О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТНОСТИ 7

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ПРЕПОЗНАВАЊЕ УМЕТНОСТИ


Др СИМО ЈЕЛАЧА


 

РЕНЕСАНСА


Уметнички покрет Ренесанса (препород) настао је у Фиренци у Италији, у првој половини XV века. Најзначајни резултати постигнути су у првој половини XVI века, када Рим преузима уметнички центар уместо Фиренце. Ренесанса захвата целокупну Европу, чији утицај остаје до данашњих дана. Покрет Ренесанса је сложен и разноврстан. Он разрађује оригиналне и типичне принципе, методе и облике. Облике враћају класичним уметностима, после готово једног миленијума. И прихватање новог техничког открића, перспективе, која следи репродуковање тродимензионалне стварности, које има значаја у архитектури. Ова одлика ренесансе очигледнија је од свих осталих. Њени потомци сматрају  се наследницима класичне уметности. Овај став произашао је из укорењеног схватања да уметност има своје законе, које су увели грчки и римски уметници. До тада значајна удружења у умености, док од тада уметност постаје дело појединачних стваралаца. Уметност се дели на лепу уметност (архитектура, скулптура и сликарство) и примењену уметност.


Архитектура


У доба ренесансе мислило се да историју стварају појединци, и то је тачно, бар што се тиче архитектуре. Ренесансна архитектура рођена је у Фиренци, заслугом Филипа Брунелескија. Његово дело, иако индивидуално, имало је општи значај. Филипо Брунелески поставља концепцију коју су Грци замислили, а Римљани применили, скуп правила о облицима и пропорцијама једне грађевине. Брунелескијев систем штедео је време градње и могуће га је непрестано усавршавати. Тако су његови наследници досегли до савршенства.
Овај метод овековечио је лепоту Партенона. Међутим, тај метод Грци су одбили, а Римљани усвојили, придодајући дорском, јонском и коринтском стилу још два; Тоскански (поједностављена варијанта дорског стила) и Композитивни стил (обогаћена варијанта коринтског). Нови стил се заснивао на ‘’канонским’’ формама, које је Брунелески разрешио. Код ренесансне архитектуре важно је било какав ће се спољни изглед постићи. Прво се одреди величина објекта, па му се затим обликује спољни изглед украсима, а кров се ради од дрвене конструкције, као лакши. Лукови су најпогоднији полукружни. Важан је само њихов пречник.
Најпогоднији стил за ренесансне конструкције постао је коринтски. Архитекте одступају од оновременских пропорција, у прилог виткости. Главна дела биле су цркве. Ренесанса им додаје и куће и богатe палате. Фасаде су се уређивале према дворишту и према улици. Велики архитекта XV века Леон Батиста Алберти написао је текст о архитектури. Нови тип палате из XVI века има прозоре једне изнад других на другом спрату. То је створило школу за будуће векове. За градњу тврђава зидови су дебели, али нижи. Палате и цркве су биле два главна типа пројеката по ренесансном систему. Уз то грађени су и војни објекти, тврђаве. У ренесансној архитектури битна је рационалност. Ренесансна архитектура пренела се из Италије у Француску, а затим у Шпанију, где су изграђени многи објекти. У Југославији је ренесансна архитектура примењена највише у Далмацији.


Скулптура


Ренесанса није имала потребу да за скулптуру разрађује правила. То је било више питање укуса него теорије. Препознавање ренесансне скулптуре постиже се тражећи мотиве које је инспиришу. Ти мотиви су наглашен натурализам, интересовање за човека, за његове могућности, склоност за продуховљивање, тежња ка монументалности и геометријској једноставности.
Архитектура је примењивала дела скулптуре, украшавајући грађевину. Код ренесансних скулптура тражи се натурализам. Томе води целокупна култура. Скулптуре, саме за себе, представљају лепе предмете у простору. Људска фигура је најзанимљивија у природи. Донатело, највећи скулптор XV века, први се усудио да прикаже голо људско тело. Ренесансне скулптуре распознају се по: натурализму, људској скулптури, студији анатомије и композиције. Оно тежи ка усавршавању и истраживању. Уметници могу да стварају своја дела од мермера, бронзе, дрвета и теракоте. Перспектива скулптуре омогућује постављање фигура једне поред друге. Фигуре у ренесансној скулптури се раде у пропорционалном односу. Микеланђело је у томе највећи, а његова дела ау величанствена. Микеланђелов материјал је био мермер.


Сликарство


Ренесансно сликарство је најбогатије раздобље. Листа великана је бројна: Пјеро, Франческа, Ботичели, Леонардо, Микеланђело, Антонело и бројни други. Сви су живели у скоро истом раздобљу. Ренесансно сликарство захватило је два века и целу Европу. У сликарству се исказала велика слобода, а то је типична одлика ренесансног сликарства. Сликарство се заснива на цртежу. Од ренесансе до данашњих дана сликарство постаје поље свих уметничких промена. Сликрство је обогаћено новим техникама од XV до XVI века. У том периоду примењено је уљано сликарство и уведено је платно. Rад на изради фресака, цртеж се преноси на зид. У ренесансном сликарству слике су верне и апсолутно прецизне. Ова школа почела је са младим сликаром Мазачом, савремеником Брунелескијем. Његова дела су величанствена, типично за XV век. А врхунац у сликарству достиже Микеланђело. У његовим делима пластичност фигура постају ‘’експлозивне’’. Елеганција је приказана кроз покрете.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"