединки које су ратом невољко и без личне кривице захваћене, а тиме и на једна на другу умногоме упућене. Кроз ово дјело мање или више „проткана” су значајна питања у вези са сазријевањем, затим у вези са ратним тегобама, као и питања у вези са припадношћу ма коме, ма гдје, ма чему – до чега је главним јунакињама врло стало. Изостају географске и националне одреднице, као и детаљисање око историјских догађаја и њихове позадине. Самим тим, опет према тематској од Соларових подјела (Солар 1976: 170), схватање овог романа као, нпр., историјског не би погодило суштину дјела. Евентуалне асоцијације у вези са именима карактера у роману и тако одређивања њихове националности ипак не потискују ту неутралност. Испричана је једна лирски обојена прича у којој вртлог рата „у одразу” негостољубивог приморског села постаје „оквир” за отварање теме о душевним стањима и покушајима самоспознаја и самоостварења двије тек стасале дјевојке, упркос спутавањима, како из спољашњег свијета, тако и из њих самих, спутавањима која ће доживотно дјеловати на обје главне јунакиње.

Иако су овдје, каткад скоро натуралистички, представљани и веома мучни догађаји, у дјелу није дошло до вулгаризовања, као ни до инсистирања на моралном придиковању или на поуци. Релативна краткоћа романа није и знак да ће читање протећи у (пукој) забави и без сјећања на прочитано. С обзиром на обрађене теме, те на отвореност дјела, без правог завршавања (да се дотакнемо још једног термина из споменуте књиге Хораса Портера Абота (в.: Портер Абот 2009:100–113)), читање самим тим не би требало да прође (ни) без размишљања о путевима и о беспућима скоро неухватљиве људске психе, или пак без размишљања о томе како се, у једном од токова ове прозе, у доба патње и страдања код некога још више продубљују љубав и емпатија, према свијету, као и према себи, а некога, међутим, мрак душе потпуно обузима, те код таквих прикривано животињско наједном „исплива”, па почне свима загорчавати живот. И то јесте насловна, као и лајтмотивска, оштрица ножа.

ИЗВОР

Ступар Трифуновић 2024: Tanja Stupar Trifunović. Duž oštrog noža leti ptica. Beograd: Laguna.

ЛИТЕРАТУРА

Лешић 2008: Zdenko Lešić. Teorija književnosti. Beograd: Službeni glasnik.

Портер Абот 2009: H. Porter Abot. Uvod u teoriju proze. Sa engleskog prevela Milena Vladić. Beograd: Službeni glasnik.

Принс 2011: Džerald Prins. Naratološki rečnik. Sa engleskog prevela Brana Miladinov. Beograd: Službeni glasnik.

Солар 1976: Milivoj Solar. Teorija književnosti. Zagreb: Školska knjiga.

---

[1]Милену, као копиле остављено код бабе, одбацују сви осим Вање, али и она са њом у нешто ближи контакт ступа тек у каснијем периоду рата (Ступар Трифуновић 2024: 73). Милан, пак, није дијете, ни из сусједства ни из школе, а његова приврженост Милени је скоро чисто користољубље (в.: Исто: 51–55, 67–70, 88–90).

[2]Овдје се, дакако, ради о животним причама главних јунакиња романа.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: