детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТНОСТИ

Др СИМО ЈЕЛАЧА

РЕНЕСАНСА

Уметнички покрет Ренесанса (препород) настао је у Фиренци у Италији, у првој половини XV века. Најзначајни резултати постигнути су у првој половини XVI века, када Рим преузима уметнички центар уместо Фиренце. Ренесанса захвата целокупну Европу, чији утицај остаје до данашњих дана. Покрет Ренесанса је сложен и разноврстан. Он разрађује оригиналне и типичне принципе, методе и облике. Облике враћају класичним уметностима, после готово једног миленијума. И прихватање новог техничког открића, перспективе, која следи репродуковање тродимензионалне стварности, које има значаја у архитектури. Ова одлика ренесансе очигледнија је од свих осталих. Њени потомци сматрају  се наследницима класичне уметности. Овај став произашао је из укорењеног схватања да уметност има своје законе, које су увели грчки и римски уметници. До тада значајна удружења у умености, док од тада уметност постаје дело појединачних стваралаца. Уметност се дели на лепу уметност (архитектура, скулптура и сликарство) и примењену уметност.

Архитектура

У доба ренесансе мислило се да историју стварају појединци, и то је тачно, бар што се тиче архитектуре. Ренесансна архитектура рођена је у Фиренци, заслугом Филипа Брунелескија. Његово дело, иако индивидуално, имало је општи значај. Филипо Брунелески поставља концепцију коју су Грци замислили, а Римљани применили, скуп правила о облицима и пропорцијама једне грађевине. Брунелескијев систем штедео је време градње и могуће га је непрестано усавршавати. Тако су његови наследници досегли до савршенства.

Овај метод овековечио је лепоту Партенона. Међутим, тај метод Грци су одбили, а Римљани усвојили, придодајући дорском, јонском и коринтском стилу још два; Тоскански (поједностављена варијанта дорског стила) и Композитивни стил (обогаћена варијанта коринтског). Нови стил се заснивао на ‘’канонским’’ формама, које је Брунелески разрешио. Код ренесансне архитектуре важно је било какав ће се спољни изглед постићи. Прво се одреди величина објекта, па му се затим обликује спољни изглед украсима, а кров се ради од дрвене конструкције, као лакши. Лукови су најпогоднији полукружни. Важан је само њихов пречник.

Најпогоднији стил за ренесансне конструкције постао је коринтски. Архитекте одступају од оновременских пропорција, у прилог виткости. Главна дела биле су цркве. Ренесанса им додаје и куће и богатe палате. Фасаде су се уређивале према дворишту и према улици. Велики архитекта XV века Леон Батиста Алберти написао је текст о архитектури. Нови тип палате из XVI века има прозоре једне изнад других на другом спрату. То је створило школу за будуће векове. За градњу тврђава зидови су дебели, али нижи. Палате и цркве су биле два главна типа пројеката по ренесансном систему. Уз то грађени су и војни објекти, тврђаве. У ренесансној архитектури битна је рационалност. Ренесансна архитектура пренела се из Италије у Француску, а затим у Шпанију, где су изграђени многи објекти. У Југославији је ренесансна архитектура примењена највише у Далмацији.

Скулптура

Ренесанса није имала потребу да за скулптуру разрађује правила. То је било више питање укуса него теорије. Препознавање ренесансне скулптуре постиже се тражећи мотиве које је инспиришу. Ти мотиви су наглашен натурализам, интересовање за човека, за његове могућности, склоност за продуховљивање, тежња ка монументалности и геометријској једноставности.

Архитектура је примењивала дела скулптуре, украшавајући грађевину. Код ренесансних скулптура тражи се натурализам. Томе води целокупна култура. Скулптуре, саме за себе, представљају лепе предмете у простору. Људска фигура је најзанимљивија у природи. Донатело, највећи скулптор XV века, први се усудио да прикаже голо људско тело. Ренесансне скулптуре распознају се по: натурализму, људској скулптури, студији анатомије и композиције. Оно тежи ка усавршавању и истраживању. Уметници могу да стварају своја дела од мермера, бронзе, дрвета и теракоте. Перспектива скулптуре омогућује постављање фигура једне поред друге. Фигуре у ренесансној скулптури се раде у пропорционалном односу. Микеланђело је у томе највећи, а његова дела ау величанствена. Микеланђелов материјал је био мермер.

Сликарство

Ренесансно сликарство је најбогатије раздобље. Листа великана је бројна: Пјеро, Франческа, Ботичели, Леонардо, Микеланђело, Антонело и бројни други. Сви су живели у скоро истом раздобљу. Ренесансно сликарство захватило је два века и целу Европу. У сликарству се исказала велика слобода, а то је типична одлика ренесансног сликарства. Сликарство се заснива на цртежу. Од ренесансе до данашњих дана сликарство постаје поље свих уметничких промена. Сликрство је обогаћено новим техникама од XV до XVI века. У том периоду примењено је уљано сликарство и уведено је платно. Rад на изради фресака, цртеж се преноси на зид. У ренесансном сликарству слике су верне и апсолутно прецизне. Ова школа почела је са младим сликаром Мазачом, савремеником Брунелескијем. Његова дела су величанствена, типично за XV век. А врхунац у сликарству достиже Микеланђело. У његовим делима пластичност фигура постају ‘’експлозивне’’. Елеганција је приказана кроз покрете.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: